Čekajući prevod ‘Filosofije palanke’ na hrvatski jezik

Izdavač u Zagrebu je očekivao da će knjiga Radomira Konstantinovića biti otkupljena za knjižnice, ali se to nije desilo jer nije prevedena na domicilni jezik.

Ionako je ta knjiga napisana na nekom čudnom, stranom, tuđem jeziku, kojim nacionalisti ne govore - ni srpski, ni hrvatski, piše autor (EPA)
Ionako je ta knjiga napisana na nekom čudnom, stranom, tuđem jeziku, kojim nacionalisti ne govore - ni srpski, ni hrvatski, piše autor (EPA)

Izdavačka kuća Litteris iz Zagreba objavila je prošle godine prvo hrvatsko izdanje Filosofije palanke Radomira Konstantinovića. Budući da se radi o kapitalnom delu nesporne vrednosti, izdavač je prirodno očekivao da će knjiga biti otkupljena za knjižnice na konkursu Ministarstva kulture Hrvatske. Međutim, Filosofija palanke nije se našla na listi otkupljenih knjiga, pa se Dražen Katunarić, vlasnik Litterisa, upustio u prepisku sa Ministarstvom kulture, uveren da je reč o previdu i pukoj omaški, koja se lako da ispraviti. Ministarstvo je objasnilo da nema ni govora o omaški, već da se radi o doslednoj kulturnoj politici.

Kulturno vijeće za knjižnu, nakladničku i knjižarsku djelatnost, koje odlučuje o otkupu, jednostavno je radilo u skladu s pravilima. A pravila kažu da knjiga može biti otkupljena samo ako je napisana na hrvatskom ili ako je prevedena na hrvatski. Pošto Filosofija palanke nije napisana hrvatskim jezikom, a nije ni prevedena na hrvatski, jasno je da ne zadovoljava kriterijume konkursa. Dakle, nije u pitanju previd, nego prevod, odnosno njegovo odsustvo. Nije da neko iz Kulturnog vijeća ili Ministarstva kulture ima nešto lično protiv Konstantinovića i njegovog dela, daleko bilo, nego – što bi rekla jedna fraza koja je iz kinematografije ušla u svakodnevni srpski jezik: propisi su propisi. Ili, na hrvatskom: propisi su propisi (preveo Google translate).

Parohijalni duhovi

Da je u pitanju neka druga knjiga, propisi bi bili podjednako problematični, ali u slučaju Filosofije palanke sve dobija dodatnu, komičnu i apsurdnu dimenziju. Kao da je duh palanke uspeo da se otelotvori, pa je napravio poredak u kom nema mesta za onog ko je taj isti duh prokazao i razotkrio sve mehanizme njegovog delovanja. Knjigu koja najžešće kritikuje duh zatvorenosti, parohijalnosti, izolacionizma –  taj duh nepogrešivo odbacuje.

Ovo je loša vest i za srpske nacionaliste kojima je Konstantinovićevo delo trn u oku. Oni se ubiše dokazujući da je Konstantinović napao čitav srpski narod, da je Filosofija palanke “knjiga srpskog razdora” i “biblija autošovinizma”, da – što reče Predrag Palavestra – “niko u Srbiji nije s toliko zle volje pisao o sopstvenom narodu“ kao Konstantinović, da je ovaj zli demon srpske kulture rodonačelnik “duha samoporicanja“.

Na ovom primeru se vidi kako je Filosofija palanke, iako pisana na osnovu iskustva srpske kulture, univerzalna knjiga, koja opisuje fenomen koji može svuda da se pojavi, pogotovo tamo gde zavladaju rigidne ideologije poput nacionalizma. O čemu je Konstantinović i pisao, palanka nije geografski pojam, već mentalni – zato se duh palanke uzgaja na svim meridijanima sveta, podjednako je moguć među trampistima u Americi, putinovcima u Rusiji, ali i među srpskim i hrvatskim braniteljima imaginarne nacionalne čistote. Nema veće pohvale Filosofiji palanke, niti ozbiljnije potvrde da je ta knjiga živa, da opisuje realno postojeći fenomen – od ovog nepuštanja u hrvatske knjižnice i od ostrašćenih napada palanačkih duhovnika u Srbiji. Konstantinović je jednom za svagda postavio ogledalo za intelektualni jad ovdašnjih parohijalnih duhova i oni se svaki put u njemu nepogrešivo prepoznaju. A i jedni u drugima.

Jezik kao oruđe nerazumijevanja

Na prvi pogled, u propisima za otkup nema ništa čudno, knjige su ili nastale na maternjem jeziku čitalaca ili su na taj jezik prevedene. Zar postoji neka treća kategorija? Ovde je situacija malo specifična, pa tako postoje knjige koje nisu napisane na hrvatskom, ali im prevod nije potreban, jer čitaoci razumeju jezik na kojem su napisane, iako ga nikad nisu učili. Kao što je u Srbiji besmisleno prevoditi knjige sa bosanskog, ili u Crnoj Gori sa srpskog, ili u Bosni sa hrvatskog, tako je i u Hrvatskoj besmisleno prevoditi knjige sa srpskog.

Pravila su tako postavljena da nijedna knjiga pisana na bosanskom, srpskom ili crnogorskom ne može da bude otkupljena. Nije Filosofija palanke jedina knjiga koja nije prošla otkup zbog ove začkoljice, nije otkupljena, recimo, ni knjiga kratkih proza Ovo vrijeme sada Semezdina Mehmedinovića, jer je napisana na bosanskom jeziku. Te knjige se jednostavno ne uklapaju u sistem: ne možeš da ih prevodiš – jer nema potrebe, razumeš jezik, a opet – nisu napisane na hrvatskom, pa ne ispunjavaju propozicije. Kako god okreneš, nema rešenja ni načina da se narečene knjige pisane na ovim čudnim stranim jezicima koje svi razumemo nađu na policama hrvatskih knjižnica. Strogo uzev, pravila su tako postavljena da na otkupu ne bi prošli ni slavni hrvatski latinisti. Kako da otkupiš, na primer, ep Damjana Beneše De morte Christi, elegije Jana Panonija ili putopis Iter Buda Hadrianopolim Antuna Vrančića – kad su napisani na latinskom?

Još jednom se pokazalo da jezik ne mora da bude samo sredstvo komunikacije i sporazumevanja, već da lako može postati oruđe nerazumevanja, pogotovo kad se nacionalistički žreci prihvate ovog osetljivog instrumenta koji nas i čini ljudima. Nacionalističke rasprave o jeziku traju već decenijama, srpska strana se ubi dokazujući da su joj Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci ukrali jezik, a hrvatska da njihov jezik ama baš nikakve veze nema sa srpskim, da se razlikuju više nego, primerice, francuski i nemački. Međutim, tu postoji mali problem koji nacionalistički jezikoslovci nikako da reše: koliko god nas ubeđivali da ne razumemo jedni druge, to im ne polazi za rukom. Jer savršeno dobro razumemo knjige pisane na svim pomenutim jezicima, svejedno da li autor piše “vozni red“ ili “red vožnje“, “nazočan“ ili “prisutan“, “glazba“ ili “muzika“, “jezik“ ili “jezik“. Da sve bude potpuno apsurdno, razumemo čak i šta jezikoslovci iz drugih plemenskih tabora govore, mada nam nije baš najjasnije čemu ta njihova priča i kako im više ne dosadi.

Lažna briga o jeziku

Zbog silne strasti koju nacionalno nabrijani jezikoslovci, i profesionalci i amateri, unose u svoje rasprave moglo bi se pomisliti da je njima zaista nemerljivo stalo do jezika, da ih jezička pitanja muče i opsedaju po ceo dan, a i noću im ne daju da bar malo otpočinu. Konstantinović upravo u Filosofiji palanke pokazuje da to baš i nije tako, već da je duhu palanke jezik nebitan. Za duh palanke je karakteristična odanost ustanovljenom poretku, običajnosti, aposlutna potčinjenost nepromenljivom redu koji je nezavisan od pojedinca. Pojedinačno se pokorava opštem, a duh palanke se objavljuje „kao prevashodni duh banalnosti (trajanja kroz ponavljanje uvek-istog)“. Čemu onda jezik? Šta tu uopšte ima da se kaže, u svetu gde je sve već rečeno, u svetu gde vladaju formule ustanovljene jednom zauvek? “Banalnost ne govori; to, da je sve ‘uvek isto’, da promene nema niti sme da je bude, jeste uvod u negovoreće ravnodušje, u bez-jezičku letargičnost i pasivnost izvan-sebnog bića“, piše Konstantinović

Duh palanke koji se umnogome poklapa sa duhom nacionalističkog purizma neminovno vodi u nihilistički odnos prema jeziku, a samim tim i prema mišljenju: “Nihilistički odnos prema jeziku ponavlja nihilistički odnos prema mišljenju. Mišljenje je uzaludno, jer je ‘nestvarno’. Njime se ništa ne može ‘postići’, jer se njime ništa ne može dostići. Pošto nije uzaludno samo ono što je ‘stvarno’, a stvarno je ono što je nezavisno od naše volje, jedan red i poredak koji se upravlja po svojim nepromenljivim i od nas nezavisnim pravilima, mišljenje je uzaludno kao i sam jezik jer ne dostiže ništa suštinski stvarno.”

Zato su sve nacionalističke priče toliko monotone, ubitačno dosadne, nepodnošljivo jednolične i redundatne – jer to nije govor, već neprestano ponavljanje jednih te istih floskula. Njih ne izgovaraju tvorački subjekti, već automati koji govore. Zato tu nema ni saznanja, ni stvaranja, već samo mantranja magijskih formula. Sve je već definisano, određeno i utvrđeno mnogo pre njihovog rođenja, ni za šta se oni ne pitaju, nije njihovo da stvore nešto novo, da otkriju svoju istinu, istinu sopstvenog postojanja u vaseljeni, već da pokorno pognu glavu pred jednom zauvek ustanovljenim poretkom. Sve se već zna, sve je već rešeno, nema ničeg nepoznatog ni tajanstvenog na svetu. “Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti”, piše Konstantinović.

Tuđi u tuđem svijetu

Ipak, nije sve tako crno kao što to nameću zvanične kulturne politike naših zemalja. U Zagrebu je prošle godine trebalo da se održi konferencija posvećena delu Radomira Konstantinovića u okviru Subversive film festivala. To bilo nemoguće zbog pandemije, ali zato će se uskoro pojaviti zbornik radova Privilegija manjine: o djel(ovanj)u Radomira Konstantinovića, koji su uredili Tomislav Brlek i Nenad Rizvanović.

Takođe, nije isključeno da će Filosofija palanke ipak završiti na policama nekih knjižnica, jer Ministarstvo kulture Hrvatske, kao i lokalne i regionalne samouprave, obezbeđuju dodatna sredstva knjižnicama za nabavku knjiga u skladu s potrebama čitalaca. Tako da bibliotekari mogu ipak da nabave knjige pisane na jezicima koji nisu baš sasvim strani, a ni sasvim domaći. Ipak, za sve one koje privlači delo Radomira Konstantinovića i sličnih autora koji prevazilaze teskobne granice nacionalne kulture važi ono što je autor Filosofije palanke napisao u jednom eseju – da su tuđi u tuđem svetu.

Izbjeglice iz besmisla

Ujdurma oko Konstantinovića podseća na jednu drugu nacionalističku furtutmu kojoj smo svedočili ovih dana. Srpski nacionalisti su pali u amok kad su videli kako čitava bivša Jugoslavija zajednički žali zbog odlaska Đorđa Balaševića. Morali su nešto pod hitno da preduzmu, jer se ta količina povampirenog jugoslovenstva, te odsustva ksenofobije, međunacionalne mržnje i šovinizma više nije mogla podneti. I dosetili su se! Brzo su podelili kratki insert s Balaševićevog koncerta u Zagrebu, gde slavni kantautor kaže kako govori jednu malo iskvarenu verziju hrvatskog: takozvani srpski. Sve pod sloganom: Đorđe Balašević vređa Srbe i propratnim tepanjima tipa “izdajnik, đubre, autošovinista, antisrbin, srbomrzac” i tome slično.

Svakom s pola mozga je jasno da se Balašević prosto sprdao s nacionalističkom politikom glede jezika, ali džaba, beslovesnima ne vredi govoriti. Što je najluđe, Balašević je pre nekoliko godina u intervjuu za NIN objasnio čitavu situaciju. Na koncertu u Zagrebu, gde je prvi put otišao s pasošem, prvo je rekao da “su se uzalud razne domoljubne udruge protivile, ‘jer će jednog dana morati da me slave kao najvećeg hrvatskog kantautora’”. Potom je nastavio: “Jer pevam na maternjem hrvatskom jeziku.” Usledio je aplauz, a Balašević je završio misao: “Samo, moram vas odmah upozoriti da ja govorim jednu malo iskvarenu verziju hrvatskog: takozvani srpski.”

Na kraju ovog dela razgovora za NIN Balašević kaže: “Pitate me šta je bio smisao te rečenice? Smisao je bio da ukaže na besmisao.” Ukazivanje na besmisao ima smisla, ali samo za one koji imaju smisla za humor, ovim drugima koji jedini smisao života pronalaze u nacionalističkom besmislu – ne vredi pričati. Njima je sve unapred poznato, kao što je red i običaj u svetu palanke. Zato ne moraju ni da čitaju Filosofiju palanke da bi je osudili. Ionako je ta knjiga napisana na nekom čudnom, stranom, tuđem jeziku, kojim nacionalisti ne govore. Ni srpski, ni hrvatski.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO