Tito i Handke kao antipodi

Prijedlog Istočne alternative da Peter Handke dobije ulicu u Srebrenici ne samo da je ruganje žrtvama, trijumfalizam i glorifikacija genocidne ideologije, već je sumanut na još nekoliko nivoa.

Fenomen kojem svjedočimo možda bi se mogao nazvati zločinačkim provincijalizmom ili parohijalnošću genocidne provenijencije, piše autor (Ustupljeno Al Jazeeri)

Inicijativa Istočne alternative da Peter Handke dobije ulicu u Srebrenici izazvala je opravdano ogorčenje javnosti. Našim nacionalistima i ljubiteljima klanja malo je što su Handkeu podigli spomenik, što su ga obasuli nagradama i ordenjem, sad bi i ulicu da mu dodele, i to usred Srebrenice, da bi mu se odužili što negira genocid i simpatiše ratne zločince. A da bi nobelovac i kum Novislava Đajića dobio plavu tablu, sa nje treba skinuti ime maršala Tita.

Predlog Istočne alternative ne samo da je ruganje žrtvama, ko zna koje po redu, trijumfalizam i glorifikacija genocidne ideologije, već je sumanut na još nekoliko nivoa.

Fenomen kojem svedočimo možda bi se mogao nazvati zločinačkim provincijalizmom ili parohijalnošću genocidne provenijencije. Handkea nacionalisti veličaju ne zbog književnosti, naravno, nego zato što je neko iz tog velikog sveta podržao našu pravednu genocidnu borbu protiv golorukih civila i tako nam dao legitimaciju za najstrašnije zločine.

Obrazlažući inicijativu, predsednik Istočne alternative Vojin Pavlović rekao je da je “apsurdno da u današnjem vremenu u Srebrenici postoji ulica Maršala Tita, a da jedan nobelovac ne može imati svoju ulicu”. Po njemu, “Peter Handke je čovjek koji je veliki prijatelj prvo srpskog naroda, a drugo, veliki borac za istinu”.

Projekat Josipa Broza

Dobro je Vojin postavio genocidnu jednačinu: ili Tito ili Handke, nesvesno izražavajući važan aspekt zločinačke ideologije. Niko kao Tito ne nervira ove današnje četnike, niko u njima ne izaziva takav pomamni bes kao onaj ko je njihove ideološke očeve potukao do nogu u Drugom svetskom ratu, a potom gradio državu na potpuno suprotnim idejama od zadrtog tribalizma. Titov projekat je bio grčevit pokušaj da se ovaj naš “svračji zakutak” konačno izvede u svet, da se izađe iz provincijalizma, iz međunacionalnih sukoba, iz vekovne zaostalosti, da više ne budemo topovsko meso za tuđ račun, već da sami odlučujemo o sebi.

Kao što piše Vuk Perišić u eseju Kad zaboraviš juli: “Odluka Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije iz jula 1941. nije bila samo odluka o podizanju ustanka nego i radikalni raskid s provincijalizmom. Bio je to najznačajniji pothvat koji je ikada pokrenut na jugoslavenskom prostoru: nikada toliko pojedinaca, organiziranih u jednu discipliniranu grupu, nije odlučilo poduzeti nešto toliko važno i toliko ambiciozno. Nikada nijedan jugoslavenski ili južnoslavenski pothvat nije stajao u tolikom skladu s akutnim potrebama svijeta, civilizacije i ljudskog roda”. Na čelu tog poduhvata stajao je upravo Josip Broz Tito koji se tu nije zatekao slučajno.

U tekstu Titov povratak godine 1937 Miroslav Krleža pripoveda kako se jednog jesenjeg predvečerja pojavio neznanac na njegovim vratima: jedino je po glasu prepoznao Tita, nisu se videli devet godina, sada mu se prijatelj vratio da stane na čelo Komunističke partije Jugoslavije. Čitavu noć su proveli u razgovoru, a Krleža beleži jedan karakterističan momenat. Tito mu priča kako je rizikovao i otišao da vidi rodni Kumrovec, inkognito, posle toliko godina izbivanja, “da vidi kako Kumro­vec diše otkada njega nije bilo na rodnoj brazdi”. Naravno, otišao je u selo pod okriljem noći, zaustavio se pred svojom kućom, svud naokolo mrkli mrak, sve živo spava, samo kumrovečki psi laju, ništa se nije promenilo posle toliko godina. Svetom su prohujale revolucije, prevrati, razvila se industrija, nova jeziva oluja je na pomolu, a Kumrovec spava li spava, sve je u njemu kao u drevna feudalna vremena.

Izaći iz bijede i zaostalosti

“Sprema se nova međunarodna katastrofa, fašistička gorila brusi svoje noževe, a kod nas Kupinec hrče, Kaptol hrče, Kumrovec hrče, čitava naša malograđanska inteligenci­ja hrče, a Tito stoji usred Kumrovca i osjeća vakuum srednjovjekovnog zakašnjenja, prokletstvo kumroveč­kog nokturna kada laju psi i sve stoji kao ukleto na jed­nom te istom mjestu”, ovako Krleža opisuje to mračno stanje uklete provincije. A potom sledi obrt: “Kumrovec hrče, bog ga blagoslovio, pak dokle će kod nas sve da hrče, zapitao se Tito bijesno, gotovo ner­vozno, s onim violentnim akcentom s kojim se u našem jeziku skidaju s neba sva božanstva višeg i nižeg reda”.

Sav Titov rad i napor, cela je njegova ličnost u ovom odlomku, u tom otporu srednjovekovnom zakašnjenju, nesrećnoj zaostalosti naših krajeva, u tom vojevanju protiv večnog sna zamrle parohije koja se guši u sopstvenom mraku. Sve što je Tito učinio potom, u narednih nekoliko decenija, bilo je u znaku borbe protiv tog žalosnog stanja u kojem Kumrovčani “nemaju petroleja, nemaju ulja, nemaju soli, nemaju kruha, nemaju ničeg”, i tako već vekovima. Izaći iz te nepodnošljive bede i zaostalosti, iz provincijalne nesreće, opismeniti se, modernizovati, razviti, ući u svet, izaći na veliku svetsku pozornicu kako bismo i mi na njoj rekli svoju reč – to je bio Titov imperativ. I učinio je sve što živ čovek može da učini kako bi svoju zemlju pomerio u pravcu progresa, više nego što bi bilo ko razuman očekivao.

Titov saldo maestralno je sažeo Andrej Nikolaidis: “Nego, da ne duljimo, da ono što imamo kažemo na način Monty Pythona: šta je, uostalom, taj Tito, osim što je pobijedio u ratu sa fašizmom, ujedinio i izgradio zemlju, ljude obukao, nahranio, obrazovao ih, zaposlio, obezbijedio im besplatno zdravstvo i školstvo, pomogao emancipaciju žena, suzbijao nacionalnu i vjersku zatucanost, promovisao zajedništvo i prosvijećenost, industrijalizovao zemlju, modernizovao društvo, izgradio infrastrukturu, vodio briljantnu spoljnu politiku, vodio zemlju u kojoj je svaki od jugoslovenskih naroda dostigao svoj apsolutni istorijski vrhunac, ikada učinio za nas, pa da ga se ne odreknemo i njegov portret ne bacimo na deponiju?”

Rajska etnička čistota

Nacionalistički projekat stoji na dijametralno suprotnim pozicijama, njegov osnovni cilj je provincijalizacija, izolacionizam, otcepljenje od sveta i zatvaranje u sopstveni brlog gde do mile volje možemo da negujemo svoje nakaradne vrednosti nasilja, mračnjaštva, mržnje, šovinizma i zločina. Kako piše Perišić u citiranom eseju: “Nacionalist je inverzni Robinson. On ne čezne za spasenjem s otoka nego čezne za pustim otokom gdje ga univerzalne vrijednosti neće ometati u sakaćenju Vrline”. Na tom pustom ostrvu nacionalista može mirno da se prepusti genocidnim porivima, da ubija, ruši i uništava, ne obazirući se na svet, čovečanstvo i njegova pravila. Kako se tu uklapa Peter Handke? Savršeno!

“Svijetu je dopušteno da postoji samo ako se objavljuje u obliku Alaina Finkielkrauta ili Petera Handkea, mada Finkielkraut i Handke nisu učinili ništa drugo nego su sami, za svoj vlastiti račun, počinili intelektualno i moralno samoubojstvo”, piše Perišić. Handke se oglašava kao glasnik sveta, kao izaslanik koji potvrđuje da smo bili u pravu kad smo podlegli duhu apsolutnog zatvaranja i odali se zločinačkim porivima. Handke dolazi među nas kao zapadnjak razočaran u civilizaciju koji ovde otkriva egzotično mesto, mitsku Arkadiju neiskvarenu civilizacijom, naseljenu dobrim divljacima.

O tome Handke otvoreno govori. U intervjuu za Večernje novosti iz 2013. godine novinar podseća pisca da je rekao kako “još samo u Srbiji i Republici Srpskoj istinska Evropa živi i dalje”, a Handke se nadovezuje svojim izmislicama i projekcijama: “Tu postoji tradicija od Platona, Sokrata, Sofokla, Homera, i ta tradicija se voli. Ne samo u Srbiji nego i u Republici Srpskoj postoji neka čistota koja ima trajanje od dve hiljade godina. Takva čistota ne postoji u Francuskoj ili Nemačkoj. Ima je, doduše, ali ona ne živi, ne diše”. Da, odvratni svet u kojem je Handke, eto, prisiljen da životari se odavno odrodio od sebe, od nekakve svoje prvobitne rajske čistote, a ovde kod nas, ta rajska nevinost traje već dva milenijuma. Pronašao je pisac svoj Eden, nigde nema takve čistote kao u etnički očišćenim zemljama.

Iskonska zemlja iz kolonijalne bajke

Nije ovo nikakav incident u Handkeovom poimanju naših prostora. U knjizi Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju, u kojoj opisuje svoj boravak na Balkanu iz 1996. godine, sličnih maštarija ima napretek. Na više mesta u knjizi Handke piše o svojoj fascinaciji uličnim prodavcima benzina, nema kraja njegovom oduševljenju što se gorivo ne prodaje na benzinskim pumpama, kao na trulom Zapadu, već se na svakom koraku toči iz plastičnih flaša. Handke bi da se takav običaj proširi i na ostale, bogatije zemlje: “Moj prvi utisak da zelenkasto-crvena, gusta tečnost – dok se u sporom i dobro vidljivom širokom mlazu presipa u rezervoar iz opreznih ruku – izgleda onako kako je nikad ranije nisam video, kao nešto što stvarno i jeste: nešto zaista retko, dragocenost, pravo blago zemlje – i opet nisam imao ništa da zamerim mojoj želji i zamisli da takva vrsta punjenja što duže potraje i pređe, možda, i u gospodskije zemlje”.

Handke bi da izolovana, siromašna, ojađena Srbija što duže ostane u tom stanju, da ostanemo odsečeni kako nas zli, merkantilni svet ne bi pokvario, kako ne bi narušio našu rajsku čistotu: “A onda sam samog sebe uhvatio u želji da odsečenost ove zemlje – ne, ne rat – još potraje; da potraje nepristupačnost roba i monopola sa Zapada i ostalog belog sveta”. Do ovog zaključka Handke je došao posmatrajući buvlju pijacu, potpuno oduševljen tim nesvakidašnjim modelom trgovanja. Pisac obilazi obalu Dunava u Zemunu koja mu se ovako pričinjava: “Ovaj rečni svet je možda bio potopljeni, tonući, memljiv, star, ali je istovremeno predstavljao pejzaž kakav mi se nije ukazao čak ni na slikama holandskih majstora 17. veka: jedan iskonski svet nalik na kakvu još nepoznatu civilizaciju, uz to zaista primamljivu”.

Domorodačka ulizička svijest

Sve je Handkeu ovde rajsko, arhajsko, starinsko, čak i vanvremeno, debele rečne ribe su “kao iz bajke”, Srbija je “iskonska zemlja”, čak je i ljubav prema trgovanju “iskonska”, a u pogledu nekog graničara vidi se “neizlečiva, ali i nedostupna tuga” – verovatno za izgubljenim rajem. Nauživa se Handke u rajskoj čistoti mitske Arkadije, među svojim egzotičnim domorocima, ispuni se arhajskim čuvstvima, a potom se vrati u svoju skromnu vilu pokraj Pariza, da se zlopati u toj odvratnoj, otuđenoj zapadnjačkoj civilizaciji koju toliko prezire. A ovdašnji uglednici oduševljeno prihvataju Handkeov kolonijalni pogled, pa mu uzvraćaju istom merom. Tako, na primer, univerzitetski profesor Jovan Delić veli da je za njega Handke “mitski kosovski junak, star šest i po stoljeća, barem”. Na manje od šest vekova ne pristaje, to je minimum minimuma domorodačke ulizičke svesti.

Eto dokle nas je dovelo odricanje od antifašističke tradicije i nacionalistička reprovincijalizacija društva koje se na jedvite jade bilo izvuklo iz zaostalosti. Ponovo smo stigli u onaj kumrovečki nokturno u kojem “sve stoji kao ukleto na jed­nom te istom mjestu”, a onda u tu mrklu noć svrati zgađeni nobelovac da to mesto proglasi rajskim naseljem i da usput zaigra kolce na humkama nevinih žrtava te iste Arkadije kojoj se toliko divi. A onda mu ovi naši zagovornici brloga i zločina odaju sve počasti, oduševljeno prihvataju ulogu domorodaca i takmiče se u poltronstvu, poniznosti i provincijskoj podređenosti gostu iz velikog sveta koji nas je udostojio svoje pažnje.

Ostalo im je još samo da sa uličnih tabli izbrišu Tita koji nas zloseća da se može živeti i drugačije, bez ponižavanja pred drugima, bez međunacionalne mržnje. Da izbrišu sećanje na vreme kada smo i mi bili svet, a ne razbojnička pećina, sigurna kuća za ratne zločince i njihove belosvetske obožavaoce.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO