U beogradskoj Areni, uz lijekove, dijele i ‘istinu’ o Srebrenici

Nije prvi put da genocid počinjen u Srebrenici bezočno osporavaju I negiraju tamo gdje je osmišljen – u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i srpskom/srbijanskom političkom vrhu.

Neko se potrudio da među bolesne ljude ubaci pamflete, mešu kojima je najzapaženija publikacija 'Srebrenica - službena laž jedne epohe', piše autor (EPA)
Neko se potrudio da među bolesne ljude ubaci pamflete, mešu kojima je najzapaženija publikacija 'Srebrenica - službena laž jedne epohe', piše autor (EPA)

Privremena kovid bolnica u “Štark areni” na Novom Beogradu trenutno ima oko 490 pacijenata obolelih od korona virusa. Glavni medicinski koordinator, doktor Predrag Bogdanović, izjavio je da se u halu dnevno primi i otpusti oko 50 bolesnika i da su sva kiseonička mesta popunjena.

Možete da pretpostavite kakvi su uslovi u takvoj improvizovanoj (sklepanoj) medicinskoj ustanovi, ali važnije od “kategorije” je da se ljudi u njoj leče. Neko se, međutim, potrudio, dosetio, da na kvarno, među bolesne ljude, ubaci pamflete u izdanju Pečata, gde je najzapaženija publikacija Srebrenica – službena laž jedne epohe. Zamišljam kako neko od lakših pacijenata, možda i neko od dokonih medicinara, slično povlaštenom (cinkaroš) zatvoreniku u američkim filmovima gura terapijska kolica sa brošurom i pre nego bolesnom priključi infuziju ili da lekove ćušne mu “istinu” o Srebrenici.

Nakon teksta Une Sabljaković u nedeljniku Vreme od 1. aprila (“Trovačka literatura za obolele”) gotovo heftu kasnije portal Nova.rs kraćim napisom podseća da su na pomenutu propagandu reagovale Organizacije civilnog društva, koje s pravom zapovednički traže da se otkrije “ko pacijentima u Areni podmeće laži o Srebrenici”. Zatražile su da se utvrdi odgovornost za dopremanje publikacije i zahtevaju od Ministarstva zdravlja i Ministarstva odbrane Srbije da utvrde ko je omogućio dopremanje velikog broja primeraka navedenog pamfleta, pride da se ova publikacija “neodložno povuče iz pomenute kovid bolnice, kao i svih drugih javnih/državnih mesta na kojima je izložena”.

Opovrgavanje projekta u sklopu ‘velike Srbije’

Srbija je prva i do sada jedina država na svetu koja je presudom Međunarodnog suda pravde proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, zato što su njeni državni organi imali informacije o genocidu a ništa nisu učinili da spreče (srebrenički) genocid. Presudama pred Haškim tribunalom dokazana je individualna krivična odgovornost velikog broja pripadnika srpskih oružanih formacija i političkih institucija, koje su delovale u cilju ostvarenja “velike Srbije”, a genocid u Srebrenici bio je deo tog projekta, osmišljenog u Beogradu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i srpskom/srbijanskom političkom vrhu.

U inkriminisanoj publikaciji, navodi Una Sabljaković, koju Stefan Karganović, pokretač Istorijskog projekta Srebrenica (uz finansijsku potporu bh. entiteta Republika Srpska), poklanja čitaocima Pečata. Parafira je i Milorad Vučelić, obratite pažnju: generalni direktor Radio-televizije Srbije u najgora ratnohuškačka vremena, dugo već urednik Večernjih novosti, urednik i vlasnik revije Pečat i predsednik Fudbalskog kliuba Partizan.

Ali, poslovično rekao bih, za ovaj projekat vezane su “utaje poreza autora i njegovo bekstvo i izdavanje poternice”, nakon što je utvrđeno (klix.ba) da se nalazi u Sjedinjenim Američkim Državama. Neka se zna da je za sastavljanje “čapri” iz budžeta RS-a iskamčio dva miliona konvertabilnih maraka (milion eura) i izbegao plaćanje poreza. Patriotski, nema šta… Nakon toga, sa još čeiri autora, smandrljao je knjigu od 400 stranica, Srebrenica 2020, analitički presek povodom dvadesetpetogodišnjice genocida počinjenog u ovom bh. gradu.

U uvodu brošure autori ističu da im je namera da ukažu “na upitne pojedinosti preovlađujućeg diskursa o Srebrenici”, nazivajući ga “dogmatskim i gotovo srednjevekovnim”. Ko samo milimetar izađe iz okvira “banalizovanog službenog okvira, on se”, piše u fusnoti, “sastoji u samo dve dozvoljene konstatacije na ovu temu – osam hijada streljanih muškaraca i dečaka i genocid”. Opovrgavanju činjenica utvrđenih presudama Haškog tribunala na desetinama hiljada stranica svedočenja, rezultata zvaničnih dokumenata i foreznčkih dokaza autori ove publikacije počinju ocenom da se da se “viđenje Srebrenice, kakvo je uobičajen danas”, nije oblikovalo na osnovu “raspoloživih saznanja jula 1995. godine”.

Beara, Tolimir, Krstić, Karadžić, Mladić…

Da bi covid pacijenti lakše razumeli “operaciju u Srebrenici i okolini”, u publikaciji se navodi da u “muslimanskim vojnim i političkim analizama uzroka i pada Srebrenice od jula 1995. godine i sve do prve polovine naredne godine nije bilo pomena o genocidu, niti se baratalo brojkom od 8.000 streljanih muškaraca i dečaka”. Autori dalje iznose da je još znakovitije što na mirovnoj konferenciji u Dejtonu (“četiri meseca posle događaja”) o masovnom ubijanju zarobljenika nije bilo ni reči. Da manipulacija bude što ubedljivija, tvorci ovog dela o nedelu pitaju da li iko veruje da Alija Izetbegović u američkoj vazduhoplovnoj bazi “ne bi pokušao da iz toga iscedi i poslednju kap političke koristi da je imao čvrste dokaze po ovom pitanju”.

Srbija kanda želi da se ratosilja krivice ne samo za srebrenički masakr, nego i za sve bosanske žrtve. Žrtve su pale, ali i “oni” su “naše”, tako je to upila srpska javnost. Dugo već vladajuće garniture ne žele da se suoče sa krivicom beogradske porte i, umesto da se genocid prizna i svi vladari odu i kleknu pred tim žrtvama, neko se dobrahno trudi da se krivica raspodeli na (ceo) narod, umanji ili čak odbci, a oni poput autora pomenute publikacije i njihov izdavač neukom puku nude ono u šta ni sami ne veruju.

To se i dalje forsira bez obzira na brojne presude Haškog tribunala, gde su na višegodišnje zatvorske kazne (Ljubiša Beara i Zdravko Tolimir na doživotne) osuđeni Radislav Krstić (35 godina), Radovan Karadžić pravosnažno na doživotni zatvor,a Ratka Mladića takođe čeka doživotna robija…

Tih vrelih dana u blizini Srebrenice smo, sa desne strane Drine, bili samo pokojni Zoran Petrović Piroćanac i moja malenkost. General bosanskih Srba izgovara da je došlo vreme da se, “posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovim prostorima”. Krv se ledi u žilama. “Ne govori da si iz Borbe, streljaće te. Reci da si moj pomoćnik”, upozorava me Piroćanac dok mi steže levu nadlakticu.

Jasna Đuričić ‘Aida’ o tri julska dana 1995.

Kada se pomene Srebrenica, svi se uznemire. Ima onih koji veruju da tu genocida nije bilo, a ima i onih koji znaju šta se desilo i otvoreno pričaju o tome, ocenila je za britanski Gardijan glumica Jasna Đuričić, koja igra glavnu ulogu u filmu Jasmile Žbanić Quo vadis, Aida? Jula 1995. Jasna je imala 29 godina, malu bebu i brojne predstave u matičnom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. A na nešto više od 150 kilometara od njenog grada, u Srebrenici, zoni pod kontrolom Ujedinjenih nacija, više od 8.000 ljudi usmrtili su pripadnici Vojske Republike Srpske, “ispred nosa holandskih vojnika, koji su imali zadatak da zaštite bosanske muslimane”, rekla je za Gardijan.

Nismo znali ništa o onome šta se dešavalo u Srebenici. Tek pet godina kasnije počele su da isplivavaju priče o masovnim grobnicama. Međutim, živeli smo u zemlji koja je bila izolovana. Sve, pa i medije, kontrolisala je država. Nisi mogao da čuješ niti vidiš bilo šta osim onoga što je država mislila da treba, priča Jasna Đuričić. Najizazovnija scena u filmu, kaže, bila je ona, naizgled, najmirnija. Pred kraj filma, Aida ulazi u hangar, godinama nakon masakra, prepun posmrtnih ostataka i odeće na podu. Za tu scenu, kako objašnjava glumica, nisu imali probe.

“Nisam znala gde su tela koje sam tražila. Pomešali su se stvarnost i fikcija: ja u panici, kao glumica koja ne može da uradi svoj posao, i panika ličnosti koju igram, Aide, dok traga za posmrtnim ostacima svojih voljenih. Teško joj je da prepozna bilo šta ili da se seti bilo čega, poput određenog komada odeće posle toliko godina. Da li je bila crvene boje? Ili zelene? I tu scenu smo snimili iz prve. Nikada neću zaboraviti tišinu na setu. Potpunu tišinu”, priseća se Jasna Đuričić i izražava nadu da će film pomoći u zaceljivanju rana. “Važno je da ga vide mladi ljudi, jer ili ne znaju šta se dogodilo ili znaju samo ono što su im drugi rekli.”

Crna Gora o genocidu ‘i ovako, i onako’

Dosta bure u vezi Srebrenice došlo je i iz Crne Gore, čiju bi nezavisnost Srbija najradije poništila, a od toga nije daleko ni aktuelna vlast. Sve je krenulo nakon izjave ministra pravde i ljudskih i manjinskih prava Vladimira Leposavića u Skupštini Crne Gore (26. marta), koji je rekao da je spreman da prizna “da se u Srebrenici dogodio genocid kad se to i nedvosmisleno utvrdi” te tom prilikom osporio legitimitet Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koji je presudio da se u Srebrenici dogodio genocid.

Potpredsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović pak poručuje da se u Srebrenici dogodio genocid i da onom ko to ne razume nije mu mesto na državnim funkcijama. “Vlada Crne Gore poštuje sve međunarodne presude. Oko ove teme nema diskusije”, kategoričan je Abazović. Prema pisanju crnogorskih medija Leposaviću će – ako sam podnese ostavku – biti ponuđeno ambasadorsko mesto. Ni “drugo oko u glavi” nije saglasno, za većinu kao da nije mnogo streljati više od osam hiljada Bošnjaka.

Umesto Pečata i brošure koja laže o genocidu u Srebrenici, bolesnima bi trebalo da se ponudi neko bolje štivo, recimo Duh i život K.K. Junga, Filosofija palanke Radomira Konstantinovića ili Kontraendorfin Svetislava Basare.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO