Zašto žena može da bude domaćica, a ne može diplomatkinja?

Žene su vijekovima bile podređene, potlačene i diskriminisane, što je neminovno ostavilo tragove u jeziku.

Ima li u jeziku mjesta za žene? (EPA - Ilustracija)
Ima li u jeziku mjesta za žene? (EPA - Ilustracija)

Nije lako čuvarima jezika u ovom apokaliptičnom vremenu rasapa svih vrednosti, a posebice patrijarhalnih. Tuđice nasrću na srpski jezik sa svih strana i drže ga pod opsadom, podmukla latinica nejakoj ćirilici zabija dijakritičke znake u leđa poput šurikena; Bošnjaci, Hrvati i Crnogorci nam kradu i otimaju jezik pod okriljem noći, a mlađarija se odala neumerenoj upotrebi slenga u sumnjive komunikativne svrhe.

Povrh svih ovih pošasti sad su se našle i neke žene koje svuda traže ravnopravnost, pa čak i u jeziku. Malo im je što imaju pravo glasa, što mogu da se školuju i da za posao koji obavljaju ponekad budu isto plaćene kao muškarci, nego bi sad još i da uvedu neki rodno senzitivni jezik.

Što je najgore, država je izašla u susret takvim željama, pa tako Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti sadrži neke neobične članove, na primer 37. koji predviđa da organi javne vlasti i poslodavci “preduzimaju, u skladu sa zakonom, mere koje obuhvataju: korišćenje rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu kao i u svedočanstvima, diplomama, kvalifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima vaspitnog rada”. Tu je i njegov sabrat, član 41. koji veli: “Sredstva javnog informisanja dužna su da prilikom izveštavanja koriste rodno osetljiv jezik i da razvijanjem svesti o značaju rodne ravnopravnosti doprinose suzbijanju rodnih stereotipa društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i praksi zasnovanih na rodnim stereotipima”.

Izbrisane u jeziku

Protiv najavljenog zakona digla se lingvistička kuka i patrijarhalna motika, a naročito protiv ozloglašenih socijalnih femininativa, imenica ženskog roda koje označavaju zanimanje ili društveni status. Branitelji patrijarhalnog poretka, kako na zemlji tako i u jeziku, ostrvili su se na te novoskovane reči, neće ni da čuju za kancelarku, psihološkinju, brokerku, diplomatkinju, novinarku ili, daleko bilo, predsednicu i prvosveštenicu. Nije ovaj sukob od juče, traje to godinama, još otkad je počela javna rasprava o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Iako nije reč o propisima čije će se kršenje kažnjavati, već se samo preporučuje upotreba rodno senzitivnog jezika, mnogi su to doživeli kao napad na srpski jezik i tradiciju, kao nasilje nad jezikom i jasan nagoveštaj propasti srpskog naroda.

Odmah je na sve strane razglašeno kako neke agresivne feministkinje siluju jezik, naravno – po nalogu zlog Zapada, te da takve novotarije koje bi da nam unište identitet neće proći. Odbor za standardizaciju Instituta za srpski jezik SANU doneo je 2015. godine “Odluku o pitanju imenovanja osoba ženskog pola kao nosilaca određenih zvanja i zanimanja” kojom su se usprotivili bilo kakvim promenama.

“Oblike ženskog roda za imenice koje znače profesije treba upotrebljavati tamo gde je njihova upotreba u skladu sa postojećom normom i dobrom jezičkom praksom”, vele jezikoslovci, a potom nastavljaju: “Kada je reč o oblicima ženskog roda za označavanje profesija koji nisu normirani ili uobičajeni u jezičkoj praksi, ispravno je koristiti generički muški rod (npr. borac, pilot, akademik), jer njegova upotreba nikako ne implicira diskriminaciju žena, već podrazumeva svest o jednakoj društvenoj (/ljudskoj) vrednosti muškarca i žene”. Dakle, zaboravimo na borkinju, pilotkinju i akademkinju, uostalom – zašto bi muški naziv za profesiju koju obavlja žena bio diskriminatoran.

Odbor je tvrdio i kako “savremena lingvistika smatra da se na osnovu prisustva ili odsustva neke gramatičke kategorije ne može zaključivati o prisustvu ili odsustvu pretpostavljene odgovarajuće logičke kategorije, niti pak o vanjezičkoj stvarnosti”. Na ovaj stav je ubedljivo odgovorila Marjana Stevanović: “I tu se otkriva nerazumijevanje srži rodne problematike, jer upravo ono što nema svoj naziv i što nije u jezik upisano, ostaje manje vidljivo i samim tim podložno marginalizaciji. Istraživači/ce se godinama upinju predočiti znanstvene podatke koji pokazuju na koje načine se žena jezikom skriva, omalovažava, umanjuje njezin društveni doprinos, te utvrđuje muška dominacija, u čemu imenovanje zanimanja žena u muškom rodu ima znatnog udjela”.

Pomoćnica – može, moćnica – nipošto

Ovih dana ponovo su se javili članovi Odbora, gostujući na ruskom Sputnjiku. Miloš Kovačević je rekao da je “reč o nasilju nad jezikom”, a Aleksandar Milanović da je u pitanju “ideološko nasilje nad svim govornicima srpskoga jezika”. Doduše, dotični Kovačević je svojevremeno govorio da je ćirilica “srpska duhovna vertikala”, a proslavio se i kao poznavalac osnovnih računskih radnji, rekavši kako “svaki dan izumire po jedan od jezika, a da su u poslednjih 20 godina izumrla 32 jezika”, tako da je pitanje koliko ga ozbiljno možemo shvatiti.

S druge strane, zanimljiva je teza o ideološkom nasilju nad jezikom koja podrazumeva da je sadašnje stanje jezika ideološki neutralno, kao da je jezik nešto prirodno što raste iz zemlje, kao hrast ili maslačak. Jezik je itekako natopljen ideologijom, a određenim jezičkim praksama se dominantna ideologija reprodukuje i nameće društvu, održavajući u životu postojeće stereotipe, shvatanja i odnose moći. I to ne važi samo za diskriminaciju žena koja je očigledna i lako proverljiva. Ako nema ničeg omalovažavajućeg u korišćenju muškog roda za ženska zanimanja i status, ako je to ideološki neutralno, šta bi bilo da je situacija obrnuta? Da li bi dotični članovi pristali da ih oslovljavaju sa profesorka Miloš Kovačević i lingvistkinja Aleksandar Milanović? Odjednom jezik ne zvuči baš tako nevino i neutralno, zar ne?

U jezik su upisane mnoge ideološke postavke. Na primer, izrazi kao što su “ciganisanje” i “ciganska posla” jasno pokazuju rasizam. Uvredljiva upotreba reči “seljak” pokazuje kako se u jezik upisuje kultur-rasizam. “Ženturača” je uvreda, a “muškarčina” – kompliment. Za razvedenu ženu postoji pežorativni izraz “raspuštenica”, a za razvedenog muškarca nema ničeg sličnog. Neudata žena je “usedelica”, a neoženjen muškarac nije “usedelac”. Promiskuitetni muškarac je “švaler”, reč koja zvuči kao kompliment, dok je promiskuitetna žena prosto “kurva”.

Žene su vekovima bile podređene, potlačene i diskriminisane, što je neminovno ostavilo tragove u jeziku. Tako nam danas savim prirodno zvuče imenice kao što su čistačica, spremačica, sobarica, domaćica, učiteljica. To spada u “postojeću normu i dobru jezičku praksu”. Ali zato kad, po istoj logici, dobijemo reči kao što su admiralka, akademkinja, filozofkinja, virtuoskinja, teološkinja, dekanka, rektorka – to odjednom više ne zvuči prirodno. Pomoćnica – može, moćnica – nipošto!

Maloljetnička delinkvencija

Strah od rodne ravnopravnosti, pa makar samo u jeziku, dostigao je razmere prave moralne panike u konzervativnim i zadrtim krugovima. Nedavno su Večernje novosti objavile tekst sa naslovom “Važno za sve žene u Srbiji: Ako usvoje zakon o rodnoj ravnopravnosti, na diplomama će vam pisati ove stvari”, a ispod sledi dramatično upozorenje: “Devojke nakon završenih studija neće više biti pravnici, profesori, lekari, inženjeri, već će im na diplomama pisati – pravnica, profesorka, lekarka, inženjerka”.

Izgleda da kadrovi Milorada Vučelića nikad nisu posećivali zdravstvene ustanove, a nisu pohađali ni srednju školu. Da jesu, znali bi da njihov voljeni narod ne koristi reč “lekar” za osobu ženskog pola, već “doktorka” ili “lekarka”. A znali bi i da već decenijama učenice i učenici koriste reč profesorka. I ne samo opšti pojam, već i preciznije odrednice, na primer: matematičarka, fizičarka, hemičarka, biologičarka, psihologičarka, istoričarka… Zatrebalo deci, pa su sama smislila, nisu pitala Odbor za standardizaciju za dozvolu. Šteta što dežurni čuvari jezičke čistote ne znaju za ovu opasnu pojavu, verovatno bi je svrstali u maloletničku delinkvenciju.

Nakazni termini u mojoj glavi

Zanimljiva je količina nesvesti koja vlada i kod ljudi za koje se ne bi reklo da su zlonamerni. Tako, na primer, kolumnista portala Nova.rs Ranko Pivljanin, komentarišući na TV N1 slučaj silovatelja Miroslava Aleksića, usput izreče par opaski o socijalnim femininativima: “Imamo na terminološkoj ravni veštačku i nasilnu intervenciju u jeziku. Kad pročitam ‘psihološkinja’ negde vam ode na ‘ološkinja’. Vrlo nakaznih termina ima. Možete da je zovete i u muškom rodu, ali poštujte je kao ženu – to je suština”.

Eto, čoveku nešto zvuči nakazno i nasilno, pa misli da je to do reči, a ne do njegove percepcije. Da je problem u rečima, nakazno bi mu zvučali i pridevi kao što su filološki, ekološki, antropološki, muzikološki – jer bi mu “negde otišli na ološ”. A protiv njih se ne buni, ne deluju mu nakazno. Na šta bi mu tek otišla grana jorgovana ne smem ni da pomislim. A  tek pridev markantan koji u sebi sadrži reč “arkan”. Očigledno se radi o pojmovima nastalim veštačkom i nasilnom intervencijom u jeziku, inače ne bi izazivali tako gadne asocijacije. Sve te sumnjive pojmove treba ukinuti dekretom, baš kao i prezime austrijskog kancelara.

Teza o nasilju nad jezikom, o neprirodnosti i patvorenosti socijalnih femininativa – jednostavno ne stoji. Profesorka Svetlana Tomić govorila je da su “nastavci za građenje ženskih naziva (mocioni sufiksi) svojstveni našem jeziku, da je jezik oduvek registrovao društveni status i uloge žena i da je u svojoj prirodi izrazito rodno osetljiv”. Navela je i brojne primere u prilog svojoj tezi, i to iz drevne prošlosti, iz perioda između 12. do 14. veka. Tada su korišćene reči kao što su kaluđerica, opatica, gospođa/gospoža, kraljica, kneginja, monahinja, carica, samodržica, gospodarica, despotica. Kome smetaju imenice koje označavaju društveni status ili zanimanje žena, mogao bi da se zapita odakle potiče ime Vasilisa i šta je označavalo u Vizantiji.

Bio jednom jedan citat

Ima i onih koji imenice ženskog roda doživljavaju kao diskriminaciju. Novinarka Ivana Mićević u Večernjim novostima ovako se požalila: “I neka znaju pisci predloga zakona protiv diskriminacije da me diskriminišu time što mi ne ostavljaju slobodu da se u novinama potpišem kao novinar, već moram da budem novinarka, da moja redakcija ne bi platila kaznu”. Kazne nisu propisane zakonom, radi se o preporuci, ali ipak su ovo Večernje novosti, list koji je 1994. godine objavio sliku Uroša Predića “Siroče na majčinom grobu” (naslikanu 1888. godine) i proglasio je fotografijom srpskog dečaka koji na groblju u Skelanima plače nad porodicom koju su pobili muslimani.

Pozvala se Mićević (Mićevićeva? Mićevićka? – nisam siguran šta je neće uvrediti) i na velikog srpskog pesnika: “Duško Radović napisao je ‘Ne dajte da vam zakon uređuje brak’, a da je živ, sigurno bi uzviknuo ‘Ne dajmo da nam zakon uređuje jezik!’ Pobunio bi se tome što i na diplomama mora da piše doktorka nauka, magistarka, masterka”. Istini za volju, Radović je prošao bolje od Predića, ali je citat malešno istrgnut iz konteksta. U tekstu koji je Duško Radović napisao za Opštinu Stari Grad, za potrebe ceremonije venčanja, narečeni deo glasi: “Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drukčije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi”.

U društvu u kojem je zlostavljanje žena masovna i svakodnevna pojava, najviše u braku, bilo bi bolje da mnogima zakon uređuje brak jer zakon ne dozvoljava premlaćivanje, maltretiranje, psihičku i fizičku torturu, već nalaže poštovanje ličnosti. Lepo je kad zakon ne mora da uređuje brak, ali ima previše slučajeva u kojima bi strogo poštovanje pravnih regula drastično smanjilo patnju mnogih žena, a sačuvalo bi i hiljade života. Ponekad nije loše pustiti da zakon uređuje međuljudske odnose, pogotovo što zakoni tome i služe.

Usput budi rečeno, braneći srpski jezik od nasilja i novotarija, Mićević se i sama odala jezičkim inovacijama, napisavši “pobunio bi se tome što”. U srpskom jeziku ne postoji takva konstrukcija, postoje neke druge konstrukcije: “pobunio bi se zbog toga što”, “pobunio bi se zato što”, “pobunio bi se jer”… Sve može, osim “pobunio bi se tome što” – to para uši, zvuči rogobatno, potpuno je nepravilno i, što je najgore, nije u duhu srpskog jezika. Za razliku od izvoznice, kapitenke, lutkarke, pčelarke, botaničarke ili dirigentkinje. Da se poslužim terminologijom autorke ovog udarca na sintaksu – “pobunio bi se tome što” je čisto silovanje jezika.

Kome treba bogatiji rječnik

Česta je primedba da te nove reči kao što su inženjerka, arhitektica, menadžerka, docentkinja, germanistkinja – zvuče rogobatno. A zašto vam ne zvuče rogobatno drnč, džandrljiv, škrbav, Popokatepetl, Čibutkovica, otolaringologija, paralelopiped, dodekaedar, čvoruga, poslastičarnica, šćućuriti se, čokanjčić, žandarmerija, žižljivost ili ždrkljaj? Ili – rukometašica, odbojkašica, teniserka, džudistkinja, košarkašica? Što bi neka zanimanja bila povlašćena pa imala oba roda, a neka diskriminisana i svedena samo na muški?

Da smo odrasli sa svim ovim rečima, sve bi nam zvučale podjednako prirodno, ne bismo postavljali pitanje njihove prirodnosti. Nekad su i reči kao što su učiteljica, nastavnica, šminkerka, kasirka, vaspitačica bile nove i nekome su, kada ih je čuo prvi put, verovatno zvučale neprirodno. Pa su se vremenom svi na njih navikli. Čak i neke stare reči mogu da nam deluju čudnovato. Pre desetak godina, nakon smrti patrijarha Pavla, u medijima se pojavila crkvenoslovenska reč mjestobljustitelj koja označava crkvenog arhijereja koji privremeno upravlja upražnjenom eparhijom. I niko od čuvara jezika nije tražio da se ta reč zabrani, niti ju je okarakterisao kao nasilje nad jezikom.

Razlozi pružanja otpora socijalnim femininativima nisu jezičke, već ideološke prirode i dolaze uglavnom od branitelja patrijarhalnog poretka. Na kraju, nove reči se ne uvode za nešto nepostojeće, već za jedno polje realnosti koje do sada nije bilo imenovano. Zar obogaćivanje jezika ne bi trebalo da raduje one kojima je posao da brinu o jeziku? Što je jezik razuđeniji, raskošniji, sveobuhvatniji – to je i naše poimanje sveta šire, bogatije i složenije. Otkad je to nešto loše?

Nije žena radi jezika, već je jezik radi žene

Da li postoje žene koje su masterirale i doktorirale, žene koje su završile filozofiju, sociologiju, psihologiju, žene koje vode preduzeća ili pojedine sektore, žene koje se bave arhitekturom, novinarstvom, medicinom ili hotelijerstvom? Postoje. Pa zar onda sva ta zanimanja, titule i statusi ne treba da imaju svoje mesto u jeziku? Zašto je toliki problem da postoje imenice ženskog roda za profesije koje rade žene?

Da parafraziram jednu misao jezičkog volšebnika Stanislava Vinavera, izrečenu povodom Rablea: Nije žena radi jezika, već je jezik radi žene. A nije zgoreg podsetiti se onoga što Vinaver veli u eseju Jezične mogućnosti: “Bio bi divan jezik koji bi ostavio prostrane obilne mogućnosti novom neimarstvu i neimarima”. Teško to ulazi u glavu onima koji su potpuno neosetljivi na neravnopravnost žena, ali su zato preko svake mere osetljivi na rodno senzitivan jezik.

Ako čuvari jezika nemaju pametnija posla, mogli bi i oni da se posvete neimarstvu. Na primer, mogu da smisle naziv za jedno čudnovato zanimanje – onih koji se neprestano zaklinju u neku svetinju, a čine sve što je u njihovoj moći da je unište. I u muškom i u ženskom rodu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO