Situacija sa korona virusom u Srbiji je dovela do toga da je struka za malo pobedila politiku, jer je vlast morala malo da popusti. Donete su mere o kojima su članovi medicinskog štaba danima panično pričali i tako je Srbija postala zaključana na način na koji su to bile pojedine evropske zemlje. Struka je tražila 14, a vlast je aminovala pet.
Mere su usvojene posle fantomskih konsultacija, a ne sednice Kriznog štaba. Te sednice se zakazuju, pa se otkazuju i više i ne održavaju. Definitivno je ceo sistem u rasulu. A kako i ne bi bio kada sve zavisi od jednog čoveka, bez koga ovakve odluke nisu ni mogle da budu usvojene. Predsednik Srbije nije bio u zemlji. Posetio je Emirate i Bahrein. A, kada se Aleksandar Vučić vratio sa dalekog puta, i oporavio nepripremljeni želudac na kamilje meso, Srbija je mogla da krene u “lockdown”.
Nije ovo ništa novo za Srbiju. Uvek je u nekoj kontra poziciji. Kada niko nije bio zatvoren, Srbija je bila. I ne to ovako “evropski”, nego se radilo o pravom “srpskom” zatvaranju. Bilo je svega nekoliko desetina zaraženih pre otprilike tačno godinu dana, kada je, bez odluke državne Skupštine, potpisom predsednika Srbije, premijerke Srbije i predsednice parlamenta, uvedeno vanredno stanje i policijski čas. Kada se evropski svet našao pod naletom drugog talasa epidemije i počeo da se zatvara, Srbija se pravila važna, štitila ekonomiju, otvorila dve bolnice i igrala se sa sudbinom svojih građana u trećem talasu. Sada se u Srbiji dešava četvrti talas.
Bolnice su sve punije
Sva nelogičnost je možda prisutna u prethodnom pasusu. Broj zaraženih u Srbiji se drastično povećava, a radi se o zvaničnim podacima, u čiju verodostojnost mnogi, s pravom, sumnjaju. Krizni štab je odavno izgubio svu moguću kredibilnost. Od fudbalskog derbija, preko izbora, skijanja, otvaranja spomenika, pa sve do koncerata. Struka i politika su konstantno u rovovima. Izvesnu dozu poslušnosti vlast gubi od sopstvenih članova Kriznog štaba koji su medicinski radnici. Njihova svedočanstva iz crvenih zona su, verovatno, jedina istina koja sa tih besmislenih sednica dođu do javnosti. Deo njih ne izlazi iz crvenih zona većgodinu dana.
A bolnice su sve punije. Za svega nekoliko sati kompletan kapacitet novootvorenih odeljenja bude popunjeno. Možda po prvi put od kada se Srbija bori sa koronavirusom, ljudi su svesni da su lekari, medicinske sestre, tehničari i svi zaposleni u sistemu zdravstva na donjoj rezervi snage. Mnogi od njih su zaraženi i po drugi put. O tome koliko je zdravstvo u Srbiji desetkovano dovoljno govori i podatak da nigde toliko lekara nije stradalo kao ovde.
Iako niko ne govori javno o tome, lekari u kovid ambulantama već prepoznaju građane koji su se našli pod udarom britanskog soja koronavirusa. Jedan od najčešćih manifestacija ovog soja je, pored temperature, bola u grlu, curenja nosa, i bol u očima. Lekari opominju da je sve više dece obolelo od britanskog soja. Kada su pojedine evropske zemlje zatvarale avio saobraćaj sa Velikom Britanijom, Srbija se češljala poput babe u onom selu koje je gorelo.
Izbori važniji od svega
Jedna od najvećih nelogičnosti u koje je Vučić sam sebe doveo jeste to da zemlja koja ima najveći privredni rast rad kafića i restorana brani potrebom da se obezbede sredstva za javno zdravlje. Vučić ne kapira da danas normalnom svetu nije najvažnije da se bude prvi u svetu po nečemu, već da se najbolji način ratosilja ove pošasti. Ako privredno Srbija stoji bolje od Nemačke, kako on to voli da kaže, zašto je onda problem zatvoriti sve na dve-tri nedelje, pomoći privredu na način na koji to radi Nemačka i krenuti dalje? Odgovor je jednostavan, Srbiju čekaju izbori i gde sada da se pada sa prvog mesta. Biće da je tu neki drugi problem u pitanju i da ima veze sa korupcijom i ko zna kakvim sve pričama moćnih ljudi iz Srpske napredne stranke naspram svih tih novih vlasnika restorana, kafića, noćnih klubova, teretana, naročito u Beogradu.
Isto tako, šta vredi što je Srbija, odmah posle Velike Britanije, prva po vakcinisanju kada svakodnevno raste broj obolelih i preminulih. U Britaniji, na primer, pada. Za kratko vreme broj preminulih je porastao sa višednevnih 15-16 na iznad 30. Epidemija se ne smiruje, a caru ne sme niko da kaže da je go. Nešto očigledno ne funkcioniše. Medicinski deo Kriznog štaba nema petlju, a politički nije imao Vučića pored sebe, pa da zna šta da misli.
Srbija jedino što je dobro uradila u ovoj borbi jeste činjenica da su te vakcine nabavljene. Čak i da je tačno da je Srbija ogledno tlo za vakcine, nije toliko strašno kao da ih nema. A, da nema ovih vakcina koje Evropska unija i dalje ne priznaje situacija u Srbiji bi bila mnogo drugačija.
‘Brzo gutanje žabe’
Kada već govorimo o vakcinama, u Srbiji kao da ne postoje nadležne institucije koje su dužne da vode računa o njihovoj ispravnosti. Nijedna od tih institucija se nije oglasila povodom slučaja sa vakcinom AstraZaneka. Ljudi sada odbijaju da se vakcinišu sa ovom vakcinom. I dok nadležni ćute, Vučić se pojavi na malim ekranima, bilo da jede, pije, prima ambasadora, otvara spomenik, gondolu… i kaže sve su vakcine dobre i kvalitetne. Tačka, nema zareza.
To što dobrom delu Evrope ne pada ni na kraj pameti da krene u kupovinu kineskih vakcina sigurno teško da je samo zbog politike. Pitanje je da li je svet toliko otišao dođavola da neće da se vakciniše sa nečim zbog politike. Ohrabruje to što pojedine evropske zemlje planiraju vakcinisanje svog stanovništva sa ruskim Sputnjikom V, koji se i u Srbiji pokazao kao mnogo efikasnijim od Sinofarma, bez obzira što je kineska Vučićev favorit broj jedan.
Zbog svega navedenog, Srbija je ponovo u tamnom vilajetu začaranog korona sveta. Bez autoriteta u Kriznom štabu i sa autoritetom na čelu države, borba protiv virusa se nastavlja u istom maniru. U danima kada svi vole da se sećaju i citiraju reči ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića, možda je dobro da se svi oni sete njegove retoričke bravure: “Ako moraš da progutaš žabu, progutaj je što pre!”
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
