Medalje iz Tokija – fasada kojom će se Vučić hvaliti

Srpski sport je, bez obzira na rekordan broj osvojenih medalja u Tokiju, u ozbiljnom problemu. Sve dok se politika miješa u sport, tako će i biti.

Vaterpolo je najsjajniji srpski sport, piše autor (EPA)

Srbija je na upravo završenim Olimpijskim igrama u Tokiju osvojila rekordan broj medalja, devet. Od toga su tri zlatne – vaterpolisti, Milica Mandić u tekvondou i Jovana Preković u karateu.

Da nije bilo vaterpolista, muški ekipni sport bi ostao bez ijedne medalje što je prosto nezamislivo. Košarkaši, odbojkaši, rukometaši, navikli su narode na Balkanu da redovno vesele osvojenim medaljama, ali ne i u Tokiju. Glavni grad Japana postao je grobnica za muški kolektivni sport sa teritorije nekadašnje SFRJ.

Nijedna muška ekipa sa ovog podneblja, izuzev vaterpolista Srbije, nije osvojila nijedno odličje sa Olimpijskim igrama. Niko, ništa. Pojedinačni sport je, Bogu hvala, ispao druga priča. Padale su medalje za medaljom od Vardara do Triglava, gotovo svakodnevno. Ekipni sport, ujedno i najpopularniji, nula bodova.

Kada je reč o Srbiji, tu imamo dva problema. Jedan je realan i tiče se sistemskog uništavanja sporta. Drugi se tiče prevelikih i nerealnih očekivanja koje često “pumpa” državni vrh na čelu sa Aleksandrom Vučićem koji slučajno ili ne, ume da “urekne” po nekog sportistu.

Kada je reč o sistemu, poput države, sve je podređeno partiji na vlasti. Ne razlikuje se rukovođenje državom, javnim preduzećima ili sportom. Sve mora da bude u liniji sa Vučićem i njemu u korist. Pogledajmo samo fudbal, naprimer. Doskorašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza bio je potpuni anonimus, dve blage veze sa ovim sportom čovek nije imao. Verovatno ga voli, ali to je to. Proslavio se kao bodigard Tomislava Nikolića i Vučića tokom protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića u Beogradu. “Izranjavan” pendrecima i uvijen u zavoje, predstavljen je tada javnosti kao žrtva policijske torture. Da mu je tada rečeno da će za koju godinu da predsedava fudbalom u Srbiji, sigurno da ne bi ni on sam poverovao u tako nešto. Neko se setio da je kao dečak trenirao fudbal u lokalnom Brodarcu, i eto reference za mesto predsednika FSS.

Šta će Srbiji stadioni, a nema bazene?

Taj i takav predsednik je doveo srpski fudbal na rub propasti. Smenio je selektora koji je doveo Srbiju na Svetsko prvenstvo, jer nije hteo da ga sluša, odnosno predsednika Srbije.

Kada je puklo na relaciji Vučić – Kokeza, onda je ovaj drugi morao da se povuče. Ne kada je su ostvareni neuspesi srpskog fudbala, već kada se zamerio “šefu”.

Tako stvari funkcionišu u Srbiji. Umesto da sedi u zatvoru i plaća dug državi, Zvezdan Terzić stoluje Fudbalskim klubom Crvena Zvezda. Najveća  sramota srpskog novinarstva i zvezda udvorničkog ponašanja prema svakoj vlasti Milorad Vučelić predsednik je FK Partizan. A, prvak uvek bude onaj za koga predsednik nacija. Nekada Partizan, danas Zvezda. I tako decenijama.

Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije je dežurni davač podrške predsedniku Srbije Božidar Maljković koji Hrvatima predlaže da će biti uspešniji u sportu jedino ako imaju Vučića. Njegova ćerka Marina, selektorka košarkašica Srbije, kaže da je Vučić njihov najveći navijač.

Košarku je ova ista vlast dovela do toga da ljudi neće da igraju za Srbiju. Pogledajte Luku Dončića. Direktno sa parketa u nekoj hali u Americi ušao je u aviona da bi se što pre priključio saigračima u reprezentaciji Slovenije. Srpskim košarkašima je potreban odmor posle naporne sezone u NBA. Zbog svega toga Srbije nije bilo u Tokiju kada je reč o košarci. Da nema odbojkašica, odbojke bismo se sećali po ogromnim uspesima u prošlosti. Da pitamo bilo kog građana Srbije ko je prvak Srbije za odbojkašice, ne bi znao da kaže. Prvakinje su odbojkašice sa Uba čiji je glavni šef predsednik opštine Ub, predsednik Izvršnog odbora SNS i što je najvažnija funkcija kojom se diči – Vučićev kum. U takvom ambijentu se u Srbiji stvaraju olimpijski šampioni.

Vaterpolo je najsjajniji srpski sport. Teško će to da ostane, jer Srbija nema bazene. Država umesto da razmišlja o izgradnji bazena, krenula je da gradi nacionalne fudbalske stadione. Šta će Srbiji stadioni, a nema bazene? Bazeni donose medalje, a stadioni proizvode razne nevolje.

Sistem ili prokletstvo?

Realno, ogroman neuspeh, pre svega po njih same, predstavlja činjenica da Novak Đoković i Ivana Španović nisu došli do zlatnih medalja, ne bilo koje, već baš zlatnih. U nedostatku pravih odgovora za njihov fijasko, jer realno na svetu ne postoje bolji sportisti od njih dvoje u tenisu i u skoku u dalj, pitanje možda treba tražiti u prokletstvu.

U godini u kojoj je najavio pohod na “zlatni slem” Đoković se slikao i svoju slavu podelio sa glavnim vedetama Vučićeve vlasti – Goranom Vesićem i Aleksandrom Vulinom. Španović je otišla i korak dalje. Ona je svojevremeno, u ime Atletskog saveza Srbije, Vučiću poklonila zlatnu medalju sa prvenstva u krosu kao zahvalnost za sve sto je uradio za atletiku. Ovoga puta neće imati šta da pokloni Vučiću, jer je osvojila četvrto mesto u Tokiju. Valja naglasiti da u tenisu i u skoku u dalj nikada nije bila slabija konkurencija nego na ovim Olimpiskim igrama.

Umesto fudbala, košarke, rukometa i odbojke, srpski nacionalni sport je postao tekvondo i karate, streljaštvo je već taj status odavno zaslužilo, a rvanje je na dobrom putu da to postane. Istinski žal ostao je što srpski basketaši nisu uspeli da osvoje zlato, kao i što mlada bokserka Nina Radovanović nije uspela da se izbori za medalju.

Političari se diče uspehom sprskog sporta u Tokiju. Te rekordan broj medalje, te najbolji u region itd. Čestitajući sportistima uspeh u Tokiju, Vučič je čestitao i samom sebi tako što je uz medalje narodu “uvalio” i priču o tome da je Srbija i rekorder po visini stranih investicija za prvih sedam meseci. Situacija na terenu je bitno drugačija i rezultat je nestvarnog napora koji, pre svega, podnose sportisti u pojedinačnim disciplinama. Svuda gde se politika umeša, tu je problem. Medalje, jednostavno, nisu merilo uspeha srpskog sporta. To je fasada kojom će se Vučić kititi.

Šta god da je u pitanju, Sistem ili prokletstvo, srpski sport je bez obzira na rekordan broj osvojenih medalja u Tokiju u ozbiljnom problemu. Sve dok se politika meša u sport, tako će i biti. Za početak, to bi trebalo da pre svih shvate upravo – sportisti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera