Mudre misli i maksime predsjednika Srbije

Retke su zemlje poput Srbije koje imaju tu sreću da se na njihovom čelu nađe vladar koji je ne samo natprirodno radišan, pa rmbači u proseku 25 sati dnevno, već je i oličenje mudrosti. Predsednik Aleksandar Vučić neumorno dirinči za dobrobit svih građana Srbije koji pripadaju vrhu njegove stranke, a još neumornije – blagoglagoljiv kakvog ga je Bog dao – prosipa bisere mudrosti pred vaskoliku srpsku i inostranu javnost.

Nije lako iz tog bezmerja dubokoumnih gnoma na sve moguće i nemoguće teme probrati one najumnije, ali ipak vredi pokušati, bar zarad građe za neku buduću antologiju mudrih misli i maksima naših velikana na kojima će se napajati generacije koje tek dolaze. Evo, recimo, pre neki dan, govoreći o mafijaškim ubistvima na TV Pink, Vučić se zamislio nad večnom temom ljudske prolaznosti, nad usudom iščeznuća koji nam svima visi nad glavom, pa je izrekao sledeću mudrost: “Nijedna smrt nije normalna, ni ona prirodnim putem, a kamoli nasilnim putem.“

Ovakve misli nisu plod trenutne improvizacije, već rezultat dugog promišljanja, mnogih besanih noći probdivenih u napornom umnom radu, suma jednog osobenog životnog iskustva. Šta sve čovek treba da doživi i preturi preko glave, koliko je nasilnih smrti potrebno da bi dokonao kako je čak i prirodna smrt neprirodna, to samo predsednik zna u svojoj premudrosti.

Vidik sa kosovskog krsta

Nedelju dana kasnije predsednik je prisustvovao komemorativnom skupu “Dan sećanja – Pogrom na Kosovu i Metohiji“ u beogradskom Narodnom pozorištu, gde je, takođe, zablistao. Doduše, komemorativni skup i nije bio baš pravi skup, jer su u pustoj sali bili prisutni samo predsednik i ministarka rada Darija Kisić Tepavčević, dok je na sceni izvođena predstava posvećena pogromu na Srbima na Kosovu u režiji Ivane Žigon, ali to Vučića nije sprečilo da briljira. “Kosovo nije naše breme, već naš krst, a sa krsta se mnogo bolje nego ispod njega vidi vaskrsnuće“, izgovorio je Vučić praznim stolicama u publici, pokazujući da mu je srcu bliska i uzvišena teološka tematika.

Ima predsednik običaj da se u svojim promišljanjima osloni na prethodnike, da citira i parafrazira nekog velikana pisane reči, da nastavi bogatu tradiciju i pokaže se kao njen dostojan naslednik. U konkretnom slučaju reč je o parafrazi Njegoševog Gorskog vijenca, tačnije jedne izreke vladike Danila koja glasi: “Ko na brdu ak` i malo stoji / više vidi no onaj pod brdom.” Vučić je brdo zamenio krstom, što ga je odvelo do vidika koji puca s krsta – pa je sa tog visokog položaja ugledao vaskrsenje na horizontu.

Vladika Danilo zapravo metaforično govori o tome da onaj ko sedi na vladarskom tronu vidi više i bolje nego njegovi podanici, a sama slika je logična – širi je pogled sa brda nego iz njegovog podnožja. S druge strane, razapinjanje na krst je jedna od surovijih metoda izvršenja smrtne kazne, raspeti nesrećnik se previja od muka i bolova, pa nema baš mnogo volje ni mogućnosti da obraća pažnju na vidik. Predsednik je zaboravio šta je Hrist govorio na krstu, nije tu baš bilo reči o svetlim vidicima i vaskrsenju, već je sin Božji zavapio: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Strašan je to trenutak sumnje, očaja, bogoostavljenosti i apsolutne usamljenosti, kakvo crno vaskrsenje. Izgleda da je tokom držanja govora predsednik bio posednut duhom Matije Bećkovića, autora slavnih izreka o Kosovu kao “najskupljoj srpskoj reči“ i “polutaru srpske planete“. Ista je to lažna retorika, isti patriotski kič.

Hermetične poruke

Voli predsednik da parafrazira pesnike, vrte mu se stalno neki stihovi po glavi, pa isplivaju na površinu svesti, ali ih obično tako originalno preradi da oni potpuno izgube smisao. Nedavno je Vučić najavio da će se boriti “protiv mafijaša, tajkuna, kriminalaca i lopova“, a potom je zaključio: “I grobovi moji boriće se sa njima“. Reč je, naravno, o parafrazi završnih stihova pesme Mi znamo sudbu Alekse Šantića: “I kad nam muške uzmete živote / Grobovi naši boriće se s vama!“

Kod mostarskog pesnika to ima nekog smisla, jer on govori u ime naroda, u prvom licu množine, pa su zato i grobovi u množini. Taj smisao se u Vučićevom pokušaju citiranja Šantića negde izgubio, pa je ispalo da predsednik predviđa kako će biti sahranjen u nekoliko grobova, a ne u jednom. Ili možda doživljava sebe kao višestruku ličnost? Ko zna, nije lako rastumačiti njegove hermetične poruke. Dobro je da se nije setio nekih drugih stihova iz Šantićeve pesme, recimo ovih: “Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — / Bog je slobodu dao za čovjeka.” Mogla bi to publika pogrešno da shvati, pa da krene u borbu za oslobođenje od autokratije.

Vučićeve mudre izreke bacaju na muke čak i najvisprenije tumače. Pre par godina, odgovarajući na novinarsko pitanje šta će biti s Kosovom, predsednik je izgovorio sledeći niz zagonetnih rečenica: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas.” Poznati hrvatski hermeneutičar Boris Dežulović detaljno je rastolkovao ovaj Vučićev ezoterijski fragment u antologijskom tekstu Pihtijsko proročanstvo, koji toplo preporučujem čitalačkoj pažnji, posebno ljubiteljima mistike, mada nije sigurno da će vam smisao citiranih reči biti do kraja jasan. Ni samom Vučiću nije baš najjasnije šta je hteo da kaže, ali to je sasvim normalno među prorocima i mističarima svih konfesija. Što reče čuveni mistik Jakob Beme, navodim po sećanju, kad Bog podigne s mene svoju desnu ruku, ni sam ne razumem ono što sam napisao.

Laž, potka našeg identiteta

Predsednik Srbije nas gotovo svakodnevno čašćava sličnim mudrolijama koje mi, u siromaštvu uma našega, uglavnom doživljavamo kao izmislice i besmislice, jer prosto ne dobacujemo do tih misaonih visina sa kojih predsednik posmatra vaskoliku vaseljenu i sve vidljivo i nevidljivo. U govoru koji je održao na otvaranju spomenika Stefanu Nemanji, Vučić je izložio svoje shvatanje istorije: “I jeste da je sve to, čitava istorija, svakog naroda, samo nešto što postoji u pričama, tačnim ili netačnim, ali bez tih priča mi ne bismo bili mi, ne bismo postojali, jer ne bismo ni imali šta da pričamo, šta da kažemo, o sebi.”

Dakle, istorija postoji i u netačnim pričama, u lažima, mitovima i samoobmanama, a bez tih neistina mi ne bismo bili mi, što znači da je laž fundament našeg identiteta. Bez tih izmišljotina mi ne bismo imali šta da kažemo o sebi. Da je predsednik govorio u prvom licu jednine, ovo bi bio jedan od retkih trenutaka iskrenosti, ali pripisivati čitavom narodu kolektivni identitet zasnovan na falsifikovanju istorije ipak je vrhunski bezobrazluk. Doduše, to je upravo ono što samozvani patriotski intelektualci i političari pokušavaju da naprave već skoro dva veka. A svi najumniji, najčestitiji i najobrazovaniji ljudi su uvek ustajali protiv življenja u laži i samoobmanama, od Ilariona Ruvarca do današnjih dana. Među tim ljudima nema ni radikala, ni naprednjaka, ni raznih perjanica nacionalističkog kiča.

U nastavku je Vučić bar objasnio zašto je Stefan Nemanja posađen na Savski trg u natprirodnoj veličini: “I ovaj spomenik je veliki, zato što je priča o nama velika. I ovaj spomenik je težak, zato što je priča o nama često bila teška”. Ako ništa drugo bar smo saznali koliko je priča o nama velika i teška, svejedno da li je tačna ili netačna: 24 metra i 68 tona. Saznali smo i da je reč “Srbija” takođe teška i velika, kao i razlog za tu gigantsku pojavu. “Mnogo krvi i mnogo olova je u toj reči”, poučno je zaključio Vučić. Podrazumeva se da je reč samo o srpskoj krvi i olovu koje je pogađalo Srbe, drugi narodi se ne pominju, pogotovo ne oni koji su onomad stradali od Vučićevog shvatanja istorije.

Epikurejski recept za sreću

Otkrio je predsednik u sebi čak i epikurejca, na sopstveno iznenađenje, što ga je dovelo do savršenog recepta za sreću koji je nesebično podelio sa svima, kako bi usrećio što više ljudi: “Jedino što sam ja u celoj toj priči dosledni sledbenik onih Epikurovih tvrdnji po kojima naći sreću nije ni najmanje lak posao (…) Za sreću ima da se radi, i to mnogo više nego za bilo koju nesreću”. Poslednji zaključak je samo delimično zasnovan na ličnom iskustvu, jer su u predsednikovom slučaju stvari ipak malo kompleksnije. Naime, zadrta nacionalistička ideologija kojoj celog veka predsednik pripada podrazumeva izgradnju sopstvene sreće na tuđoj nesreći, što se lako može proveriti uvidom u golu faktografiju. Što je više ljudi postajalo nesrećno, što je više ubijano i razarano, što je više bilo patnji i stradanja – to su se Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i njima slični više uspinjali na društvenoj lestvici.

Nije baš pametno pozivati se na Epikura, budući da je antički mudrac, istina, zadovoljstvo proglasio za životnu svrhu, ali reč je o specifičnom zadovoljstvu. “Nije moguće živeti u zadovoljstvu, a ne živeti razborito, valjano, pravedno”, kaže Epikur. Njegov ideal bila je ataraksija, stanje nepomućenosti duše: “Pravedan čovek je od svih ljudi najnepomućeniji, a nepravedan je najviše ispunjen nespokojstvom.” Eto jednostavnog odgovora zašto je predsednik neprestano ispunjen nemirom, zašto je stalno brižan, zebljiv, usplahiren i uzbuđen, a baš nikad spokojan.

Još je nezgodnije kad se epikurejska etika primeni na društvo i njegove ustanove. Odnos epikurejaca prema zakonu ovako tumači profesor Frederik Koplston: “Prijatnije je živeti u društvu u kojem vlada zakon i u kome se prava poštuju, nego u stanju rata svih protiv svih. Ovo poslednje stanje nikako ne bi pogodovalo nepomućenosti duše.” Vučić ulaže nadljudske napore da spreči upravo vladavinu zakona i poštovanje prava, čime uništava mogućnost za sreću građanima sopstvene zemlje. A potom tim istim unesrećenim građanima deli savete za sreću. Trebalo je da ipak bude malo konkretniji, recept za vrlinski život glasi: “Učlanite se u Srpsku naprednu stranku i radite za svoju sreću.”

Tradicija bulažnjenja i lupetanja

I tako svakog bogovetnog dana – predsednik prosipa bisere pred publikum, a nigde sakupljača narodnih umotvorina da to rasuto blago objedini i ukoriči u neku knjigu. Istini za volju, nije Vučić jedini vladar kog je moć opila, pa se zaneo i umislio da ima koješta mudro da kaže na razne ozbijne teme. On se samo nadovezuje na mudrolije svojih prethodnika. Setimo se samo nekih izjava Borisa Tadića, recimo ove: “Građani ne žele da žive loše, građani žele da žive dobro.” Ili njegovih silnih trabunjanja o identitetu, to mu je jedno vreme bila omiljena reč. Treba se podsetiti i Vojislava Koštunice, na primer njegove priče kako mu sove koje se okupljaju u blizini kabineta nešto poručuju. Šta su mu sove govorile nemuštom hukom do dana današnjeg nismo saznali, usled nedostatka prevodilaca sa buljinskog na bilo koji ljudski jezik. Sudeći po opozicionim prvacima, tradicija bulažnjenja i lupetanja će se nastaviti i nakon Vučića. Nema razloga za brigu.

Od svih pobrojanih Vučićevih izmislica jedino bi ona prva – o tome da čak ni takozvana prirodna smrt nije normalna – mogla da ima nekog smisla. Nema u smrti zaista ničeg prirodnog, prvi spomenik kulture je grob, a čitav ljudski svet je sazdan na otporu smrtnosti i prolaznosti. Kako reče filozof Lav Šestov, polemišući s Platonovom opaskom iz Timaja kako je prirodna smrt bezbolna: “Onome ko hoće da uči sam a ne da poučava druge, smrt se uvek činila i uvek će se činiti kao nešto krajnje neprirodno (…) On vidi u smrti nešto večno problematično”. A Česlav Miloš u poemi Teološki traktat ovako veli: “Ko god smatra normalnim poredak stvari / u kome jaki trijumfuju, slabi propadaju, a život se završava smrću, / miri se s đavolskom vladavinom.”

Tako mogu da misle i pišu veliki stvaraoci poput Šestova i Miloša, ali kad ništitelj Vučićevog kalibra udari u razmatranja o neprirodnosti smrti i natuca o svetosti života, to može da zvuči samo komično. Vučić je bio aktivni učesnik politike koja je dovela do desetina hiljada nasilnih smrti, ratnih zločina, proterivanja, etničkih čišćenja i genocida. Tako da on ne stoji na krstu i ne gleda na vaskrsenje, već se uspentrao na brdo od ljudskih kostiju – tuda je vodio put njegove karijere i uspona na društvenoj lestvici. A odatle mu pukao vidik na humke i mezarja, svud dokle mu pogled dopire rasprostrlo se nepregledno polje belih nišana, sa pokojim krstom između. Kad bi predsednik imao snage da pogleda u ogledalo u njemu bi ugledao sledeću misao, kao neku vrstu sume sopstvenog života: “Ko na brdu leševa ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod zemljom.”

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.