Nesveto trojstvo: Jedna crkva, jedan narod, jedan vođa

Vučić je na proslavi jubileja manastira Prohor Pčinjski rekao kako mu se čini da „kada zajedno rastu srpska država i srpska crkva, tada je najbolje i našim građanima“.

Nema ničeg novog u Vučićevoj doktrini o jedinstvu države i crkve, o naciji i državi kao vrhovnim bogovima kojima nesrećno stanovništvo treba da se klanja i da žrtvuje sebe i sve što im je najsvetije, piše autor (Wikipedia/EPA)
Nema ničeg novog u Vučićevoj doktrini o jedinstvu države i crkve, o naciji i državi kao vrhovnim bogovima kojima nesrećno stanovništvo treba da se klanja i da žrtvuje sebe i sve što im je najsvetije, piše autor (Wikipedia/EPA)

Manastir Prohor Pčinjski koji se nalazi trideset kilometara južno od Vranja proslavio je impresivan jubilej – 950. godišnjicu postojanja. Tim povodom upriličena je svečana akademija kojoj su prisustvovali predstavnici crkve, kao i naučnih, obrazovnih i kulturnih institucija, zatim ministri, ambasadori, državni funkcioneri, predstavnici vojske i policije. Na obeležavanju jubileja ukazali su se i patrijarh Porfirije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, u nepoznatom svojstvu.

Predsednik Vučić, kao pokrovitelj proslave, dobio je od episkopa vranjskog Pahomija Orden “Prepodobni Prohor Pčinjski”. Vladika Pahomije poznat je po tome što su ga 2002. godine četiri maloletnika optužila za seksualno zlostavljanje koje je trajalo od 1999. do 2002. godine. Njih trojica bili su učenici Bogoslovije koji su u vreme zlostavljanja imali manje od 15 godina. Taj proces se godinama vukao po srpskim sudovima, država je svesrdno pomagala episkopu da se slučaj zabašuri, tako da su u martu 2006. godine, kada je okončano suđenje, dva krivična dela već bila apsolutno zastarela, a za preostala krivična dela Pahomije je oslobođen “usled nedostatka dokaza”. Bilo je još sličnih prijava na račun episkopa vranjskog, ali krivični postupci nisu pokretani, tako da Pahomije i danas mirno obavlja isti posao, a sad se udostojio časti da uruči orden predsedniku i tako se oduži državi za sve učinjene usluge.

Crkva kao ideološko oruđe

Predsednik Vučić održao je prigodan govor u kojem se zahvalio na ordenu, a potom izložio svoje shvatanje odnosa države i crkve. Vučić je rekao kako mu se čini da „kada zajedno rastu srpska država i srpska crkva, tada je najbolje i našim građanima“. Potom je rekao da će i dalje pomagati crkvu, razumevajući „da nam bez crkve nema nacionalnog ni narodnog jedinstva, da bez crkve ne možemo da očuvamo naše nacionalno, ali ne samo nacionalno već i državno tkivo; i onaj ko to ne razume, a vodi državu, ne zaslužuje da je vodi i ne može da je vodi iole uspešno“. Na kraju je zaključio: „Ništa tuđe nećemo, ali ćemo čuvati i štititi i Kosovski zavet i Vidovdan”. Niko od prisutnih mnogopoštovanih zvanica iz crkvenih redova nije se pobunio protiv predsednikovih reči, čak ni patrijarh Porfirije, što će reći da odobravaju njegove stavove.

Prvo valja napomenuti da je građanima Srbije bilo najbolje u vreme socijalizma, kada crkvi nije bilo dozvoljeno da se meša u politička i državna pitanja, već je bila prinuđena da se bavi kletom duhovnošću, verom i ostalim tričarijama koje slabo zanimaju crkvene funkcionere. U vreme kad je crkva imala značajnu državnu ulogu, pre Drugog svetskog rata, vladali su nepismenost, sveopšta beda, potčinjenost najširih slojeva stanovništva, eksploatacija, neravnopravnost i slične pošasti, sve uz blagoslov duhovnika.

Predsednik Vučić vidi Srpsku pravoslavnu crkvu kao instrument za postizanje nacionalnog i narodnog jedinstva, te kao stub države, kao da je SPC zvanična državna crkva Republike Srbije. Njegov ideal glasi: jedna crkva, jedan narod, jedan vođa. Nacionalno jedinstvo nije poželjno, a ni prirodno stanje. Društvo je kompleksno i raznoliko, jer ga čine milioni različitih ljudskih bića koja imaju sopstvena uverenja, želje, nade, interesovanja, stavove, političke preferencije, ideološke pozicije. Veličanje jedinstva je direktan udar na pluralitet kao prirodno stanje društva, te zagovaranje autoritarizma u čistom obliku, pod maskom nekakve fantazmagorične sloge. Takvo jedinstvo se uvek nameće odozgo, sa pozicija moći, i građanima ne donosi ništa dobro, u šta smo mogli da se uverimo svaki put kad bi neki uzurpator preuzeo svu vlast u svoje ruke, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića. Ako je zadatak crkve da obezbedi to žuđeno jedinstvo iza kog se krije najobičnije jednoumlje, onda je crkva puko ideološko oruđe u rukama vladara.

Vučić ispoveda vizantijsku doktrinu o simfoniji države i crkve koja je nespojiva sa savremenim dobom, a pogotovo sa demokratijom i republikom. Srbija nije teokratska već sekularna zemlja, država i crkva su odvojene, bar na papiru koji se zove Ustav. Doduše, za predsednika i njegovu kamarilu Ustav je mrtvo slovo na papiru, baš kao i zakoni, oni se drže drugih načela od kojih je najvažnije “jači tlači”. Vučićevo forsiranje SPC kao temelja države ujedno je i diskriminacija svih ostalih verskih zajednica koje ne samo da stavlja u neravnopravan položaj, već ih praktično proglašava izlišnim. Bez katolika, protestanata, muslimana i budista možemo, ali bez Srpske pravoslavne crkve nikako – to je njegova poruka. Što je najgore, SPC pristaje na privilegovan položaj koji joj svetovna vlast određuje, izdajući svoje poslanje zarad čisto zemaljskih koristi. Zauzvrat, crkva je uvek tu da podrži državne vlasti, tako da taj koristoljubivi savez opstaje na obostranu korist i zadovoljstvo. U toj protivprirodnoj simbiozi crkva je svedena na oslonac autoritarne moći, u toj tužnoj ulozi iscrpljuje se njena misija.

Vernik služi Bogu, a ne državi

Naivčine koje ozbiljno shvataju svete knjige hrišćanstva veruju da je crkva nešto drugo: lađa spasenja, Hristovo telo na zemlji, Hristova nevesta, ikona carstva nebeskog. Njima sve ovozemaljske stvari deluju propadljivo i prolazno, a pogotovo svetovne pojave i lažna božanstva kakva su crkva i nacija. Države i nacije dolaze i prolaze, ali uzdanje u Hrista i vaskrsenje mrtvih ne prolazi, ne prolazi vera kao “osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih”. Ne samo da će države proći, Hristova poruka je još radikalnija: “Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći”. Vernik služi Bogu, a ne državi; njegove oči uperene su u večnost, a ne u propadljive ljudske tvorevine poput države. Zemaljska carstva su nula i ništica pred carstvom nebeskim, a hrišćani slede onog ko je posvedočio: “Moje carstvo nije od ovoga sveta”. Zato hrišćanska vera oslobađa od vezanosti za svet i od služenja njegovim nametljivim idolima kao što su država, nacija, karijera, bogatstvo, položaj, funkcije, moć, sila ili slava.

“Vreme je kratko; ubuduće i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji plaču – kao da ne plaču, i koji se raduju – kao da se ne raduju, i koji kupuju – kao da ništa nemaju, i koji koriste ovaj svet – kao da ga ne iskorišćavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta.  A ja hoću da ste bezbrižni”, poručuje apostol Pavle zajednici u Korintu. A što se tiče paramedicinske doktrine o jedinstvu nacionalnog i crkvenog tkiva, apostol i o tome ima šta da kaže: “Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu”. Ko ima uši da čuje, neka čuje.

Za razliku od Bogočoveka i njegovih apostola, predsednik Srbije veruje da svi treba da služe državi i naciji, te njemu kao ličnosti u kojoj su ova dva idolopoklonstva sjedinjena. Sa hrišćanskog stanovišta njegove reči su puko trućanje, vapijuća besmislica. Bog me je prizvao u postojanje, iako nema nikakvog razumnog razloga da postojim ja a ne neko drugi, i sad taj neverovatni i nezasluženi dar života treba da protraćim na služenje nekom tamo smešnom čovečuljku, vođi navijača koji slučajno obavlja funkciju predsednika, te himerama države i nacije, a ne onom ko me je u postojanje prizvao. Nešto besmislenije i gluplje teško je i zamisliti.

Prohor Pčinjski, prepodoban i nepodoban

Nema ničeg novog u Vučićevoj doktrini o jedinstvu države i crkve, o naciji i državi kao vrhovnim bogovima kojima nesrećno stanovništvo treba da se klanja i da žrtvuje sebe i sve što im je najsvetije. Nije novo ni to što crkva pristaje na ovu očigledno antijevanđelsku priču, podležući iskušenjima etnofiletizma i zemaljske moći. Jedino što je apsolutno sumanuto u celom ovom zamešateljstvu jeste što se takva doktrina ispoveda u manastiru posvećenom svetom Prohoru Pčinjskom. A Prohor je sušta suprotnost svemu što smo mogli čuti u porti manastira koji nosi njegovo ime. Prohor je bio monah, otšelnik iz 11. veka za kojeg zvanično crkveno žitije veli: “Prepodobni ne hte da sebe okiva okovima svetskim, jer mu se duša otimaše k nebu i srce njegovo ljubljaše Boga iznad svih krasota sveta i zemaljskih čari”.

