Sjećanje na otpor fašizmu: Za zvaničnu Srbiju 27. mart više nije praznik

Već decenijama traje preoblikovanje prošlosti u skladu sa ideološkim potrebama onih koji baštine četničku teoriju i praksu (Reuters)
Već decenijama traje preoblikovanje prošlosti u skladu sa ideološkim potrebama onih koji baštine četničku teoriju i praksu (Reuters)

Navršilo se 80 godina od 27. marta 1941. godine, dana kad je izvršen vojni puč, pružen otpor Hitleru i fašizmu, te raskinuto pristupanje Trojnom paktu, uz masovne antifašističke demonstracije po svim većim gradovima Jugoslavije. Za današnju zvaničnu Srbiju 27. mart više nije praznik, jer je dominantna nacionalistička i revizionistička ideologija pogazila i popljuvala sve naše slobodarske tradicije, a ponajviše antifašizam. Ovaj datum je praznik samo antifašističke Srbije koja tavori na marginama društva, potisnuta od sila mračne prošlosti koje su zacarile našom zemljom pre više od tri decenije.

Nasleđe 27. marta bilo je neupitno tokom socijalističkog perioda, kao i mnoge druge stvari: partizani su bili borci protiv fašizma a četnici kvislinzi, postojala je samo jedna antifašistička borbena formacija, kraj Drugog svetskog rata smo dočekali na pobedničkoj strani. Već decenijama traje preoblikovanje prošlosti u skladu sa ideološkim potrebama onih koji baštine četničku teoriju i praksu, pa je tako i 27. mart zajedno sa mnogim drugim slavnim datumima kao što su 7. jul ili 29. novembar – stavljen pod znak pitanja.

Fantazmagorije kukastog uma

Današnjim naslednicima gubitničke ideologije iz Drugog svetskog rata ne dopadaju se istorijske činjenice, pa s njima ratuju služeći se svim sredstvima, uglavnom masovnom propagandom, izvrtanjem istine i negiranjem prošlosti. U tim fantazmagorijama kukastog uma sve je obrnuto naglavce, pa je borba protiv fašizma postala nešto čega se treba stideti.

Na kraju je taj udarnički rad na falsifikovanju doveo do bizarnih posledica o kojima u knjizi Savremenici fašizma piše istoričarka Olivera Milosavljević: „Tako, na primer, u danas zamišljenoj prošlosti nije trebalo da se desi 27. mart 1941. već je trebalo ostati u sistemu Trojnog pakta, nije trebalo pružati otpor Hitleru, već sarađivati sa njim, nije trebalo ‘poigravati’ se sa antifašizmom, već sedeti kod kuće i čekati saveznike (čije?) koji će doneti slobodu… A ovakvo ponuđeno ‘pametnije’ ponašanje ‘argumentuje’ se Hitlerovim obećanjima, uveravanjima, garancijama”.

Za revizioniste 27. mart je plod neke belosvetske ujdurme, deo još jedne svetske zavere protiv Srba, to su organizovali britanski obaveštajci, zli komunistički nekrsti, sovjetski špijuni ili tako neki masoni. Pobuna protiv fašizma i Trojnog pakta podmetnuta je srpskom narodu koji je samo želeo da se sačuva kroz savezništvo sa Hitlerom, da se nekako provuče kroz najstrašniju krvavu oluju koja je zadesila čovečanstvo dok se neko drugi bori za njegovu slobodu. Ovaj narativ ne samo što je izraz beščašća i odsustva elementarne etike, već je i potpuno sumanut i neistinit. Ko god da je sve bio umešan u vojni puč, svejedno je, jer se masovno antifašističko raspoloženje naroda ne može lažirati. Tvrditi da je pobuna protiv fašizma i ropstva podmetnuta srpskom narodu na prevaru spada u najsramnije falsifikate revizionističkih ljubitelja lanaca i okova.

Masovno antifašističko raspoloženje

Sarađivati sa nacistima značilo je stati na stranu najvećeg zla u istoriji, i to u trenutku kad je čitavo čovečanstvo bilo ugroženo, kad su sve vrednosti civilizacije bile napadnute. To nije samo nemoralno, već i glupo, jer je Hitler gazio sve sporazume i dogovore, a Slovenima je u budućem velikom carstvu germanske rase namenio sudbinu nepismene robovske radne snage, nakon što ih malo istrebi, pošto su se previše namnožili. Stvarno idealan saveznik, jedino bismo sa đavolom prošli bolje.

Obaranje kneza Pavla Karađorđevića i Vlade Cvetković-Maček, masovne demonstracije protiv pristupanja silama Osovine – nisu bili nikakva slučajnost, već izraz istinskog antifašističkog raspoloženja u svim slojevima naroda: među činovnicima, seljacima, oficirima, u građanskom staležu, među sveštenstvom, a o studentima i učenicima da i ne govorimo. Komunisti jesu bili među organizatorima demonstracija, ali nikad nisu prisvajali zasluge niti držali monopol na sve ono što se događalo po ulicama jugoslovenskih gradova tog dana. Zapravo, i sami su bili iznenađeni ogromnim brojem ljudi koji je izašao da protestuje.

Deo čovečanstva  i civilizacije

Avdo Humo u memoarskoj knjizi “Moja generacija” priseća se kako su izgledale demonstracije u Sarajevu, piše da su partijski i skojevski kadrovi nastojali da pokrenu “one mase radničke klase i omladine na koje smo imali politički uticaj”. Međutim, pokazalo se da su mnogo šire mase građana izašle na demonstracije, a sva ta masa bila je “sjedinjena osnovnom idejom slobode i nezavisnosti svoje zemlje; niko u toj masi nije želio da postane rob tuđinu, a svako je osjećao da će taj tuđin da postane vlast nad nama ako mu se ne suprotstavimo, pa makar i svi izginuli”. Slobodarsko i antifašističko raspoloženje širokih narodnih masa nije odjednom izbilo 27. marta, već se budilo i raslo prethodnih godina. Humo opisuje kako su levičarska studentska udruženja širom zemlje držala tribine i patriotske umetničke priredbe, a dočekivale su ih sa dirljivom srdačnošću velike mase ljudi pripravnih da brane svoju zemlju.

Duh 27. marta sačuvala je Komunistička partija Jugoslavije pokrenuvši ustanke protiv okupatora u julu 1941. godine, koji su četiri godine kasnije rezultirali pobedom Narodno-oslobodilačkog pokreta nad fašizmom, u okviru velike antifašističke koalicije. Odluka Politbiroa KPJ o podizanju ustanka, koja se nadovezuje na pobunu od 27. marta, bila je veliki izlazak naše zemlje na svetsku istorijsku scenu.

Kako piše Vuk Perišić u eseju „Kad zaboraviš juli“ – „Nikada nijedan jugoslavenski ili južnoslavenski pothvat nije stajao u tolikom skladu s akutnim potrebama svijeta, civilizacije i ljudskog roda. (…) Bilo ih je tek nekoliko hiljada usred očajne i uplašene Evrope. Preuzeli su ogroman rizik kada su svoju sudbinu vezali uz sudbinu antifašizma i to u trenutku kada se činilo da je fašizam nepobjediv. Opredijelili su se za čovječanstvo kojem je prijetilo uništenje. Bili su dio svijeta”. Upravo je kroz partizansku borbu protiv okupatora i njegovih saradnika očuvan duh 27. marta i zaveštanje tog velikog datuma.

Biće da nacionalističke revizioniste najviše nervira što smo jednom i mi postali deo sveta i velike opšteljudske zajednice, ništa im od toga nije mrskije. Da se oni pitaju, zauvek bismo ostali u svom memljivom budžaku, daleko od tog mrskog, nerazumljivog sveta i njegovih problema, zagledani u sopstveni pupak, tavoreći u besmislu i šovinizmu. Učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da nas vrate u mrklinu tamnog vilajeta, da nas izoluju od sveta i zatvore u brlog kojim će nesmetano gospodariti, a ulažu i nadljudske napore kako bi nas naterali da zaboravimo najsvetlije stranice sopstvene prošlosti.

Davičovo sećanje na 27. mart

Protiv organizovanog nacionalističkog zaborava sopstvenog nasleđa moguće je boriti se samo sećanjem. Zato je dobro podsećati se kako su o 27. martu pisali učesnici tog događaja. Veliki srpski pesnik, komunista, partizan, borac protiv fašizma Oskar Davičo napisao je 27. marta 1952. godine pismo svom nadrealističkom drugu, pesniku Aleksandru Vuču, koje je kasnije objavljeno u knjizi “Pristojnosti”, u okviru njegovih sabranih dela. U tom tekstu Davičo se priseća 27. marta 1941. godine, kako se tog dana pomirio s Vučom, nakon što godinu dana nisu razgovarali. I ne samo s njim, to je bio dan sveopšteg pomirenja i drugarstva. Davičo piše kako je, odmah po svanuću, odjurio prvo do Marka Ristića kod kog je spavao Veselin Masleša “koji od ovog jutra — govorilo se — neće više morati da se krije”. Usput su sreli Milana Bogdanovića koji je već pričao o puču.

Potom Davičo nadahnuto opisuje atmosferu koja je tog dana vladala na ulicama Beograda i u ljudskim srcima: “Ilegalci su javno govorili na trgovima grcavim od užarenih talasa. Oko podne se čulo da su pušteni zatvorenici sa Ade, iz Glavnjače. Sećam se zanosa, pesama, grljenja sa nepoznatima. Zar je bilo nepoznatih toga dana? Svi su se voleli, znali. U svakom si čoveku prepoznavao sebe”. Po prvi put nakon 20 godina komunistički ilegalci mogli su slobodno da izađu na ulicu, i to među ljude s kojima su delili bunt protiv ropstva i fašizma, u jednoj sveopštoj međuljudskoj povezanosti.

Davičo piše dalje: “Koliko se ljudskih istina pronašlo tog buntovnog, slobodnog, jasnog, herojskog martovskog dana, kad se činilo da je prvi put sagledano sunce otvoreno nad glavama, shvaćena vedrina koja se disala, otkriven smisao krvi što je tekla kroz žile kao nikad dotle, tukući damarima, pored svoje stare bodlerovske budilničke kantilene: ‘Remembeг! Souviens-toi’ i jednu drugu apsolutnije ritmovanu melodiju, sudbinskiju od prolaznosti martovske svetlosti: istinu o istorijskoj trajnosti tog trenutka”.

Tako je bilo nekad, a danas smo u sveopštem sunovratu stigli dotle da se stidimo 27. marta i borbe protiv fašizma, da rehabilitujemo one koji su pomagali okupatoru i negiramo svaku slobodarsku misao i čin. Međutim, koliko god se nacionalisti, neočetnici, kvislinške duše i ostali mračnjaci trudili da izbrišu najsvetlije trenutke naše istorije, njihov trud je uzaludan, a svi ništiteljski uspesi samo privremeni. Jer je 27. mart jedan od onih velikih istorijskih datuma čiji se neprolazni sjaj nikakvim falsifikatima ne može pomračiti. A mračnjaci najviše strahuju od neminovnog dana kad će se slobodarski duh 27. marta ponovo probuditi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor : Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO