Da li će Prvomajska ulica dobiti ime po četničkom vojvodi?

Najnovija žrtva revizionizma u najavi trebalo bi da bude Prvomajska ulica u Zemunu, koja bi trebalo da se preimenuje u Ulicu popa Momčila Đujića.

Nova kultura sjećanja u Srbiji više liči na kulturu zaborava i falsifikovanja prošlosti, piše autor (EPA - Ilustracija)

Istorijski revizionizam ovladao je srpskim društvom i postao zvanična doktrina koja je ušla i u školske udžbenike, a služi i kao osnovna smernica za uličnu kulturu sećanja. Ta nova kultura sećanja pomalo je specifična, više liči na kulturu zaborava i falsifikovanja prošlosti, i to njenih najsvetlijih stranica.

Još od devedesetih godina sa posebnim guštom brisano je sve ono što podseća na Narodno-oslobodilačku borbu, pažljivo su uklanjani svi partizanski toponimi, kao i slavni borci i narodni heroji. Na udaru je sve što miriše na antifašizam, levičarsku tradiciju i istoriju borbe radničkog pokreta.

Doduše, vremena su se promenila, kao i kriterijumi za narodne heroje. U doba ozloglašenog socijalizma heroji su bili ljudi koji su se hrabro borili protiv nadmoćnog okupatora i domaćih izdajnika, borci za slobodu, oni koji su štitili žene, starce i decu od fašističkih i kvislinških zločinaca. Danas te niko neće proglasiti za heroja ako nisi odgovoran za smrt bar stotinak civila, što si više nenaoružanih ljudskih bića pobio – to si veći heroj. Što bi rekli stari Latini: O tempora, o noćne mores!

Saradnik italijanskog okupatora

Najnovija žrtva revizionizma u najavi trebalo bi da bude Prvomajska ulica u Zemunu. Kako pišu Zemunske vesti, a prenose razni desničarski sajtovi, pred opšinskim i gradskim vlastima biće pokrenuta inicijativa za promenu imena jedne od najprometnijih ulica u Zemunu.

Umesto da nosi naziv po međunarodnom prazniku rada, Prvomajska bi trebalo da se preimenuje u Ulicu popa Đujića. U kratkom obrazloženju piše da je Momčilo Đujić “bio sveštenik u Dalmatinskoj zagori do početka Drugog svetskog rata. Kada je video šta ustaše rade po srpskim selima rešio je da organizuje lokalno srpsko stanovništvo u nameri da obrane svoje porodice i domove”. Piše i da “Italijani, videvši šta rade ustaše, počinju polako da sarađuju sa Dinarskom četničkom divizijom koju je pop Đujić oformio i na taj način su branili zajedno srpsko stanovništvo”.

Da poražene četničke i druge kvislinške ideologije nisu zavladale našim društvom nikad ne bismo saznali da je među braniteljima Srba u Drugom svetskom ratu bilo toliko ratnih zločinaca. Koga god današnji revizionisti proglase za zaštitnika srpskog stanovništva, taj je po pravilu kvisling, ubica, koljač i učesnik u genocidu, od Milana Nedića pa do raznih četničkih komandanata. Naime, jedan od sitnih detalja koji nedostaju u šturoj biografiji popa Đujića jeste da je reč o saradniku italijanskog i nemačkog okupatora, o čoveku kojem je 1947. godine suđeno u odsustvu i koji je proglašen krivim za ratne zločine.

Jeste Đujić bio komandant Dinarske četničke divizije, ali to nije bio njen zvaničan naziv, već Milizia Volontaria Anti Comunista koja je delovala u sastavu Kraljevske italijanske vojske za borbu protiv partizanskih jedinica. Dakle, heroj Đujić je bio komandant jedinice u okviru okupacionih snaga čiji je cilj bio borba protiv partizana, protiv onih koji su pružili otpor fašistima. O tome je i sam Đujić ostavio dovoljno dokumenata, na primer, neposredno pred kapitulaciju Italije, ovako ocenjuje saradnju sa italijanskim fašistima: “Od 1. jula 1941, rame uz rame borim se sa Italijanskom vojskom protiv zajedničkog neprijatelja – komunista u oblasti Dinare”.