Razdao je sve svoje imanje siromasima i otišao u pustinju da se podvizava i posveti Bogu, potpuno nezainteresovan za stvari ovoga sveta, ne brinući ni o državi, ni o naciji (dobro, potonje je bilo nemoguće, nacija tad nije postojala). Živeo je 32 godine u maloj pešteri, pećini, hraneći se biljem i travom, “i za to vreme ne vide lica čovečija. A družaše se sa zverovima koji mu ponekad dolažahu”. Teško je zamisliti čoveka nepodobnijeg za državotvorno-nacionalno shvatanje crkve od prepodobnog Prohora Pčinjskog.

Njegov način života nije ništa neuobičajeno u hrišćanstvu. Još od četvrtog veka monasi su masovno odlazili u pustinju i živeli van sveta i društva, pogotovo kad je hrišćanstvo postalo državna religija Rimskog carstva. Bilo je mnogo strastvenih vernika kojima služenje tadašnjoj hrišćanskoj državi i njenoj moći nije delovalo baš hrišćanski. Oni su odbacili sve ono što se u svetu smatra svetinjama. “Raskinuti s društvom znači takođe raskinuti sa svime što čoveka uključuje u to društvo, sa svime što od njega čini društveno biće: sa znanjem, kulturom, posedovanjem dobara, porodicom, brakom, stvaranjem i rađanjem potomstva”, piše Žak Lakarijer u knjizi “Ljudi opijeni Bogom”. Pustinjaci, eremiti, stolpnici, usamljenici su “preuzeli početni san hrišćanstva: da žive izvan sveta i istorije, u očekivanju Carstva nebeskog”.

Pustinjaci slobodni od sveta

Kakav je bio odnos anahoreta prema kumirima koje propoveda predsednik dovoljno govori njihov čin radikalnog raskida sa svetom, ali nije zgoreg ni navesti neke sačuvane izreke pustinjskih otaca. Suština tog odnosa sadržana je u izreci svetog Antonija Velikog: “Mrzite svet i sve što je u njemu”. Ava Evprepije veli: “Onaj ko ljubi svet, ljubi prepreke”. Ava Pimen je učio da monah “može postati slobodan od sveta” ako savlada dve stvari: zadovoljenje tela i taštinu. Kada su jednom egipatskom pustinjaku rođaci javili da mu je otac na samrti, pa bi trebalo da dođe po svoje nasledstvo, monah je odgovorio: “Ja sam pre njega umro za ovaj svet; mrtav ne može živoga naslediti”.

Rekao je ava Alonije: “Ako čovek ne kaže u srcu svome: ‘U svetu smo samo Bog i ja’, neće imati spokoja”. Dakle, Bog i ja, a ne: Bog, nacija, država i ja. Nigde kod pustinjskih otaca nema ni reči o nacionalnom jedinstvu ili crkvi kao čuvarki državnog tkiva. Ono što je današnjim državnicima i crkvenim vođama sveto, eremiti su videli kao prepreku na putu spasenja.

Prohor Pčinjski sledio je primere velikih podvižnika iz prošlosti, napustio je svet, društvo, državu, narod, porodicu, umro je za ovaj svet i postao slobodan, živeći u svojoj pećini. Na Prohoru se ne može graditi nikakva nacionalna ili državotvorna zgradurina, to je teška besmislica. Jednostavno, da su svi sledili primer svetog Prohora Pčinjskog i otišli u pećinu da provedu život u apsolutnoj samoći, posvećujući se molitvi i Bogu – nikakve države ne bi ni bilo. A ni nacije, bogatstva, moći, vlasti, vojske, represije, rata i koječega drugog. Pa čega bi onda bilo? Samo svetosti i projavljivanja carstva nebeskog na zemlji. Malo li je na ovu oskudicu?

Zato su se tokom Vučićevog govora nebesa orila grohotnim smehom. Kao što je poznato, Bog ne svraća na svečane akademije, tamo gde se okupljaju moćnici ovog sveta, i svetovni i crkveni, jer tamo nije dobrodošao, ali zato redovno posećuje pustinjačke pećine, šupljine stabala, stubove, usamljene pustinjske kelije i ostala neudobna mesta u kojima obitavaju podvižnici. Na tim nepopularnim mestima se oseća nekako domaće, kao kod svoje kuće. Zato nema pogrešnijeg mesta za ispovedanje kvazireligije nacionalizma od manastira svetog Prohora Pčinjskog. Vučić i njegova svita su agenti ropstva i pokorenosti ovom svetu, a Prohor Pčinjski je sloboda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO