Laž o vjekovnoj mržnji između Albanaca i Srba

Dominantni narativ o međuetničkim odnosima ne samo sa Albancima, već i sa drugim narodima na Balkanu – u svojoj osnovi ima čuvenu sintagmu ‘vjekovna mržnja’.

Historičari navode da se kroz odnose Albanaca i Srba do današnjih dana provlači 'jedna bitna konstanta', a to je 'destruktivan uticaj etnocentrične i nacionalističke države, bilo da njeni protagonisti dolaze iz Beograda, Prištine ili Tirane' (EPA)

Višedecenijskom nacionalističkom propagandom stvoreno je široko rasprostranjeno uverenje da je istorija odnosa između Albanaca i Srba sačinjena isključivo od nasilja, konflikata, ratova i međusobnog istrebljivanja. Dominantni narativ o međuetničkim odnosima ne samo sa Albancima, već i sa drugim narodima na Balkanu – u svojoj osnovi ima čuvenu sintagmu “vekovna mržnja” koja je postala neupitni aksiom. U javnosti vlada slika u žanru grupnog portreta na kojoj se vide samo lica iskrivljena mržnjom, sa rukama na noževima, u međusobnom gušanju i klanju. Da je nacionalistička predstava o istoriji verna realnosti, da naši narodi ništa drugo nisu radili osim što su se međusobno istrebljivali – do danas niko živ ne bi pretekao. Eventualno bi u svakom narodiću preživelo po dvadesetak najžilavijih pojedinaca koji bi životarili u svojim utvrđenjima, gledajući na svet kroz puškarnicu, te ispaljujući poneki rafal u pravcu karadušmana i vekovnih neprijatelja.

Koliko je nacionalistička reprezentacija prošlosti pogrešna i jednodimenzionalna pokazuje i kratka knjiga “Albansko-srpske bese 1906-1907.” koja nosi podnaslov “Model suživota srpske i albanske zajednice na Kosovu”. Knjigu su priredili istoričari Aleksandar R. Miletić, Belul Beqaj i Srđan Milošević, a izdavač je Centar za istorijske studije i dijalog iz Novog Sada. Knjiga je sačinjena na osnovu diplomatskih depeša Milana Rakića, srpskog pesnika i diplomate koji je u narečenom periodu radio kao vicekonzul u Prištini. U to vreme Kosovo je bilo deo Osmanskog carstva, a Srbi su, kao hrišćanska raja, bili u nepovoljnom i diskriminisanom položaju, nisu imali ni imovinsku ni pravnu sigurnost, a često su im i životi bivali ugroženi.

Dvogubo suđenje i dvoguba kazna

Bese o kojima je reč zapravo su ustanove običajnog prava, sudovi koje je formiralo lokalno stanovništvo, nezavisno od državnih vlasti. Bese su najbolje funkcionisale u gnjilanskom kraju, ali su postojale i u drugim delovima Kosova. Kao što pišu autori: “Ove ustanove su u prvom redu bile zamišljene da bi osigurale zaštitu za srpsku zajednicu na ovom delu Kosova, međutim, one veoma brzo stvaraju okvir u kojem dolazi do relativnog prosperiteta, razumevanja i formi zajedničkog života srpske i albanske zajednice”.

Sudovi su formirani od viđenijih ljudi iz albanske i srpske sredine, a poenta je bila u tome što je u slučajevima nekog prekršaja, svaka zajednica sudila svom članu. Istoričari kažu: “U institucionalnom smislu, najznačajniji aspekt ovih besa bili su albanski i srpski običajni sudovi koji su sudili predstavnicima ‘svojih’ zajednica u slučajevima kada je dolazilo do nasilja, prestupa, prekršaja ili razmirica između predstavnika dve zajednice”. Kriminalca bi prvo besa osudila i dodelila mu odgovarajuću kaznu, telesnu ili novčanu, a tek potom bi ga predali državnom turskom sudu koji bi mu zvanično sudio. Tako je ustanovljen sistem koji Rakić naziva “dvogubo suđenje i dvoguba kazna za jednu istu krivicu” koja je uvedena “da bi se besa što bolje održavala i da bi se pojedinci zastrašili”.

Depeše Milana Rakića: Kako besa funkcioniše

Milan Rakić o albansko-srpskim besama piše sa oduševljenjem u izveštajima koje redovno šalje ministru inostranih poslova u Beograd. U depeši od 23. aprila 1907. godine Rakić navodi da je naše stanovništvo “pod okriljem bese, uživalo mir i relativnu slobodu, koju im (turska) vlast dosada nikad nije mogla ni htela dati”. Kako su bese funkcionisale u praksi vidi se iz Rakićevog opisa jednog slučaja: “Jedan Arnautin iz Lipljana baci neku strvinu u lipljanski bunar. Ovako zagađenim bunarom nije se hteo niko služiti, te su seljaci trpeli užasnu oskudicu u vodi. Najzad reše da se tuže ućumatu [tj. turskim vlastima, prim. prir.]. Čim su za ovu nameru doznali, Arnauti jednog dana banu u Lipljan, pokupe do 40 viđenijih Srba i povedu u selo Bandulić, gde je toga dana arnautski sud zasedavao. [. . .] Odmah dovedu Redžepa i on prizna da je jedno njegovo dete učinilo krivicu. Sud posle toga presudi da se Redžepu zakolju dve krave i jedno tele da se meso razdeli srpskoj sirotinji i da Redžep o svom trošku isčisti bunar”.

U depeši od 16. juna 1907. godine Rakić opisuje još jedan primer suđenja po običajnom pravu: “U selu Pančelu, aga Arnautin užasno je izbio četiri svoje čipčije Srbe. Ovi se potuže arnautskom sudu. Sud donese presudu kojom se aga kažnjava sa trideset lira globe, od koje sume da se izda svakom izbijenom čipčiji po 4 (turske) lire, a ostatak pada u sudsku kasu za troškove arnautskoga suda. Zatim je aga predat državnom sudu u Gnjilanu, koji ga je osudio na tri meseca zatvora”. Zahvaljujući ustanovi bese koju su inicirali lokalni Albanci, čak i obespravljeni kmetovi su mogli da računaju na zadovoljenje pravde i zaštitu, kako od lokalne zajednice tako i od zvaničnih vlasti.

Par nedelja kasnije, 4. jula, Rakić obaveštava ministra da si u albanski prvaci “iz Vučitrnske kaze (Drenica, Ortakol, Lab i Šalja)” odlučili da ustanove besu, po primeru drugih kosovskih krajeva. Vicekonzul piše da su se sastali “kod džamije u selu Poljancu i vezali ovakvu besu”, a potom navodi sve dogovorene tačke. Među njima su i sledeće: “Ko na putu presreće putnike, bilo Srbe, bilo Turke, da mu se spale sve zgrade koje ima; Ko globi raju, smatraće se kao ubica i takođe kažnjen biti; Da se čuveni zlikovci Feka i Hamid, koji su pritisli zemlju manastira Deviča, predadu carskom sudu, pošto je ta parnica već ranije prešla u nadležnost carskog suda; Ako Feka i Hamid od sada učine ma i najmanji zulum Deviču, biće spaljeni bez ikakvog ispita čim domaćin Deviča i čauši dostave ‘Besi’ učinjene zulume”.

Navedene tačke se baš i ne uklapaju u današnju dominantnu priču o vekovnom progonu pravoslavlja, o zulumu nad crkvama i manastirima, o nasilju i patnji kao jedinim istorijskim istinama. Nije baš sve bilo crno-belo u istoriji, samo je to teško objasniti onima koji nisu zainteresovani za nijanse od kojih se život uglavnom i sastoji. Ali, što bi poklonici ideologije smrti marili za osnovne sastojke života?

Strah od komitskih četa

U istoj depeši Rakić navodi još neke primere suđenja: “Neki Arnautin iz sela Strezovca uzeo je šest ovaca Vasi Miloševiću iz Ajanovaca. Ovce je ostrigao pa pustio. Sud arnautski osudio ga da plati šest dukata Vasiliju, pa ga, po izvršenoj presudi, predao državnom sudu u Gnjilanu. Pre nekog vremena Srbi iz Bratilovice počnu seći zabran Arnautina spahije sela Ferikeja. Spahija Arnautin požali se srpskom sudu. Ovaj izađe na lice mesta, izvidi koliko je šume posečeno, pa spahiji odredi sedmi deo zabrana…”

Ova Rakićeva depeša ima drugačiji ton od prethodnih, u njoj više ne dominiraju oduševljenje i entuzijazam zbog popravljenog položaja Srba, već strahovanje da će sve što je učinjeno na poboljšanju međunacionalnih odnosa biti uskoro uništeno – i to krivicom Beograda. Rakić upozorava nadležnog ministra i ostale članove Vlade da nipošto ne šalju četu komita vojvode Dušana kroz gnjilanski kraj: “Ako se ipak u najkraćem vremenu desi da besa savršeno propadne i da naši ljudi strahovito nastradaju, to će biti samo krivica nas samih, krivicom onih ljudi koji se oglušuju o sve razloge, koji gledaju na trenutnu korist ne misleći na užasne i trajne posledice, jednom reči, ljudi koji ne prestaju slati čete preko gnjilanske nahije. (…) Što je pre šest meseci moglo biti manje ili veće pogoršanje jednog već rđavog stanja, danas je potpuni gubitak davno nezapamćene slobode i mira, danas je gubitak ravnopravnosti sa Arnautima i izvesne srpske samouprave, danas je užasna propast onoga naroda koji je s teškom mukom i tek pre kratkog vremena uspeo da izvojuje za sebe jedan snošljivi život. Iako sam Vam o svemu ovom i ranije pisao, iako sam depešom izvestio da sami Arnauti uporno paze na četnički put kroz gnjilansku kazu, opet sam dobio izveštaj da će jedna četa proći ovih dana tim putem”.

Uzalud je Rakić apelovao, vapio, kumio i molio: desetak dana kasnije sa teritorije Kraljevine Srbije upala je četa komita i kod sela Pasjana došlo je do sukoba sa turskom vojskom i lokalnim Albancima. Istoričari pišu: “‘Pasjanska afera’, kako je naziva Rakić, trajala je tri dana nakon kojih je svih 29 četnika bilo likvidirano, a u čitavom gnjilanskom kraju i na širem prostoru Kosova počele su odmazde nad srpskim stanovništvom”. Rakić u depeši od 13. avgusta izveštava ministra da se svuda šire neverovatne priče o saradnji srpskog stanovništva sa komitskim četama, ali da u njih svi veruju, što dovodi do nasilja. Albanci su organizovali zbor sa viđenijim Srbima u porti gnjilanske crkve gde su postigli međusobni dogovor i izmirenje, ali ni to nije sprečilo eskalaciju nasilja. Kao što izveštava Rakić: “Ogorčenje i nepoverenje spram Srba nije se moglo zbrisati jednom zborskom odlukom”.

Destruktivan uticaj nacionalističke države

Vicekonzul ogorčeno i rezignirano piše da je upozoravao na to šta će se desiti: “Ljudi koji su tim poslom rukovodili nisu hteli čuti nikakve razloge, bilo što su verovali u svoje znanje i iskustvo (koje nisu imali), bilo da ih je na taj put nagnala neodoljiva potreba. Danas oni nose na duši tolike nevine žrtve srpske i danas se s pravom može reći da su oni, za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina!” Nažalost, teško postignut suživot Albanaca i Srba, sve tekovine običajnog prava i sve lokalne inicijative za normalniji život uništene su zahvaljujući sumanutoj državnoj politici koja na sopstvene sunarodnike gleda kao na puke pijune u velikoj šahovskoj igri.

