Šaip Kamberi, sam protiv ’srpskog sveta’

Kamberi nije samo personalna, već suštinska opozicija Aleksandru Vučiću i svemu što on predstavlja.

Šaip Kamberi je predsjednik Partije za demokratsko djelovanje sa juga Srbije (Al Jazeera)
Šaip Kamberi je predsjednik Partije za demokratsko djelovanje sa juga Srbije (Al Jazeera)

Aleksandar Vučić i njegova svita vole da se hvale silnim uspesima svoje politike koji baš i nisu vidljivi golim okom, a nije ih moguće primetiti ni pod mikroskopom iz prostog razloga što ne postoje. Jedina disciplina u kojoj je naprednjački klan zaista uspešan jeste sistematsko uništavanje i obesmišljavanje institucija, što je rezultiralo zarobljenom državom i umrtvljenim društvom. U toj kidnapersko-rušiteljskoj akciji najgore je prošla Narodna skupština Srbije u kojoj od parlamentarizma nije ostao kamen na kamenu. Pošto je opozicija bojkotovala izbore, skupštinski sastav postao je gotovo jednopartijski, a skupštinske skamije ispunili su najnapredniji kadrovi, mahom skupljeni s koca, konopca i naprednjačke Akademije mladih lidera.

Reč je o ljudima novog kova koji bi u nekoj drugoj sredini eventualno dogurali do mlađeg referenta za sporedne poslove i gubljenje vremena, a ovde ih je zapalo da glume narodne deputate. Lišeni zasluga i ličnih kvaliteta, u Skupštini su se obreli po milosti vođinoj, kao revnosni poslušnici i klimoglavci. Zato skupštinska zasedanja ni na šta ne liče: red hvalospeva voljenom vođi, red kletvi na račun opozicije i svakog ko kritikuje vlast, i tako unedogled. Tako je parlament preinačen u sopstvenu parodiju, a količina bedastoća koja se može čuti na zasedanjima odavno je prevazišla moć ljudskog poimanja.

Pogledati sebe tuđim očima

Pa ipak, u ovoj i ovakvoj Skupštini, usred nepresušne proizvodnje besmisla može se čuti i najsuvislija kritika Vučićevog režima, vladajuće ideologije i politike koja dominira Srbijom već tridesetak godina. I to zahvaljujući isključivo jednom poslaniku, Šaipu Kamberiju, predsednika Partije za demokratsko delovanje sa juga Srbije. U njegovim govorima data je tačna i precizna dijagnoza stanja u kojem se nalazi naše društvo, kao i uzroka koji su doveli do uboge sadašnjice. Kad je nedavno Aleksandar Vučić u Skupštini predstavljao izveštaj narodnim poslanicima o dijalogu sa Prištinom, Kamberi se javio za reč i objasnio predsedniku Srbije neke elementarne činjenice. Kamberi je rekao da je „upravo ovo trenutak da javnost u Srbiji bude upoznata da danas Srbija na Kosovu i o Kosovu mora da razgovara sa ljudima kojima je ubijala decu, a mnogima i cele porodice”.

Potom se obratio Vučiću: “Vi ćete, gospodine predsedniče, možda u nekoj od narednih rundi dijaloga sa druge strane stola imati Sarandu Bogujevci, čiju porodicu su ubijali srpski ‘Škorpioni’. Ljudskost u vama neće dozvoliti da je mirno gledate u oči. Verujem da danas srpski narod mora, kako je jednom rekao Bogdan Bogdanović, tuđim očima pogledati sebe i konačno shvatiti da je sticanje prijatelja važnije od osvajanja teritorija”. U nastavku je objasnio kako je došlo do nezavisnosti Kosova, podsetio na aparthejd nad kosovskim Albancima, na teške ratne zločine koje su počinile srpske snage. Podsetio je na presude Haškog tribunala za ratne zločine počinjene na Kosovu i na pokolje koji su tamo počinjeni. Pošto Radio-televizija Srbije prenosi skupštinske sednice, Kamberijevi govori su jedina prilika kad se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom uopšte može čuti šta se devedesetih zaista događalo na Kosovu, to je jedini bljesak istine u mraku sveopšte propagande i lažiranja nedavne istorije.

Pri kraju govora Kamberi je još jednom citirao Bogdana Bogdanovića: „Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume. Umorna je od svoje istočne opcije, od svoje mini-mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja od svog večitog pravoverja, od svoje politike, od svake druge ortodoksije, rekao je jednom prilikom Bogdan Bogdanović. Ja bih dodao da je danas Srbija umorna i od Kosova i zato treba naći i postići rešenje”. Bogdanovićeve reči potiču iz pisma Slobodanu Miloševiću i Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, pisanom odmah posle Osme sednice, u kojem je jasno objašnjeno kuda će tadašnja politika odvesti Srbiju i Jugoslaviju. Nažalost, Bogdanovićeve reči su i danas aktuelne, isto kao pre 34 godine.

Podsećanje na zanemarenu srpsku tradiciju

Citirao je Kamberi još jednog srpskog velikana, Dimitrija Tucovića, koji kaže “da san o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali će njegova senka dugo vremena pomračivati nebo nad srpskim narodom”. To je provladinim tabloidima poslužilo kao povod za napad na Kamberija, ali i na opoziciju. U toj raboti su se posebno istakli “Informer” i “Alo”, a potonji tabloid bio je i urnebesno komičan. Stručnjaci iz “Alo-a” utvrdili su da je isti citat iz Tucovića naveo i Borko Stefanović iz Stranke slobode i pravde, pa su došli do genijalnog zaključka – “u pitanju su iste ideje iz iste kuhinje”. Pa naravno da su iz iste kuhinje, i ne samo iz iste kuhinje, već i iz iste glave – Dimitrija Tucovića. To je socijaldemokratska kuhinja u kojoj su se kuvala neka drugačija rešenja i neke normalnije ideje koje su mogle da od Srbije naprave pristojno društvo. Umesto takve alternative, na vlasti predugo imamo nacionalističke, kolektivističke, mračnjačke snage koje su nas i dovele do ove propasti, a tabloidi su puki profiteri na samoskrivljenoj narodnoj nesreći.

Kamberi redovno podseća javnost na tu zanemarenu srpsku tradiciju. Jednom prilikom se ovako obratio lažnim rodoljubima: “U kakvo ste političko, socijalno, ekonomsko, kulturno, zdravstveno i obrazovno stanje doveli Srbiju, samozvane patriote? Srbiju Dimitrija Tucovića, Danila Kiša, Bogdana Bogdanovića, Ivana Đurića, Borke Pavićević? Verovatno se i oni prevrću u grobu”. Niko nije tako upropastio i devastirao ovu tužnu zemlju kao oni koji neprestano lažu kako je neizmerno vole, oni koji se zaklinju u svoj narod dok ga pljačkaju i guraju u ratove. A izlaz iz ovog bespuća nalazi se upravo u onome što su govorili i činili protivnici velikosrpskog nacionalizma i ratnog projekta koji je odneo tolike žrtve.

Šta očekivati od Srbije

Gorka je istina koju Kaberi izgovara u parlamentu, gorka, ali nasušno potrebna današnjoj Srbiji. Bez bolne istine, bez suočavanja sa realnošću nema nam pomeranja s mrtve tačke. Ovako Kamberi vidi dominantnu ideologiju: “Ekstremni nacionalizam koji je dominirao tokom devedesetih godina prošlog veka u suštini je promenio samo formu. Nacionalistički koncept države ne podrazumeva uspostavljanje stabilne i efikasne države, niti modernog društva. Zato je Srbija nedovršena država, jer još uvek nije razrešeno pitanje njene budućnosti. Zbog teritorijalnih aspiracija koje su još uvek jake, Srbija nije u stanju da izvrši unutrašnju integraciju”. Ključni problem srpske politike jeste neprestana težnja ka proširenju teritorija, čija je suština zapravo u odsustvu želje da se uredi država u sadašnjim granicama. I ne samo u sadašnjim – sve i kad bi mahniti nacionalisti stvorili tu svoju žuđenu Veliku Srbiju, ona bi bila podjednako neuređena, razvaljena i neprijateljski raspoložena prema svojim građanima kao i ova današnja Srbije.

Mnogo bi se šta moglo citirati iz Kamberijevih otrežnjujućih poslaničkih govora, evo samo još jednog karakterističnog navoda: “Šta očekivati od Srbije koja nije u stanju da identifikuje antifašističke ličnosti i pokrete, od jedne Srbije koja izjednačuje partizane i četnike? Kako očekivati od Srbije koja ne prepoznaje granice svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta da odustaje od hegemonističke politike? Srbija koja nije u stanju ni post mortem da ceni Zorana Đinđića, kako će ceniti manjine? Od Srbije koja nema volju da razjasni ubistvo Slavka Ćuruvije, kako očekivati da razjasni ubistvo braće Bitići? Od Srbije koja sebe smatra istorijskom žrtvom ne možemo očekivati da traži zvanično izvinjenje drugim narodima. Od Srbije koja veliča Ratka Mladića kako očekivati zvanično priznanje genocida u Srebrenici? Od Srbije koja štiti Ljubišu Dikovića i Božidara Delića nećemo očekivati priznanja ratnih zločina nad civilima u Račku, Meju, Korenici i Ćišku”.

Zaista, od takve Srbije ne može se očekivati moderna, evropska politika, krajanje ishodište ovakvog načina mišljenje jeste ideja “srpskog sveta”, tog eufemizma za Veliku Srbiju. Dalje od toga Vučić i njegova kamarila nisu otišli, njihov optimalni doseg su propale, zločinačke ideje iz devedesetih godina prošlog veka. Nasuprot takvoj pogubnoj ideologiji i politici u Skupštini Srbije stoji jedan čovek, Šaip Kamberi, uporno se opirući većini izgovaranjem bolnih istina koje premnogo ljudi i dalje ne želi da čuje.

Nepotrebno bežanje od istine

Posle prvih Kamberijevih nastupa u Skupštini, odmah su se pojavile spekulacije o potencijalnom novom vođi opozicije. Takve glasine je Kamberi odmah demantovao, rekavši da kao političar nema nikakve ambicije da se bavi poslom liderstva opozicije u Srbiji, te da “odgovornost za demokratizaciju Srbije leži na većinskom narodu”. U tome i leži ključni problem. I da i da je najveći deo opozicije prisutan u Parlamentu, opet bi samo Kamberi pričao o prošlosti, zločinima, o pogubnoj hegemonističkoj ideologiji, o tome kakvo je zlo i susedima, ali i samoj Srbiji naneo sumanuti nacionalistički projekat, o odgovornosti Aleksandra Vučića i svih drugih aktera te destruktivne politike. U tome leži koren svih današnjih zala, od zarobljene države i nadrealne korupcije, preko uvođenja autoritarnog sistema, pa sve do povezanosti vlasti sa kriminalnim grupama.

Kamberi nije samo personalna, već suštinska opozicija Vučiću i svemu što on predstavlja. To su naprosto dva različita sveta: jedan nacionalistički, devetnaestovekovni, zlikovački, razorni i drugi – građanski, evropski, demokratski. Za istinsku promenu srpskog društva nije dovoljno smeniti Vučića i naprednjake, već iskoreniti ideologiju koja je njih stvorila. U jednom ispitivanju javnog mnjenja, na pitanje “Šta se u Srebrenici dogodilo u julu 1995. godine?”, 15 posto građana je odgovorilo – genocid. Da nema sveopšte medijske propagande koja negira genocid, taj procenat bi svakako bio mnogo viši. Treba i ti ljudi za nekog da glasaju, valjda i oni treba da imaju svoju političku opciju.

Saša Janković je 2017. godine, neposredno pred predsedničke izbore, rekao da je u Srebrenici počinjen genocid, pa je na izborima zauzeo drugo mesto, osvojivši 16,36 posto glasova. Ovi podaci govore da je često opoziciono kalkulisanje sa odnosom prema prošlosti nepotrebno, onaj ko odluči da ruši Vučića mogao bi to da učini i na antinacionalističkoj, građanskoj, istinski demokratskoj platformi, jer je stanje već postalo neizdržljivo. Ako neko ozbiljno reši da okonča pogubnu vladavinu naprednjaka, građani će ga podržati čak i ako govori tešku i bolnu istinu. Za sada u parlamentu to čini jedino Šaip Kamberi. Nadam se da je njegov usamljeni glas vesnik jedne bolje i drugačije budućnosti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO