Zašto Srbija više vjeruje u kosmičku pravdu nego u zemaljsku istinu

U Srbiji malo-malo pa koplja ukrste ambasadori. Beograd je idealno tlo za tako nešto, a rezultat ambasadorskih poslova je, u neku ruku, opis stanja u zemlji. Tako je nedavno Thomas Schieb, ambasador Nemačke u Beogradu, uznemirio večite patriote izjavom o bombardovanju Srbije 1999. godine, a onda je Aleksandar Bocan Harčenko, ruski amabasador u Srbiji, učvrstio viševekovno prijateljstvo Moske i Beograda pričom o “kosmičkoj perspektivi dva naroda”.

Ambasador Schieb je na jednoj televiziji izjavio da je bombardovanje nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije kontroverzno pitanje, ali da je bilo neophodno da bi se sprečili humanitarna katastrofa i genocid na Kosovu. Kao opareni, odmah su se javili dežurni dušebrižnici iz ogromnog naprednjačkog arsenala. Ministar za inovacije i tehnološki napredak Srbije Nenad Popović zatražio je da se Schieb izvini, poručivši da je reč o “sramnoj izjavi, vrhuncu cinizma i nastavku kampanje pojedinih zapadnih zemalja da se srpski narod proglasi za genocidan”.

Naravno da se ubrzo javio idejni tvorac priče o “srpskom svetu” pod Aleksandrom Vučićem – Aleksandar Vulin. On je izjavio da “takva bahatost priliči nemačkom okupacionom komandantu Srbije, ali nikako ambasadoru Nemačke u Srbiji”, i ocenio da su bombardovanja Srbije 1941. kao i 1999. godine bili zločini. Bilo je tu i drugih predloga, doduše na nižem nivou od ministarskog, tipa da se ambasador Schieb protera iz Srbije, da se piše protestna nota Berlinu i još mnogo toga.

Razjareni Vulin i ‘tolerantni’ Vučić

A predsednik Srbije je ćutao. Čekala se njegova reakcija. To je onaj državnik koji “ne beži” od kritika, rasprava i da svima u lice kaže sve ono što misli. Kod njega, znate i sećate se, nema “cile-mile”. On kada nekome nešto skreše u brk, obrazi mu danima bride. Verovatno nije bilo svejedno ni ambasadoru Schiebu čekajući njegovu reakciju. I onda, ojačan kineskom vakcinom, Vučić je “sasuo” ambasadoru Schiebu sve što je imao.

“Nemačka je naš najveći investitor i sa njom imamo najveću trgovinsku razmenu. To nije, kako bi neko rekao, pitanje para, već budućnosti i promena u Srbiji. Na nama je da kažemo nemačkom ambasadoru Thomasu Schiebu da nije istina da je NATO bombardovao SR Jugoslaviju kako bi sprečio genocid na Kosovu. Srbija mora veoma blisko da sarađuje sa Nemačkom. Poznajem ga kao čoveka koji je mnogo pomogao Srbiji u prilivu investicija, čovek je koji voli Srbiju. Uveren sam da je to način na koji je morao da odgovori, da podržava ono za šta se zalaže Nemačka politika. Ne treba da pravimo neprijatelje od onih koji nam nisu neprijatelji”, rekao je Vučić.

Da je pravde i iskrenosti, Vulin je morao da reaguje na ovakav stav predsednika Srbije, bez ijedne reči osude nemačkog ambasadora. Ali, ne. Ćutao je, jer on dobro zna da ono što je on rekao to misli i Vučić. Svestan je on da je korisna Vučićeva igračka, ali njega to čini ponosnim podanikom, jer ne radi ništa što predsednik Srbije nije odobrio ili što već nije smislio u svojoj glavi.

Podsećanja radi, taj isti predsednik je bio mnogo konkretniji i “sočniji” kada se odvijala diplomatska drama na relaciji Podgorica – Beograd, koja je kulminirala proglašavanje ambasadora Srbije u Crnoj Gori personom non grata. Hitno je, čak, sazvan sastanak predsednika Srbije sa premijerkom i šefom diplomatije. Nemačka i njen ambasador Schieb su još i dobro prošli. Ko zna, možda kineska vakcina koju je predsednik Srbije primio deluje snishodljivije na ličnost i pojačava hormon koji se brine o toleranciji.

‘Kosmička’ perspektiva Rusije i Srbije

Za razliku od ambasadora Schieba, ambasador Harčenko nije imao takvih problema. On je mnogo prisniji sa predsednikom Srbije. Koliko su samo puta zajedno dočekali ruske vakcine Sputnjik V na beogradskom aerodromu…

I ne samo to, ambasador Harčenko je najavio “kosmičku perspektivu” kada je reč o saradnji. On je, neposredno posle istupa kolege Schieba, iskoristio obeležavanje godišnjice prvog leta u kosmos Jurija Gagarina da najavi kako će Rusija i Srbija zajedno da istražuju kosmos. Iskoristio je nabačenu loptu, ne samo za volej, već za pravu golčinu, da se izrazimo fudbalskim rečnikom. Toga se čak nije setila ni sve omiljenija kineska ambasadorka u Srbiji Chen Bo.

Dok su rusofili u Srbiji oduševljeni čitali vest o “kosmičkoj perspektivi”, proevropski orjentisani građani doživeli su još jedan debakl. Podrška građana Srbije Evropskoj uniji je sve manja, a tome u najvećoj meri doprinosi upravo ponašanje vlasti u Srbiji. Prosto da se utrkuju u tome ko je veći protivnik Evrope. Da se ne lažemo, i ta Evropa bi morala malo drugačije da se ponaša prema nekome ko nije iskreni evropski sagovornik.

Težina krivice pogrešnih politika

Situacija sa ambasadorima Schiebom i Harčenkom je, u neku ruku, prava paradigma stanja u Srbija. Većina građana Srbije pre će da poveruje u “kosmičku perspektivu” nego da se suoči sama sa sobom. Nikako da se ukapira težina krivice koja se nosi zbog pogrešnih politika, kojih je bilo mnogo više nego što je bilo kojem narodu to potrebno u istoriji. Obično je narodima dovoljna jedna, pa i dve lekcije. Samo Srbiji ne pada na pamet da se pogleda u ogledalo. Da vidi gde je i šta je. Naravno da je lakše verovati u kosmičku pravdu nego u zemaljsku istinu.

Da se razumemo, pravdati bombardovanje neke zemlje nije baš normalno, ali nije normalno, na primer, bilo ni godinama držati Sarajevo pod bombama i granatama i mnogo toga još od 1991. godine, pa baš nešto i ne reaguju zvaničnici Srbije i veći deo naroda na to. Sila, kakva god i čija god bila, nikada više ne sme da bude argument.

Jednostavno je laž da Srbija nije mogla da izbegne bombardovanje 1999. godine, ali nama o tome danas govore Vučić, koji je za vreme tog bombardovanja od države dobio stan od jednog ara, i Vulin, koji je izbegavao vojnu obavezu. I, umesto da budu manji od makovog  zrna, barem po tom pitanju, sada stvaraju “srpski svet”, svađaju se sa Evropom i ispituju kosmos.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.