Srbija je, sudeći prema brojnim najavama, na korak od početka dijaloga vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Utisak je da je ovaj dijalog unapred osuđen na propast, najviše zbog stava vlasti prema njemu, ali i po poprilično konfuznim stavovima opozicije. Ono što je sigurno, još nije postignut dogovor o opozicionom nastupu u razgovorima sa vlastima, kao ni o tome ko će koga da predstavlja.
Pregovori su najavljeni kao stranački i upravo zbog toga buni izjašnjavanje pojedinih opozicionih partija koje su bojkotovale prošlogodišnje izbore da bi bilo dobro da u dijalogu učestvuje i novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije. Ovakav predlog se pojavio posle govora koji je patrijarh održao prilikom ustoličenja.
“Moje patrijarško služenje neće kretati stazama parcijalnih interesa, niti će sadržati elemente savremenog strančaranja i parcijalnog bavljenja politikom, već ću nastojati da negujem ovaj saborni duh. Savremena politika često u sebi nosi i dosta neprijatnosti i borbu grupa koje se udružuju radi ponekad međusobnog rivaliteta, a to ne vidim kao politiku kao izvornom smislu te reči”, rekao je patrijarh Porfirije.
Je li novoizabranom patrijarhu takvo nešto potrebno?
Da li zbog ovih reči ili nečeg drugog, odmah se pojavila ideja da patrijarh Porfirije bude deo dijaloga koji bi za krajnji cilj trebalo da ima normalizaciju političkih prilika u zemlji. Među onima koji tako nešto ne bi imali protiv našli su se čelnici Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, Narodne stranke Vuka Jeremića, Pokreta Dveri Boška Obradovića, Socijaldemokratske partije Srbije Borisa Tadića i mnogi drugi. Svi oni veruju da bi učestvovanjem patrijarha Porfirija dijalog dobio na značaju, uneo bi izvesnu dozu ozbiljnosti, ali sigurno i preko potrebnu mirnoću i staloženost koju bi u te razgovore uneo vrhovni duhovni autoritet.
Sa te strane, opozicija je u pravu, ali patrijarhu sigurno nije mesto u dijalogu između vlasti i opozicije. To bi ga, svakako, spustilo u odnosu na njegov tron i verovatno bi i sam postao žrtva političkih igara. Novoizabranom patrijarhu tako nešto sigurno nije preko potrebno, naročito u situaciji kada pred Srpskom pravoslavnom crkvom stoje neke teme o kojima će morati da odlučuje i da se izjasni.
Pitanje svih pitanja biće budućnost Kosova. Srpska pravoslavna crkva po tom pitanju se ne razlikuje mnogo od države, ali je jedan deo crkvenih velikodostojnika zažmureo na jedno oko kada je politika predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Kosovu u pitanju. Srbija je, po dolasku Vučića na vlast i potpisivanju Briselskog sporazuma, ostala bez svojih institucija na Kosovu. Policija Kosova je počela da prima Srbe u svoj sastav, Srpska lista sarađuje na svim nivoima sa vlastima na Kosovu, a na pozicije je došla posle izbora koji su organizovani pod kosovskim, a ne srpskim izborima. “Ne dam Gazivode”, “Pet nula za nas” i ostale dnevnopolitičke parole više niko ne pominje, jer su apsurdne i nemaju utemeljenja na Kosovu.
Da ne govorimo o tome da svi očekuju stav Srpske pravoslavne crkve po pitanju usvajanja predloga zakona o istopolnim brakovima, gde će neminovno doći do neslaganja politike i vere. Na kraju, Srpska pravoslavna crkva mora da donese i neke važne odluke u svojim redovima, kao što je imenovanje novih mitropolita u Crnoj Gori i Hrvatskoj.
Opozicija mora pokazati autoritet
Crkvi nije mesto u političkim pregovorima. Srbija je sekularna država i ne treba u stranačka pitanja uvlačiti i crkvu. Ona svakako ima pravo da iskaže svoj stav i sud po nekim političkim pitanjima i tu je njen značaj. Niko ne sprečava patrijarha Porfirija da se izjasni po svim pitanjima, ali njemu mesto nije za pregovaračkim stolom gde će se naći predstavnici vlasti i opozicije. Naročito ako imamo u vidu sastav pregovaračkog tima Srpske napredne stranke. Opozicija u Srbiji mora da shvati da mora da se snagom argumenata i slobodnih demokratskih načela izbori da birači u Srbiji konačno slobodno glasaju na izborima. Neće tu mnogo da joj pomognu ni predstavnici Evropske unije.
To što bi sedeli za istim stolom sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve ne može da ih oslobodi odgovornosti da za taj sto dolaze bez jedinstvenog stava. Mi ne znamo koji su to zahtevi, izuzev ona dva koja deluju nestvarno i tiču se postojanja ministarstva za izbore i paralelnog uređivanja Dnevnika na Javnom servisu. Još jedan zahtev se negde iskristalisao, a to je razdvajanje predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora. Ovaj zahtev vlast za sada obesmišljava tvrdnjom da opozicija želi da se onemogući predsednik Srbije da pod svojim imenom objedini sve izbore, ali i glupošću da bi tako maltretirala građana da više puta izlazi na glasanje.
Opozicija u ovom dijalogu mora da pokaže svoj autoritet, a ne da neko drugi bude taj od koga će mnogo toga da zavisi. Sve zavisi od nje i njenog pametnog nastupa. Mora da zna šta i kako hoće. Ako se ne bude izborila, bojkot uvek može da se reaktivira. Teret će biti na Vučićevim leđima i njegovim odbijanjem da Srbija postane slobodna i demokratska zemlja.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