Miletić, Beqaj i Milošević izvode važne konsekvence iz ovog slučaja: “I pored brzog i nesrećnog svršetka ovog običajno-pravnog eksperimenta, on opovrgava tezu o predestiniranom konfliktu Srba i Albanaca kao i o nasilju koje je imanentno prirodi njihovih odnosa. Pre vojnog uplitanja sa strane, komšije Albanci i Srbi bili su u stanju da ustanove i unapređuju običajne institucije koje su stvarale preduslov za formu suživota koja je za njih bila prihvatljiva”. Odatle sledi logičan zaključak: “Da je duže potrajao, obrazac uređenih međuetničkih odnosa u Gnjilanu mogao je da posluži kao model za uređenje srpsko-albanskih odnosa na širem prostoru u kojem su Srbi i Albanci živeli pomešano”.

Istoričari navode da se kroz odnose Albanaca i Srba od pomenutih događaja pa sve do današnjih dana provlači “jedna bitna konstanta”, a to je “destruktivan uticaj etnocentrične i nacionalističke države, bilo da njeni protagonisti dolaze iz Beograda, Prištine ili Tirane”. Ispostavlja se da “upravo državne politike smanjuju kapacitet društva na Kosovu da bude funkcionalno, umesto da bude obratno”. Odnosno: “Pokazalo se da mali ljudi jedne mikro-sredine u okvirima predmoderne institucije običajnog prava uspevaju da pronađu način suživota efikasnije nego što je to bilo moguće u ‘modernim državama’ zasnovanim na 19-vekovnom konceptu nacionalizma”.

Kad država ljude ostavi na miru

Zapravo, od nacionalističkih država se ništa drugo i ne može očekivati, jer su one zasnovane na isključivanju drugih, na tlačenju manjina, a ne na ravnopravnosti svih građana, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Jedno od sredstava kojima se upravni i ideološki aparati etnocentričnih država služe u održavanju ovakovg stanja jeste i forsiranje narativa o “vekovnim mržnjama”, “vekovnim neprijateljima”, nemogućnosti zajedničkog života i sličnim šovinističkim floskulama koje na kraju dovode do genijalnih ideja kao što su “razgraničenja” i “humana preseljenja”.

Zato su knjige poput ove koju su napisali Aleksandar R. Miletić, Belul Beqaj i Srđan Milošević neverovatno značajne, jer se golim faktima suprotstavljaju dominantnom nacionalističkom narativu koji širi omrazu. Istoričari su lepo pokazali da istorija srpsko-albanskih odnosa uopšte nije ispunjena samo mržnjom i nasiljem, već da je bilo i primera zajedništva i normalnog, mirnog suživota, pogotovo na lokalnom nivou, kad oni odozgo obične ljude ostave na miru.

Kad pritisak nacionalističkih ideologa i državne represije popusti, ljudi zaborave na “patriotsku” obavezu da se međusobno mrze i sukobljavaju, pa nađu načina za rešavanje problema  i sami smisle društvene modele koji im život čine podnošljivijim. Čak je i u nepovoljnim uslovima početkom XX veka na Kosovu, u sredini koja nije imala ozbiljnije kontakte sa prosvetiteljstvom i liberalizmom, lokalno stanovništvo samo otkrilo recept za normalniji život. Recept je aktuelan i danas i glasi: više društva, manje države.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Sedamnaest godina nakon rata, Albanci i Srbi na Kosovu žive jedni pored drugih, ali ne i jedni sa drugima. Rijetki su slučajevi da albanski poslodavci zaposle radnike srpske nacionalnosti ili obrnuto. Međutim, postoje izuzeci, poput kompanije za uzgoj i preradu voća, u kojoj rade svi zajedno.

Published On 26 Jun 2016
Više iz rubrike Piše
POPULARNO