Kidnapovanje penzionera i drugi naprednjački podvizi

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka ništa ne prepuštaju slučaju. Jeste predsednik omiljen u narodu, jeste da ga glasačko telo prosto obožava, jeste da ništa nije milije širokim narodnim masama nego da uživo čuju govor svog voljenog lidera, ali to nije nikakva garancija da će se na Vučićevim nastupima okupiti dovoljan broj ljudi. Zato vladajuća partija zadužuje svoje aktiviste da na sve dostupne načine spontano okupe publiku koja će izllivima oduševljenja i iskrene odanosti pozdraviti svog predsednika.

Na skupu koji je održan u zemunskom naselju Busije povodom obeležavanja godišnjice “Oluje”, naprednjački aktivisti pokazali su izvesnu dozu inventivnosti. Tog dana su se penzioneri iz Grocke uputili autobusima na izlet u Vrdnik, koji je organizovalo udruženje penzionera, ali su nekim čudom umesto u pitoresknoj fruškogorskoj banji završili na državnom skupu u Busijama. Autobusi su krenuli u Vrdnik, stali u nekom restoranu za ručak, a onda su vođe puta, inače aktivisti SNS-a, penzionerima saopštili da će umesto u Vrdnik otići u Busije da podrže predsednika koji tamo drži govor.

Nekolicina umirovljenika se pobunila, nisu pristali da budu žrtve naprednjačkog kidnapovanja, pa su odmah po prispeću u Busije otkazali poslušnost, otpešačili do najbliže stanice gradskog prevoza i uputili se kući, gde su stigli oko osam sati uveče. Penzioneri koji su ostali na skupu nisu bili te sreće, otegla se ceremonija, talačka kriza je potrajala, pa su ih autobusima vratili kućama negde oko dva sata iza ponoći.

Kreativno ponižavanje građana Srbije

Naprednjacima se ne može osporiti kreativnost u ponižavanju građana Srbije. Ranije su se služili drugim sredstvima kako bi namakli dovoljan broj ljudi za stranačke i državne skupove. Bilo je tu pritisaka na zaposlene u javnim preduzećima, ucenjivanja onih koji imaju ugovor na određeno vreme, pretnji otkazima, dnevnica od 1.500 dinara, sendviča – kad treba izvršiti partijski zadatak sva su sredstva dozvoljena. Pa ipak, ranije se znao neki red. Svi oni koje bi naprednjaci ubedili ili primorali da se upute na neki Vučićev skup bar su znali gde idu. Ovog puta naprednjački aktivisti otišli su korak dalje, posluživši se banjom Vrdnik kao mamcem prosto su prevarili starije ljude, oteli ih i odveli na poklonjenje predsedniku. Vučiću zlostavljanja penzionera nikad dosta: em im je godinama otimao deo od pošteno zarađene penzije, em ih je zaključao na početku pandemije, em ih sad još na prevaru dovodi da ga slušaju.

Kako je uopšte došlo do ovog incidenta razjasnilo se kad se portalu Žig.info koji je razotkrio prevaru javila Ljiljana Živković, predsednica udruženja penzionera iz Pudaraca, naselja u Grockoj. Gospođa Živković je sve lepo objasnila: “Ja sam okoreli naprednjak i zadnju kap krvi ću da dam za Aleksandra Vučića. Na njegovoj sam strani i glasaću za njega dok sam živa. I sve što treba radiću za njega i za njegovu stranku. (…) Ti koji su otišli iz Busija, neće se više uhvatiti za bravu od autobusa. Lepo im je dok jedu i piju na Vučićev račun, a neće da idu u Busije. Sramota”.

Iz ovih nekoliko rečenica jasno se vidi koliko su neke Vučićeve pristalice zaslepljene i odlepljene od realnosti. U njihovom svetu predsednik je svemoguće božanstvo, milostivi vladar koji umirovljenicima daje penzije maltene iz sopstvenog džepa, takoreći usled svoje prevelike dobrote. Red je onda da i penzioneri uzvrate predsedniku na dobročinstvo, makar svojim prisustvom na njegovim mitinzima. Pa zar je to teško? Zar ni to niste u stanju da učinite za čoveka koji vam je sve dao, nezahvalnici jedni?! Stvarno sramota.

Tri slike naprednog užasa

Neiscrpan je repertoar poniženja kojima naprednjačke vlasti izlažu građane svoje zemlje, a neki oblici zlostavljanja su posebno ogavni. U Brusu je pre dve godine održan skup podrške predsedniku opštine Milutinu Jeličiću Jutki na kojem se okupilo pedesetak žena. Protiv Jutke je u to vreme vođen sudski proces za seksualno uznemiravanje Marije Lukić, a za isti delikt ga je optužilo još nekoliko žena. Ispostavilo se da su žene okupljene na mitingu podrške predatoru zapravo zaposlene u javnim preduzećima, te da su prisiljene da tu dođu. Potresno je zvučala izjava jedne žene koja radi u javno-komunalnom preduzeću: “Rekli su da dođemo na ovaj skup danas da podržimo našeg predsednika opštine, što zarađujemo koru ‘leba i parče ‘leba i naš život”. Na kraju naprednjačke mahinacije nisu urodile plodom, Jeličić je osuđen na tri meseca zatvora zbog nedozvoljenih polnih radnji nad svojom bivšom saradnicom.

Nešto slično dogodilo se ove godine u Jagodini, tamo je 396 uposlenica iz javnog sektora podnelo krivičnu prijavu protiv Marinike Tepić zbog “izazivanja panike i nereda”, te zato “što je u sredstvima informisanja na najogavniji i najstrašniji mogući način uvredila sve žene Jagodine”. Prethodno je tužbu najavio Dragan Marković Palma, predsednik opštine Jagodina, kog je Marinika Tepić optužila da je podvodio maloletnice u hotelima u gradu kojim suvereno gospodari, povodom čega je tužilaštvo formiralo predmet i pokrenulo istragu. Kako će se čitava stvar završiti još je neizvesno, ali izgleda da Vučić i kompanija neće pustiti svog koalicionog partnera niz vodu tako lako kao Jutku. Kako god bilo, jezivo je gledati na šta su sve ljudi primorani da bi imali od čega da žive.

Ipak, možda je najstrašnije ono što se dešava Milovanu Milivojeviću iz Lučana i njegovoj porodici. Milovanov sin Milomir poginuo je u eksploziji koja se 2017. godine dogodila u fabrici “Milan Blagojević – Namenska”. Milovan je godinama tražio pravdu za svog sina, da bi na kraju stigao do sudskog procesa protiv direktora fabrike Radoša Milovanovića. Kada je pre dve godine u Ivanjici počelo suđenje, nekoliko stotina radnika fabrike “Milan Blagojević – Namenska”, Milovanovih i Milomirovih kolega, okupilo se ispred suda da podrže – direktora. Pred roditeljima mrtvog mladića aplaudirali su direktoru koji je odgovoran za njegovu smrt i u čijem mandatu je poginuo 21 radnik. Neki od okupljenih dobacivali su Milovanu da on i njegov pokojni sin ruše fabriku, da će njihova deca ostati bez hleba ako Milovanović bude osuđen. Milivojević je u početku mirno odgovarao na takve nesuvisle optužbe, na kraju više nije mogao da izdrži nepravdu, pa je uzvratio: “Daboga se vama desilo ono što je meni, ali ja ću tada da doći da podržim vašu mrtvu decu i vas, a ne direktora”.

Parazitiranje na ljudskoj nesreći

Strašne su slike iz Vučićeve Srbije, a ovo je samo jedan mali uzorak iz beskrajnog mora neljudskosti i degradacije ljudskog dostojanstva. Naprednjačka vlast neprestano gazi, ponižava i zlostavlja sopstvene građane. Najveći deo tog užasa ostaje nepoznat javnosti, sam Bog zna koliko ljudi ćutke podnosi svoju muku, na šta su sve primorani da ne bi ostali bez posla, da bi mogli da prežive, da bi prehranili svoju porodicu. Na svu tu muku Vučić neprestano ponavlja, kao mantru, da niko više neće ponižavati Srbiju, rugajući se građanima koje tretira kao otirač za cipele. Mnogo bi istinitije bilo kada bi predsednik rekao: “Niko ne može da ponižava Srbiju, osim mene”, ali zahtevati od njega istinu uzaludna je rabota.

Vučić često voli da kaže kako odlično poznaje svoj narod, pa onda doda kako ga voli najviše na svetu. Za razliku od najvećeg dela onoga što govori, u ovim rečima postoji i zrno istine. Tačnije bi bilo reći da Vučić odlično poznaje sve slabosti svog naroda. Dobro zna naprednjački vođa koliko su pojedini slojevi naroda siromašni, nesrećni, kako se lako mogu zastrašiti i uceniti, kako se bez po muke može manipulisati ljudima u nevolji. Upravo je na manipulisanju najugroženijim građanima Srbije Vučić i izgradio sopstvenu političku karijeru, on već decenijama ništa drugo i ne radi osim što parazitira na nesreći svog naroda.

Poznaje Vučić odlično svo beznađe i bezizlaz u kojima su ljudi prinuđeni da žive, dobro mu je poznato kako u malim sredinama građani nemaju gotovo nikakvog izbora, dobro zna i da je većina primorana da zarad golog opstanka trpi ogavne bahatosti lokalnih kabadahija. Baš na to Vučić i računa, zato svoju vladavinu i temelji na lokalnim moćnicima i poverenicima, na ucenjivanju i zastrašivanju nemoćnih i slabih. Ono što predsednik ne zna, a što će neminovno saznati – jeste kako izgleda kad se oni koje si godinama gazio konačno usprave i pobune, kako je strašan gnev poniženih i uvređenih. Slučaj gročanskih umirovljenika pokazao je da čak i među najstarijim građanima postoji granica do koje su spremni da trpe poniženja. Penzioneri koji su odbili da budu statisti u Vučićevoj šaradi u Busijama su mali, ali pouzdan vesnik neumitne promene.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.