Saradnja sa ustašama i nacistima

Nije Đujić sarađivao samo sa Italijanima, već i sa ustašama. U knjizi Dokumenti o saradnji četnika sa Osovinom dr Branko Latas piše: “Momčilo Đujić je vrlo rano uspostavio veze sa predstavnicima ustaške države. Sagovornik sa ustaške strane i organizator susreta sa Đujićem bio je veliki župan u Kninu David Sinčić.On je Đujiću dodelio veću sumu novca, pomoć u hrani i drugim ratnim potrebama. Đujić je, proširujući saradnju sa ustašama, u prvom redu u zajedničkim borbenim akcijama sa njima, stekao veliko poverenje i kod najviših vlasti NDH. Poglavnik Ante Pavelić nije imao nikakve rezerve niti bojazni od ‘osvetničkog’ ispada četnika prema formacijama i vlastima NDH. Zato je 21. decembra 1944. naredio da se izađe u susret Đujiću sa njegovih 6.000 četnika kako bi se povukli ispod udara snaga NOVJ i izvukli se u Istru i Slovenačko primorje”.

Saradnja četnika sa ustašama nije bila neuobičajena pojava, već redovna praksa, samo današnji četnici i ustaše ne vole o tome da pričaju, jer im se ne uklapa u revizionistički narativ. Zajedno su učestvovali u bici na Neretvi protiv partizana i u mnogim drugim akcijama, kao slugeranje okupatora, a četnici Uroša Drenovića su liferovali sveži srpski živalj u logore Jasenovac i Jastrebarsko. Nakon kapitulacije Italije, Đujić je postao sluga nemačkog okupatora, što je i logično ako se setimo njegove misli: “Srpski narod, kao i Adolf Hitler, glavnog protivnika vidi u komunizmu”. Njegovi četnici dali su veliki doprinos u borbi oko Knina krajem 1944. godine. Trudili su se da grad i dalje ostane pod okupacijom, ali su partizani ipak uspeli da ga oslobode.

U izveštaju Dinarske četničke divizije komandi štaba 15. korpusa Vermahta od 1. decembra 1944. godine stoji: “Četnička komanda sa svim svojim oružanim snagama od meseca septembra prošle godine radi i sarađuje sa Nemačkom vojskom u ovim krajevima iskreno i lojalno. Ovo su nam nalagali naši zajednički interesi u borbi protivu zajedničkog neprijatelja. Ova se saradnja produžila sve do danas. (…) Sa strane gospodina đenerala komandanta Korpusa je izražena želja da ne treba da se rastavljamo nego da do kraja zajednički podijelimo sudbinu pa šta nam bude. Sa naše strane po principu solidarnosti i bratstva po oružju je to prihvaćeno pod jednim drugim uslovom i načelom u čemu smo se jednodušno saglasili”.

I zaista su solidarno podelili sudbinu sa braćom po oružju – nacistima i ustašama. Prvo su pobegli prema Lici, usput paleći kuće i ubijajući civile, pa su stigli do Slovenije, odatle su se prebacili u Italiju, da bi na kraju Đujićeve saborce zarobili i razoružali zapadni saveznici kod Soče u maju 1945. Đujić je uspeo da pobegne i da se dokopa emigracije u Chicagu.

Da li Srbin može da bude antifašista?

Đujićeva takozvana odbrana Srba imala je malo čudan oblik. Na primer, nije Đujić lako ljudima priznavao da su Srbi. Žitelje srpskog sela Kanjani u Dalmaciji, recimo, nije smatrao Srbima, već ih je proglasio “Hrvatima pravoslavne vere” – zato što nisu hteli da idu u četnike. Zato je doneo odluku da se “sav narod pravoslavne veroispovesti sela Kanjana, opštine Drniš, sreza Kninskoga isključuje iz opšte zajednice i sastava Srpskog naroda”, te da se prepusti “na milost i nemilost naših neprijatelja”. Eto odakle vodi poreklo običaj današnjih sledbenika ondašnjih kvislinga da razne Srbe koji ne pristaju na četničku ideologiju proglašavaju autošovinistima, izdajnicima, otpadnicima od srpstva.

Podrazumeva se da Srbi antifašisti za Đujića i njemu slične takođe nisu bili Srbi, pa ih je zato tamanio kao zečeve, što mu je i bio osnovni zadatak kao slugeranji okupacionih snaga. Formirao je čak i koncentracioni logor u selu Kosovo kod Knina, poznat i pod imenom “mali Jasenovac”, u kojem su njegovi četnici ponajviše ubijali upravo Srbe koji su se borili protiv fašizma. Doduše, kao što je lako Srbe proglašavao za Hrvate, tako ih je lako označavao kao komuniste, iz raznih razloga.

Na primer, bolničarku u sopstvenoj četničkoj diviziji Ljubicu Čekrliju uhapsio je i bacio u zatvor pod optužbom za komunističku propagandu, mada je razlog bio druge prirode. O tome je pisao u izveštaju komandant karabinjera u Kninu major Atomio Orazzo krajem avgusta 1942. godine: “Po iscrpljenim podacima sa druge strane je utvrđeno, da je Čakrlija bila uhapšena, radi toga što popu Đujiću i Mani Rokviću nije uspjelo djevojku za svoje pobude iscrpiti (predobiti), jer im je odbila sve njihove ponude i tako ostala vjerna svojem zaručniku, bratu žene poznatog narodnog poslanika Rađenovića. Uzevši gornje u obzir i budući je ista slabog zdravlja i nije mogla odoliti težini zatvora, ova komanda predlaže, da se ista otpusti iz zatvora”. Ukratko, pošto devojka nije pristala na seksualne ponude popa Đujića i njegovog potčinjenog Rokvića, oni su njeno odbijanje protumačili kao “komunističku propagandu” i nesrećnu devojku bacili u tamnicu. Baš divan kandidat za ulicu u Zemunu.

Slika i prilika srpske propasti

Đujićevi četnici su u jesen 1942. godine krenuli u patronažni obilazak sela oko Splita. Počeli su od Gata gde su pobili devedeset petoro ljudi, uglavnom žena, dece i staraca. Potom su pokolje nastavili u selima Tugare, Čista, Gornji Dolac, Zvečanje, Dugopolje, Štikovo, Maovice, Utavice, Vinalić, Kijevo i Gorjak. Četnicima je komandovao onaj Đujićev drugar Mane Rokvić, inače komandant Drvarsko-petrovačkog četničkog odreda. Nije ovo ni izdaleka potpun spisak Đujićevih zlodela, ali mislim da je dovoljno da pruži sliku o kakvom se čoveku radi. U nekom društvu koje drži bar do elementarnih moralnih postulata nikome ne bi palo na pamet da po saradniku fašista i nacista, ratnom zločincu, nazove ulicu u glavnom gradu.

Nažalost, daleko smo mi od takvog moralnog minimuma. Ukoliko gradske vlasti reše da Đujiću dodele ulicu, ništa ih u tome neće sprečiti. U tom slučaju, Đujićeva saradnja s okupatorom verovatno će biti protumačena kao prednost, ili će se falsifikovati na neki od maštovitih revizionističkih načina. A red je i da se Vučić oduži pokojnom četničkom komandantu, pošto je Đujić 1989. godine proglasio Šešelja za četničkog vojvodu, poručujući mu da proteruje sve nesrbe sa svetog srpskog tla, a potom je izdašno slao pomoć odmetnutoj Republici Srpskoj Krajini. Kasnije se pokajao zbog dodele titule Šešelju, ali to su uobičajene četničke međusobice u koje ne treba ulaziti.

Paradigmatično je što se planira da baš ulica koja je posvećena radničkoj, levičarskoj, antifašističkoj borbi – Prvom maju, svetskom prazniku rada, simbolu borbe za ravnopravnost – ponese ime po jednom notornom kvislingu i ratnom zločincu. Radnike ionako više niko ne zarezuje, niti je državu briga za njihova prava, a radnička borba je nešto na šta se gleda s prezirom. Danas su na ceni ubice, koljači, rušitelji – a ne oni koji nešto stvaraju. Slika i prilika naše propasti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Pomirenje četnika i partizana je nemoguća misija, jer nema pomirenja između zločina i herojskih djela, između robovanja okupatoru i slobodarskog duha, između zla i dobra.

Mišljenje autora
Published On 08 Mar 2020
Više iz rubrike Piše
POPULARNO