Vaskrsnuće i ustoličenje nitkova

Otkud Ljottićeve koračnice na svečanoj akademiji povodom Dana pobjede nad fašizmom.

Dimitrije Mita Ljotić (Beograd, 1891. - Ajdovščina, 1945.) je bio srpski fašistički ideolog i političar, vođa pokreta Zbor, te saradnik nacista i vođa SS dobrovoljaca tokom Drugog svetskog rata (Wikipedia)
Dimitrije Mita Ljotić (Beograd, 1891. - Ajdovščina, 1945.) je bio srpski fašistički ideolog i političar, vođa pokreta Zbor, te saradnik nacista i vođa SS dobrovoljaca tokom Drugog svetskog rata (Wikipedia)

Onog trena kada se na jednom predizbornom skupu Srpske napredne stranke pre nekoliko godina, da li u Sremskoj Mitrovici, iza Aleksandra Vučića u kadru pojavio ratni zločinac iz Vukovara Veselin Šljivančanin bilo je jasno da je đavo odneo šalu. Sklon velikim obećanjima kao, ustalom, i njegovi prethodnici, Vučić je time javnosti posredno poručio da duh Slobodna Miloševića, Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića, Željka Ražnatovića Arkana, Borislava Pelevića, Dragana Markovića Palme, Dragoslava Bokana… nije iščilio iz srpskih glava. Naprotiv sve ono za što su se pobrojani zalagali, neki i činili, ostaje na repertoaru za ostvarenje velike Srbije. Toj zemlji i njenim glavarima, izgleda, nije dovoljno gorko iskustvo iz poslednjih ratova koje je – zarad osvajanja tuđih teritorija – povela protiv suseda, dojučerašnjih zbratimljenih naroda u velikoj državi.

Šta je usledilo posle raspada bivše “zemljetine”? Svi su požurili da zatru sve što je postojalo. U tome su, recimo otvoreno, prednjačile ili najdalje otišle – Srbija i Hrvatska. One su preradu prošlosti nošenu jasnim ili prikrivenim namerama pravdanja užih nacionalnih ili političkih ciljeva (Todor Kuljić), zapravo objašnjenja koja imaju krajnje utilateralnu vrednost u određenom kontekstu (Bešlin/Atanacković).

Na delu je ne samo prevrednovanje, tj. novo ili modifikovano tumačenje prošlosti, već neposredna prerada (falsifikovanje, izostavljanje, izvrtanje, itd) istorijskih činjenica i izvođenje odgovarajućih

U radu te nikad zvanično formirane komisije dela veliki broj ovlaš propranih bivših komunističkih zanesenjaka koji taj nečasni, prljavi posao obavljaju u ime svih vladajućih struktura u poslednje tri decenije, s posebnim naglaskom na političke bandite koji zemljom Srbijom upravljaju posle likvidacije Zorana Đinđića.

Umjesto Dositeja – sv. Sava

Može li vera da se zapati kod Srba? Odgovor je, naravno, odrečan! Kroz jedva skrpljenu istoriju i mnogo vekova bez “teksta”, Srbi su u jednom trenutku bili pred izborom: stati uz prosvetitelja ili sveca. Prvi (Dositej) je radio za narod a drugi (sv. Sava) za dinastiju (državu). Sava beži u manastir, a Dositej – iz manastira i otuda poslednjih nekoliko decenija, posebno od neverujućih, otpor i pitanje: zašto se u školama slavi sv. Sava a ne Dositej Obradović.

Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej je putovao po znanje, a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej se zalagao za znanje, ljude pozivao da se uzdaju u razum a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Stoga oni koji koji su protiv sv. Save misle da u školi treba da se čuju školska a ne crkvene zvona i da ne treba da se slavi sveštenik nego prosvetitelj (Dositej) koji je u vreme kada je živeo bio najučeniji i najprosvećeniji Srbin.

Svetosavlje – primitivna politička doktrina

Malo o svetosavlju. Sama reč, beleži Svetislav Basara (Atlas pseudomitologije), na prvu loptu miriše na tamjan, zvuči mistično i drevno; reklo bi se na prvo slušanje – da potiče iz daleke prošlosti; u stvari ono nije još napunilo ni sto godina i potpuno je proizvoljna izmišljotina jednog ambicioznog međuratnog prote. Reklo bi se, takođe na prvo slušanje, da je to nekakva konzistentna doktrina; u stvarnosti, međutim, to je samo nekoliko izanđalih rečenica o tome da bi Srbi trebalo da poštuju sv. Savu, da slede njegov primer – što ne čine – i da se obože, slože i umnože

Svetosavlje u suštini jedva da ima veze s pravoslavnim hrišćanstvom, ono je primitivna politička doktrina koja će poslužiti kao ideološka osnova za profašističke pokrete koji su u Srbiji uoči Drugog svetskog rata nicali kao pečurke posle kiše; ono je kao i većini srpskih mitova – toliko fleksibilna, da je vladici Nikolaju pošlo za rukom da ga poveže s nemačkim nacizmom – u kojem je vladika video spasioca tradicionalnih vrednosti – kao što je generalu Milanu Nediću kosovski zavet poslužio za čin veleizdaje. Sam sv. Sava, uprkos činjenici da je bio otšelnik (putinjak – prim. D.B.) i asketa – i da su mu uplitanje u politiku, mirenje na krv i na nož zavađenih srpskih velikaša, verovatno bili krst i teška muka duhu – predstavljen je kao neka vrsta škoslkog revizora i nacionalnog društveno-politkčkog radnika. Svetosavlje, kao uostalom i drugi srpski mitologemi – radi na “podrazumevanje”, ono je deo mnogo većeg sistema znakova – kodnih reči – čiji sâm pomen u prosečnom Srbinu izaziva osećanje poštovanja, umilenja i ponosa a da, u stvari, niko i ne zna šta je zapravo to što poštuje i čime se ponosi.

Ali u ime tog i takvog svetosavlja i njegovog utemeljitelja Srbi su, zarad širenja svoje teritorije, započinjali mnoge ratove u svom današnjem susedstvu koje su, uzgred rečeno, sve izgubili.

Draža, Tito, Ljotić – u istom loncu

Od raspada bivše zajedničke države “južnih Slovena”, Srbija kao nekadašnja zemlja pobednica u Drugom svetskom ratu, nakon što je ostala sama otpočela je sramoćenje po skoro svim šavovima. Do devedesetih godina prošlog veka deveti maj se, ipak, obeležavao kako valja, otad se otaljavao da bi ga današnji srpski/srbijanski (u RS i Srbiji) bacili pod noge i po njemu gacali cokulama.

Žešće je počelo, valjda, s vladavinom Borisa Tadića, kada predstavnika Srbije nije bilo na čuvenoj moskovskoj paradi. U diplomatskim krugovima procurilo je da je ruski svemoćnik (Vladimir Vladimirovič Putin) Srbima poručio da su se oni “ispisali” iz pobedničke ekipe, postali renegati. Godinama zamajavani samo “srpskom istinom”, većinski građani Srbije su u svojim mozgovima nataložili omiljene stafaže i uz pomoć suđaja, novorođenčadima određuju dalju sudbinu. Da se bore za ostvarenje “srpske stvari”.

Korektan istoriograf jednog će dana zapisati da je Dan pobede nad fašizmom 2021. godine u Srbiji obeležen, blago rečeno, dvojako. Najpre su čimbenici državnog vrha polagali vence na groblja i spomenike oslobodiocima da bi se uveče, na svečanoj akademiji, “malo” posvetili Dimitriju Ljotiću i njegovim koračnicama. Nešto je bilo pre toga. Osim rehibilitovanja četničke ideologije i njenog tvorca Draže Mihailovića. Dimitrije Mita Ljotić (Beograd, 1891. – Ajdovščina, 1945.) je bio srpski fašistički ideolog i političar, vođa pokreta Zbor, te saradnik nacista i vođa SS dobrovoljaca tokom Drugog svetskog rata. Ljotić je 1931. bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića, ali je dao ostavku nakon što je kralj Aleksandar odbio njegov Predlog ustava o preuređenju zemlje po staleškom principu. Godine 1935. je osnovao profašističku stranku Zbor, sa glavnim  načelima: antikomunizam, borba protiv “jevrejske zavere” i zalaganje za staleško uređenje države. Ljotić je sanjao o unutrašnjem preporodu srpskog naroda na osnovu fašističkih načela.

Ljotić je bio idejni vođa i načelnik za moral Srpskog dobrovoljačkog korpusa, čiji su pripadnici, po njemu nazivani ljotićevci, ubrzo postali ozloglašeni zbog učešća u masakru u Kragujevcu i drugim gradovima. Ljotićeve jedinice nisu značajno uticale na tok rata. Brojnost je varirala od 3.000 do 8.000 što je bio maksimum postignut pred kraj rata u Srbiji uz prisilnu mobilizaciju. Povlačeći se ispred Jugoslovenske armije, Ljotić je poginuo u Sloveniji 1945. godine.

U slavu kvislinga

Dan pobede obeležen  akademijom u kojoj značajno mesto dobije jedan ozlogašeni narodni neprijatelj. Osim što je sramotno u pitanju je drskost vlasti, odnosno jednog čoveka koji upravlja od mesne zajednice do vrha države.

Dvehiljadeosamnaeste Dan pobede proslavljan je uz „Marš na Drinu“, pevanjem ruskih pesama i šetnjom Besmrtnih pukova po raznim srpskim gradovima. Novotarija je stigla iz “bratske Rusije”. Srbija se odrekla svoje antifašističke tradicije, pokakila se na nju i sada improvizuje sa dodvoravanjem “velikom bratu”. Kako je u ovoj zemlji za poslednjih tridesetak godina sve obesmišljeno i pošto je ogromna većina Srba ropskog mentaliteta i u duši poput ruskih mužika (spahijskih kmetova) onda se igra za “brata Vladimira”. Mada, Srbi uvek nešto dosole, nešto čemu ni Putin ne bi dao imprimatur, kao što je bilo u Nišu gde se u mimohodu s zadriglim i uvek polupijanim ruskim oficirčinama našao i  general Vladimir Lazarević, ratni zločinac koji je zbog zlodela počinjenih na Kosovu osuđen na 14 godina robije.

Uz prisustvo kompletnog državnog vrha svečana akademija krenula je uz čitanje dve strofe iz ljotićevske pesme “Vi mrtvi niste”. U pauzama su izvođene muzičke numere, smenjivali se govornici, među njima dva velikaša, Aleksandar  Vučić i “republikanac” Milorad Dodik.

Misterija i ruganje žrtvama

Javnost se samo donekle ustalasala. Reagovalo je nekoliko opozicionih partija, između ostalih Partija slobodnih građana, Nova stranka i Partija radikalne levice. Zaiskale su ostavke državnog vrha, političku i krivičnu odgovornost ministara koji čine Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova i hitnu smenu upravnika RTS. Govorilo se o gaženju miliona žrtava fašizma i nacizma, bezobzirnoj reviziji istorije…

Deo beogradske čaršije naseo je propagandi i umesto da se postavi pitanje otkud uopšte Ljotić na akademiji povodom Dana pobede, skrenulo se na licitiranje jesu li na svečanosti korišteni stihovi pesnika Momčila Nastasijevića…

Na kraju je misterija rešena. Na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu povodom 9. maja najveći deo recitatorskog programa činile su kvislingove pesme iz zbirke Tvrđava, sa podnaslovom Zbirka dobrovoljačke lirike. Objavili su je saradnici nacističkog okupatora u okupiranoj Srbiji 1944. godine. Đorđe Pavlović stavio ih je u scenario, možebit zbog ideološke bliskosti ili zbog neobjašnjivog užitka da se pesme jednog koljača recituju na dan pobeda nad njima i da bi se malo narugao žrtvama. Neko je to ipak morao da aminuje, zna se i ko!

Vuletić: Prećutni konsenzus opozicije

Na molbu da prokomentariše davanje ordena austrijskom piscu Peteru Handkeu i proslavu Dana pobede, Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma kaže da je to dokaz “da nismo izašli iz zabluda ratnih 90-ih. Prećutni konsenzus takvog čina od strane skoro cele opozicije (osim nekoliko organizacija), potvrđuje dominantnu antievropsku  politiku. Ako se to nastavi bićemo na trajnom putu nestanka jer će svi progresivni mladi ljudi da napuste Srbiju. Vučić je to obrazložio još prilikom dodele Nobelove nagrade rečima  da Srbija od sada ima dva Nobelovca. Proslava Dana pobede uz Ljotića i Krvavu bajku je skandalozna, kaže Vuletić.

Gde su političari alternative? Na njihovim televizijama za nas koji s tim nismo saglasni nema mesta. Krajnje je vreme da shvatimo da je važnije ko će da zameni Vučića na vlasti nego da li će on vladati još godinu-dve, kaže Vuletić.

Za sve izvan Srbije (bogami i za ovdašnje) poruka: Nemojte se iznenaditi ako se nekog budućeg 9. maja zaori horski “Drma mi se, drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Politikin Zabavnik, list koji ove godine slavi 80 godina postojanja i koji se smatra jednim od najuglednijih magazina za sve “od 7 do 107 godina”, u središtu je pozornosti nakon teksta o Dimitriju Ljotiću, čelniku pokreta ZBOR i suradniku Njemačke tokom okupacije u Drugom svjetskom ratu. Tekst u kojem se njegove aktivnosti, kažu kritičari, u […]

Više iz rubrike Piše
POPULARNO