Čedomir Jovanović: Krah jednog političkog talenta

Čedomir Jovanović, bivši član Demokratske stranke i potpredsedik vlade Srbije u vreme kada je premijer bio Zoran Đinđić, nakon neuspelog pokušaja da u u sopstvenoj partiji formira grupu koja po svojim nazorima odstupa od zajedničke linije, ali ostaje u stranci boreći se za pobedu svojih shvatanja (frakciju).

Iz stranke ga izbacuje novobeogradski odbor DS-a, posle čega je, sa grupom istomišljenika, osnovao Liberalno-demokratsku partiju. Petog novembra 2005. godine to nešto novo, što obećava, promovisano je u Domu omladine i u toj relativno maloj sali (gde je svojevremeno od pristalica radikala Vojislava Šešelja na jednoj tribini fotoaparatom u glavu pogođen pisac Mirko Kovač), koja je bila puna kao škatula šibica, osećao se dah želje za promenama, poticaj građanskog decenijama sanjanog u Srbiji. U Čedomirovoj družini, gde je, realno, bio “manji“ od polovine osnivača, on ubrzo stranku prisvaja samo za sebe. Delom zbog te družine, više zbog simpatizera, drukčijim tumačenjem skraćenice LDP, s pravom su ih zvali “lepi, dobri, pametni…”

‘Srbija je na Kosovo ratom došla i ratom otišla’

Obraćajući se saborcima, simpatizerima i novinarima, Jovanović je na osnivačkoj skupštini LDP-a rekao: “Ako neko želi u ovoj sali 5. oktobar, onda treba da zna da put do 5. oktobra vodi kroz diskontinuitet sa Srbijom prošlosti, koja nije diskontinuitet samo sa [Slobodanom] Miloševićem, nego i sa nama samima… i zato to treba počistiti gvozdenom metlom“. To je kazao je u zimu 2005. godine, dodavši da je “Srbija 100 godina kroz teror bila prisutna na Kosovu, da je ratom došla i ratom otišla…”

Ali, ne zadugo… Jovanović je (kao svi srpski političari) razumeo da je njegovo liderstvo večno. Stranku je prisvojio, naročito pare, i godinama na stranačkim organima nije dozvoljavao da se o tome govori. Ko bi to pomenuo, spremao mu se “svilen gajtan”.

Nije bilo više moćnog zaštitnika (Zorana Đinđića) i Jovanović se, nakon što je neko vreme proveo u ilegali, posle 5. oktobra pojavio sa kritikama srpske političke scene, pogotovo kada se govorilo o srpskoj krivici u osvajačkom pohodu na teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Nekoliko vlada posle Đinđićeve dodeljivale su mu obezbeđenje, iskamčeno, valjda najviše zbog udela u hapšenju Miloševića.

Pohvala Vučiću i pik na Dačićevu ministarsku funkciju

Svikao na pozicije moći, Jovanović se ubrzo pogubio, postao smeten, što se u srpskom govoru kaže kada neko izgubi sposobnst rasuđivanja, bilo da se radi o stvarnom gubljenju razuma ili je usledilo iz računa, što je slučaj sa Jovanovićem. Veliki trošadžija povezivao se s mnogim sumnjivim tipovima, recimo sa srpskim tajkunom Miroslavom Miškovićem i sa Željkom Mitrovićem, vlasnikom medijske imperije TV Pink. Njegov najbliži saradnik s početaka LDP-a navodi slučaj kada je trebalo da idu za Ljubljanu. Nema redovnog leta, ali Jovanović telefonom poziva Mitrovića i njegov avion ih vozi u Sloveniju…

Predsednik LDP-a reče sredinom novembra 2014. godine (“i ostade živ”) da je Aleksandar Vučić prvi srpski premijer posle Đinđića koji je ozbiljno progovorio o ekonomskim reformama. Bolji poznavaoci njegovog lika i dela rekli su tada da je đavo odneo šalu. “Mi treba da izgradimo odnos sa Vučićem koji će ljudi u ovoj zemlji razumeti i koji će moći da posmatraju kroz prizmu da bi društvo imalo koristi od činjenice da smo na vlasti, a ne da se to svede na prodaju.”

Društvo bi, dakle, imalo koristi ako je i on na vlasti… Već je tada (pre sedam godina) imao zamenu za Aleksandra Vulina, a sebe je video na mestu “pevača” Ivice Dačića, u to vreme ministra spoljnih poslova. O pikanterijama više znaju Branislav Lečić, Nikola Samardžić, Biljana Srbljanović, naročito Nebojša Ranđelović i Nenad Prokić. Ili Miša Beko i Miroslav Mišković.

Kako je zauvijek izgubio ‘lepe, dobre i pametne’

Verovatno najtalentovaniji srpski političar novijeg talasa završio je dramaturgiju, a u politiku je ušao brzinom japanskog voza. Najpre kao jedan od vođa studentskog protesta i naročito posle ulaska u DS 1998. godine. Tri godine kasnije bio je potpredsednik, šef poslaničke grupe demokrata, potpredsednik vlade Srbije… Marta 2001. godine učestvovao je u hapšenju Miloševića i bio među glavnim pregovaračima o mirnoj predaji i izručenju srpskog kasapina Haškom tribunalu. Godine 2008. bio je kandidat za srpskog predsednika i dobio je 5,34 odsto glasova.

LDP osvaja simpatije neopredeljenih, najbolje što su Beograd i Srbija imali tada, a “lepi, dobri i pametni” nekoliko godina kasnije razočaraće se i vratiti u građansku ilegalu. Jovanović će početkom 2012. godine sunarodnike razljutiti izjavom da je bh. entitet Republika Srpska “genocidna tvorevina“, a “lepe, dobre i pametne” zauvek je izgubio praveći iste godine koaliciju sa bradatim pristalicama Srpskog pokreta obnove i Vukom Draškovićem.

U vreme slave i moći dobio je i ličnu “zebru”, baška njemu pešački prelaz kod Skupštine, dvadesetak metara od već postojećeg. U Srbiji su mu “kačili” džipove, narkotike (radikali i demokrate Vojislava Koštunice), lakomost i brzo stečeno veliko bogatstvo, ekstremne sportove, a izvan zemlje smatran je, bez mnogo osnova, za trezvenu, zdravu snagu i savest Srbije, u Bosni i Hercegovini – Sarajevu, Mostaru i, naročito, u Tuzli, odakle mu je Jasmin Imamović, naslednik Selima Bešlagića, slao bezrezervnu podršku.

Profesor je napustio svog ‘tužnog studenta’

Savom i Dunavom nije proteklo mnogo vode, a Jovanović je, izuzmu li se jedna savetnica, Nenad Milić i Dušan Mijić, predsednik stranke za Vojvodinu, ostao sam. Prvi je otišao Branislav Lečić, zatim Nikola Samardžić, potpredsednik Nebojša Ranđelović, Nenad Prokić, Zoran Vuletić…

Svom bivšem profesoru Prokiću Jovanović je javno zamerio da se priklonio vlastima iz interesa, ne bi li od Vučića izmolio ambasadorsko mesto ili neku funkciju. Prokić kaže da ga je ondašnji premijer zvao i da je sedam puta išao na divan, da mu je nuđeno da izabere, ali da nije uzeo – ništa. Nisam, rekao je Vučićev savetnik, premijer želi da se o nekim pitanjima konsultuje sa što više ljudi. A Jovanović je tužan čovek, koji ne može da shvati da je on glavni razlog zašto je njegov profesor rešio da ga napusti.

Mediji su ga dosta (zlo)upotrebljavali. Nakon izjave da je RS zasnovan na genocidu i najave tužbe banjalučkih organizacija boraca, on je svojevremeno sučelio svoje stavove u duelu sa tadašnjim predsednikom RS-a Miloradom Dodikom. U burnoj raspravi na ivici incidenta, Dodik je rekao da je takva tvrdnja laž i uvreda za Srbe, da je Srebrenica “težak zločin, koji nije bio potreban“, ali da mora da se vidi da je tamo “tri godine ranije pobijeno 3.500 Srba…”

Polemika s Miloradom Dodikom i genocid u Srebrenici

Jovanović je uzvratio podatkom da je samo u Sarajevu ubijeno 10.000 ljudi i upitao Dodika da li je 2008. godine rekao da se u Srebrenici dogodio genocid, na šta je ondašnji lider RS-a odgovorio da je “samo konstatovao” da je Haški sud to utvrdio u presudi generalu Radislavu Krstiću, ali da nikada nije tvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid. Jovanović je rekao da je masakr u Srebrenici najveći zločin u Evropi počinjen posle Drugog svetskog rata i da je njegova izjava da je RS nastao na genocidu deo brige za sopstvenu zemlju.

“Ta rečenica ima svoju težinu i ne mislim da je umanjujem. Govorio sam o Srbiji kako bi nakon izbora ona konačno prestala da bude ono što je bila godinama – izvor svih problema u regionu. Kad god Srbija nije pokazivala sposobnost da razume Bosnu, kad god je u bosanskoj nesreći tražila korist za sebe, stradala je prvo Bosna, pa, ako treba, i Srbi u njoj, a potom i sama Srbija“, govorio je Jovanović. Dodao je da su prvi predsednik RS-a i prvi komandant Vojske RS-a u Hagu i upitao Dodika da li i dalje misli da je Radovan Karadžić “najveći zlotvor srpskog naroda”.

Pogubljeni Jovanović, posle incidenta “sa reketom“, kada je u julu prošle godine teniskim rekvizitom pretukao vlasnika Klinike za fizikalnu terapiju, u poslednju sredu oko 22:00 sata je kamenom (ili stolicom) razbio izlog kioska brze hrane. Prema pisanju medija, nakon incidenta jedno vreme razgovarao je sa policajcima, a zatim je džip Interventne jedinice odveo lidera LDP-a u policijsku stanicu Novi Beograd.

Noćni napad na fastfood i ‘pranje’ na televiziji

Prema rečima očevidaca, Jovanović je, “u vidno alkoholisanom stanju, maltretirao radnike lokala, a zatim razbio izlog“. Ono u šta malo ko može da poveruje je tvrdnja “grupe mladića“ koji su sedeli u kafiću pored, a koji su ispričali da je Jovanović tu svakog dana, da pravi probleme, da je i ranije maltretirao ljude. Nova.rs prenosi da je od svedoka saznala da je posle incidenta Jovanović najpre šutirao parkirani privatni automobil, a po dolasku policije i službeno vozilo Ministarstva unutrašnjih poslova.

Dan kasnije je incidentni političar bez naročitog značaja, ali još uvek s policijskim obezbeđenjem, pozvan na ispoved na najmanje rđavu beogradsku televiziju. Novinar koji je s njim razgovarao očito je od nekoga bio nabrijan, ali je zahvaljujući obojici, jednosatni intervju u emisiji “360 stepeni” bio veoma rđav. Ako već nekoga zovete u goste, a nije ubica i da tim povodom nikoga nije lišio života, prema njemu se valja uljudnije ponašati. U uvodu je rečeno da je stolicom polupao izlog radnje i šutirao policijsko auto, da je imao 1,5 promila alkohola u krvi… Potom (na mestu) pitanje šta bi bilo sa bilo kojom drugom osobom da je to isto učinila; da li bi prošla sa odlaskom u policijsku stanicu i dan kasnije bila na slobodi i svoj incident “prala“ na televiziji.

Jovanović nije odgovarao na pitanja, već je govorio ono za šta je mislio da mu ide na tas prevage i dosta nepovezano pominjao navijačke grupe (“Hijene”) koje mu neprestano pod prozorom pevaju i kliču Zemunskom klanu, govorio o ruskim agentima koju mu decu truju drogom, o ruskom ambasadoru Aleksandru Bočar Hačenku koji je pobegao iz Srbije 1980. godine…

Gdje su sada one Beograđanke koje se žele udati?

Mimo postavljenih pitanja, pominjao je svoj sukob sa navijačima u Segedinu 2008. godine, kada ga je odbranila supruga Jelena, da Rusija pokušava da u Srbiji izazove haos, a nije zaboravio ni člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine Željka Komšića, čiji je savetnik već nekoliko godina. Čulo se tokom ovog veoma čudnog i lošeg intervjua da je Jovanović otkazao policijsku zaštitu i da država “ne može da se izbori“ sa onima koji ga ugrožavaju.

Nekad najbliži Đinđićev saradnik ne može da se prepozna. Gde su sada one Beograđanke koje su tokom protestnih šetnji nosile bedževe “Čedo, oženi me“? Stara židovska “dabogda imao, pa nemao” u ovom slučaju je dorađena u “bio, pa ne bio”. A možda se polako ostvaruje prognoza da je Čedomir Jovanović počeo na ulici i da će, sva je prilika, na njoj i da završi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.