Sport u Srbiji između stvarnosti i zloupotrebe

Politika vješto koristi svaki upjeh sporta za ličnu promociju tako je i sada kada košarkaši dobijaju najveća svjetska priznanja i kada Đoković osvaja važan turnir u Parizu.

Jokićev uspeh je bacio u senku samoproglašen "istorijski govor" Aleksandra Vučića pred Vijećem sigurnosti Ujedinjenih nacija (Reuters)

Srbija je, barem kada je reč o sportu, srećna zemlja. Imala je, doduše, malo više uspeha kada su, kako to vole da kažu današnji vlastodršci, “žuti” bili na vlasti, ali uspesi i priznanja svake godine u velikoj meri podignu moral naciji koja sem u sportu nema neke prevelike radosti.

U svega nekoliko dana, srpski sportisti su se okitili nekim od najvećih evropskih i svetskih priznanja. Sezonu je otvorio Vasilije Micić koji je sa svojim Efesom osvoji košarkašku Ligu šampiona i proglašen za najboljeg evropskog košarkaša.

Isto priznanje, ali u najjačoj i najvećoj svetskoj ligi, dobio je i Somborac Nikola Jokić. Na kraju im se pridružio i Novak Đoković, osvojivši drugi put u svojoj karijeri Roland Garos pobedivši pre finalnog meča, u polufinalu, svog najvećeg rivala i kralja Pariza Rafaela Nadala.

Politika kao politika, nikada neće biti na nivou sporta niti uspeha koje sportisti ostvaruju. Možda ne treba tako nešto i upoređivati. Politika, međutim, vešto koristi svaki upeh sporta za ličnu promociju. Tako je bilo i ovoga puta. U duhu stare komunističke ideologije, centralna informativna emisija Dnevnik, nacionalnog Javnog servisa, počela je čestitkom predsednika Srbije Novaku Đokoviću na osvojenom 19. Grand slem turniru. Tek kasnije je saopšteno da je Đoković osvojio titulu. Po svim novinarskim i normalnim načelima, valjda se prvo saopšti da je neko nešto ostvario, a onda slede čestitke, pozdravi, epp i mali oglasi. U Srbije to tako ne funkcioniše.

Ogrebi se o slavu uspješnih sportaša

Bez obzira što su Jokić i Micić predstavnici kolektivnog sporta – košarke, za njihov uspeh odgovorni su isključivo oni sami, možda još po neki trener i menadžer. Država prstom nije maknula da bi imala iole prava da njihov uspeh prikaže kao svoj. O Novaku Đokoviću tek da ne govorimo.

Lepo je, ipak, ogrebati se o slavu takvih uspeha. Ništa ne košta, a može da se dobije.

Jokićev uspeh je bacio u senku samoproglašen “istorijski govor” Aleksandra Vučića pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. pravo je tako najavljeno njegovo obraćanje. A, onda – puf. Na taj govor niko obratio pažnju nije, jer je glavna vest glasila da je jedan momak iz Srbije uzeo titulu MVP igrača NBA lige. Istog momenta “istorijski govor” je pao u zaborav. Iskreno

Situacija sa najboljim svetskim košarkašem, a priznaje za MVP NBA lige je upravo takva titula, tek je zanimljiva. Nema ko nije bio oduševljen Jokićevim uspehom. Svi su slavili, veličali ga, zaboravljajući da mnogi timovi u Srbiji nisu hteli da ga angažuju. Navodno je bio spor, debeo, nije voleo da trenira. A, eto, on takav kakav je, postade najbolji košarkaš na svetu. Euforija je, međutim, trajala veoma kratko, do trenutka kada je Jokić saopštio da neće igrati za reprezentaciju Srbije na predolimpijskom turniru i kasnijim Olimpijskim igrama. Istog trena, oni ponosni Srbi i Srpkinje koji gu ga dizali u nebesa, krenuli su da ga provlače kroz blato svojih nacionalističkih zabluda i obmana. O šampiona, najvećeg od svih, cara univerzuma, žive legende, postao je nepatriota, prodana duša, nesrećnik, izdajnik.

Sport je odavno prevazišao Srbiju

Tako je to u Srbiji oduvek bilo. Svi oni zaboravljaju da je Za nešto više od godinu i po dana taj Jokić odigrao oko 180 utakmica, prosečno svaki treći dan. Pri tom, nije igrao onako, nego uvek najbolji na terenu, sa najviše poena, skokova i asistencija. Dodajmo tome treninge, putovanja, odvojenost od porodice… Ko ima pravo reč da mu zameri?

Ako je tačna nezvanična informacija da Jokić čeka bebu i da želi da bude uz svoju suprugu i da ovaj jedini trenutak predaha koji će imati u narednih godinu dana iskoristi za nju i svoju porodicu, neka ga iskoristi u potpunosti i do kraja.

Za razliku od njega, Đokić je i nekim svojim potezima doprineo da poljulja svoju popularnost i slavu. U krajnjoj liniji, to je sve njegov život i njegovo pravo. Niko ne bi trebalo da se ljuti na njega, ali svako ima prvo tako nešto da komentariše da smatra da li je u redu raditi to što je on radio.

Sport je odavno prevazišao Srbiju. Ono što postoji u sportu, ne postoji u politici. Ogromna volja i želja, napor i rad, potrebni su da bi sa ostvario neki planetarni uspeh. Sve ono što je politika nesposobna. Ti uspesi popravljaju imidž zemlje, svakako, ali to ne treba nikoga da dodatno dovede u zabludu. Nikolin, Vasin i Novakov uspeh je, pre svega, isključivo njihov uspeh, a mi svi, uključujući čitav region, imamo pravo da se radujemo njima, pa čak i da ih svojatamo. Nema nas mnogo da bismo se i po tom pitanju delili. Đokovića su prozivali predstavnici srpskih vlasti najgorim uvredama kada je rekao da u fudbalskom meču između Rusije i Hrvatske navija za susede. Zaboravili su sve njegove uspehe i sreću koju im je doneo. Ali, takvi smo kakvi smo.

Sportski uspesi ne mogu da poprave situaciju u zemlji, ali mogu da poprave imidž. Ne može Srbija da bude bolja zemlja zato što ima dva MPV igraća ili najboljeg tenisera na svetu. To je bolan proces na koji, očigledno, još nije spremna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO