Nema pravde za logoraše iz Šljivovice i Mitrovog Polja

Većina građana Srbije nema pojma da su se na tlu njihove zemlje u nedavnoj prošlosti nalazili logori za Bošnjake.

U julu 1995. godine na teritoriju Srbije prešlo je nešto više od 800 Bošnjaka, strahujući za svoje živote u BiH, ali su u Srbiji zatvoreni u logore (Al Jazeera)
U julu 1995. godine na teritoriju Srbije prešlo je nešto više od 800 Bošnjaka, strahujući za svoje živote u BiH, ali su u Srbiji zatvoreni u logore (Al Jazeera)

Fond za humanitarno pravo napravio je interaktivni digitalni narativ o logorima Šljivovica i Mitrovo Polje u kojima su bili zatočeni Bošnjaci posle pada Žepe 1995. godine. Narativ je napravljen na osnovu opsežnog dosijea o ovim logorima u Srbiji koji je FHP objavio 2016. godine. Digitalni narativ o logorima za Bošnjake o kojima se već četvrt stoleća u Srbiji ćuti dostupan je na internet adresi https://zonaneodgovornosti.net/.

U digitalnom narativu izložen je iscrpan pregled događaja koji su doveli do formiranja logora, svedočanstva o mučenjima i zlostavljanjima, priložene su fotografije logoraša i mesta na kojima su se logori nalazili, a dati su i brojni dokumenti koji bi mogli da posluže kao dokazi u nekim budućim sudskim procesima, ako do njih ikada dođe. Takođe, izložen je i istorijat aktivnosti Fonda za humanitarno pravo da se dobije pravda za zatočenike logora. Nažalost, do dana današnjeg niko od zatočenika nije dobio naknadu štete, niti je bilo ko odgovarao za mučenja i smrt zarobljenih Bošnjaka.

Bekstvo preko Drine

Kada je u julu 1995. godine pala zaštićena zona Žepa, na teritoriju Srbije prešlo je nešto više od 800 Bošnjaka, strahujući za svoje živote, pošto su slušali priče o zločinima koje je počinila Vojska Republike Srpske nakon pada Srebrenice. Drinu su prešli na improvizovanim splavovima, među njima je bilo pripadnika Armije BiH, civila i nekoliko desetina maloletnih dečaka. Nakon što su stupili na tle Srbije, dočekali su ih pripadnici Vojske Jugoslavije koji su ih popisali, a potom im oduzeli sve lične stvari, uključujući novac, ručne satove i ostale dragocenosti. Dok je trajala pljačka, pripadnici vojske su urlali na zarobljenike, šutirali su ih i tukli kundacima pušaka. Maloletni Mujo Hodžić, uplašivši se da će ga tako ubiti, pokušao je da pobegne, ali su vojnici pripucali i usmrtili ga na licu mesta.

Zarobljenike su potom prebacili u zgradu osnovne škole u Jagoštici, selu pored Bajine Bašte. Tu je počelo ispitivanje o njihovoj ulozi u Armiji BiH, praćeno vređanjem,  udaranjem, gaženjem, gašenjem cigareta po telu. U Jagoštici je preminuo Abid Agić, od posledica prebijanja, kako je posvedočilo nekoliko preživelih zatočenika. Vojska je zarobljenike do Šljivovice u opštini Čajetina transportovala u prenatrpanim kamionima sa spuštenom ceradom, po avgustovskoj vrućini. Zatočenici su uzalud molili za malo vode i vazduha, tokom putovanja povorka je samo jednom stala, u Mitrovcu na Tari, i tu su dozvolili Bošnjacima da popiju malo vode. Tokom transporta u jednom od kamiona ugušio se Edhem Torlak.

Tortura u Šljivovici

Kad su stigli u Šljivovicu, logoraše su rasporedili po napuštenim barakama bivšeg preduzeća Planum. Uključila se i policija iz Užica, Bajine Bašte, Priboja i Prijepolja, koja je držala logor pod svojim nadzorom. Policajci su logoraše dočekali poređani u špalir, pa su im priredili “toplog zeca”, udarajući ih rukama, nogama, palicama i motkama. U barakama nije bilo kreveta, pa su logoraši spavali na golom betonskom podu. Čuvari su ih hranili neredovno, na kašičicu, četvorica logoraša dobijali su dnevno po jednu sardinu i parče hleba da podele. Tokom meseci logoraši su smršali i po nekoliko desetina kilograma, što je u čuvarima izazvalo takoreći lirsku reakciju, pa su im pevali posprdnu, na licu mesta smišljenu pesmicu: „Neuhranjen si, Alija, zato što si balija“.

Logoraši svedoče da su dolazili lekari iz Užica, ali da su se ponašali u najmanju ruku neprofesionalno: nazivali su ih pogrdnim imenima i govorili da ih sve treba pobiti. Jedan lekar im je govorio da su njihovi životi u njegovim rukama i da može da im radi šta mu se prohte. Valjda u skladu sa Hipokratovom zakletvom, posebno sa delom u kojem stoji: “U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, etničko poreklo, rod, vera, nacionalnost, rasa, seksualna orijentacija, politička ili klasna pripadnost”.

Logoraši su bili izloženi torturi, stražari su ih premlaćivali pendrecima, nogama, kablovima; lomili su im rebra i ruke, tukli su ih po golim tabanima, terali su ih da gledaju u sunce dok se ne onesveste, stavljali su im puščane cevi u usta preteći im da će ih ubiti. Umeli su čuvari i da se zabave, pa su logoraše primoravali da se međusobno tuku, jednog zatočenika su premlatili jer nije znao kad je slava Milanu Lukiću, urlajući „Zapamtićeš sada kada je slava Milanu Lukiću!“ U Šljivovici je zbog premlaćivanja i neadekvatne lekarske pomoći preminuo zatvorenik Nazif Krlić. Sahranili su ga na groblju Goduša u Priboju, a tu je sahranjen i Edhem Torlak.

Zlostavljanje u Mitrovom Polju

Pošto nisu svi logoraši mogli da stanu u šljivovičke barake, otvoren je logor Mitrovo Polje kod Aleksandrovca. Tu je autobusima preduzeća „Raketa“ prebačeno oko 450 zarobljenika. Uslovi su bili slični kao u Šljivovici, zatočenici su spavali na podu ili u malim dečjim krevetima. Vode za kupanje nije bilo ni u jednom logoru, pa su logoraši vremenom zarasli u brade i dobili vaške. Ishrana u Mitrovom Polju je bila slična kao Šljivovici, pa su i ovde logoraši drastično smršali. Kako reče jedan od njih: „Hrane smo dobijali taman toliko da ne umremo”. A drugi veli: „Bilo je dana kada nam po 50 sati nisu davali ni hrane ni vode, a onda bi nam dali teglu ljutih feferona. Posle toga, bolovi u stomaku i dijareja su bili nepodnošljivi.“ Pritom su ih koristili kao robove: sekli su drva, istovarali ugalj, radili su na izgradnji brane i na izgradnji hotela u Brusu.

Bivši logoraš Fehim Habibović je pričao kako mu je jedan stražar skuhao kafu i tješio ga da će i ovo proći

Batinanja i ponižavanja su bila svakodnevica, logoraši su prebijani palicama po tabanima, šutirani su, tučeni su kablovima, letvama i pesnicama, čupani za kosu, terali su ih da kleče na sitnom kamenju. I ovde su ih prisiljavali da po ceo dan gledaju u sunce dok ne padnu u nesvest. Jednog logoraša su stražari vezali za drvo u čučećem položaju, a ispred njega su postavili mitraljez, pa su ga primorali da celog dana peva nacionalističke pesme. U oba logora ratočenicima su nadenuli srpska imena, a oni koji se na njih ne bi odazvali redovno su dobijali batine. Od posledica gladovanja, premlaćivanja i uskraćivanja lekarske nege u Mitrovom Polju je preminuo maloletni Šećan Dizdarević. I u Šljivovici i u Mitrovom Polju nekoliko logoraša je seksualno zlostavljano. Zatočenici ne znaju prava imena stražara koji su vršili seksualno nasilje, znaju samo njihove nadimke, a najbrutalniji su bili oni sa nadimcima „Ljubovija“ i „Koks“.

Nisu se svi čuvari ponašali kao zveri u ljudskom obličju, bilo je i ovde retkih primera ljudskosti. Bivši logoraš Fehim Habibović je pričao kako mu je jedan stražar skuvao kafu i tešio ga da će i ovo proći, da će ostati živi i biti pušteni na slobodu. Sevdet Atić je govorio da su mu dvojica čuvara u Mitrovom Polju noću donosili malo hrane, keks i jabuke, krišom od drugih. Nažalost, ovakvi primeri su ipak bili izuzetak u logorima, a ne pravilo. Crveni krst je dostavljao humanitarne pakete, hranu, higijenska sredstva i krevete, ali logoraši ništa od toga nisu videli – uprava logora je sve odvozila u nepoznatom pravcu.

Kad Milošević brine o izbeglicama

Logori su raspušteni u aprilu 1996. godine, a zatočenici su vraćeni u Bosnu i Hercegovinu, ili u neku od trećih zemalja koje su prihvatile logoraše – to su bile zemlje zapadne Evrope, SAD i Australija. Bošnjake koji su početkom jula 1995. prebegli iz Srebrenice graničari Vojske Jugoslavije su vraćali Vojsci Republike Srpske koja ih je redom ubijala. Žepljani nisu vraćani preko Drine, već su smešteni u logore, jer je Slobodan Milošević u tom trenutku želeo da se predstavi kao neko ko brine o izbeglicama.

Za njih su bili zaduženi granični bataljoni VJ – 15. bataljon sa sedištem u Loznici i 16. bataljon sa sedištem u Bajinoj Bašti. Komandant potonjeg bio je Ljubiša Diković, koji je kasnije postao komandant 37. brigade na Kosovu; u njegovoj zoni odgovornosti ubijen je najveći broj albanski civila. Diković je nagrađen za svoj udarnički rad, pa je postao i načelnik Generalštaba, dobar svim vlastima – i demokratskoj i naprednjačkoj.

FHP nije uspeo da sazna ko je u leto 1995. bio na čelu 15. bataljona, jer Ministarstvo odbrane Srbije odbija da pruži te podatke. Ipak, uspeli su da saznaju da je komandant logora Šljivovica bio Zoran Prljević, a Mitrovog Polja Radoslav Savić. FHP je 2007. i 2008. godine u ime 19 logoraša pokrenuo postupke za naknadu štete protiv MUP-a Srbije, kako bi logorašima bila isplaćena naknada za “pretrpljeni strah, duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i umanjenja opšte životne aktivnosti tokom boravka u logorima”. Sudovi su odbili bilo kakvu naknadu, davali su poverenje policajcima a ne žrtvama, negirali su da je reč o logorima, već su govorili o “prihvatnim centrima”, a jezivo stanje do kog su logoraši dovedeni opisivali su kao “posledicu niza životnih događaja”, a ne pretrpljene torture.

Uzaludna potraga za pravdom

FHP je 2011. godine podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine protiv više desetina pripadnika vojske i policije za zločine koji su počinjeni u logorima u Šljivovici i Mitrovom Polju, uz dostavljene izjave 70-ak logoraša. Dve godine kasnije Tužilaštvo je odbilo prijavu, sa obrazloženjem da nije bilo nikakvih zločina. Kako su do tog saznanja došli nije baš najjasnije, budući da nisu kontaktirali nikog od logoraša kako bi proverili iskaze. Ni žalba Ustavnom sudu nije pomogla, odbačena je zbog čuvenih “formalnih razloga”.

Logoraši pravdu nisu našli ni pred Evropskim sudom u Strazburu. FHP je u ime logoraša krajem 2014. godine podneo predstavku “zbog kršenja prava na život, pravično suđenje i delotvorno pravno sredstvo”. U oktobru 2016. godine Evropski sud je odbacio predstavku sa obrazloženjem da je trebalo mnogo ranije da se obrate sudu, između 2006. i 2010. godine, jer su “imali obavezu da znaju da Tužilaštvo za ratne zločine neće sprovesti istragu za događaje u logoru”. Pravnici iz FHP-a zaključuju: “Ovakvim stavom je Evropski sud prebacio teret dokazivanja na stranke da je državni organ propustio da sprovede poslove iz svoje nadležnosti”. Drugim rečima, žrtve treba da budu vidovite, pa da unapred znaju da tužioci neće raditi svoj posao. Što bi tužioci istraživali zločine, gde to još ima? Neviđeni cinizam koji ide na ruku zločincima.

Većina građana Srbije nema pojma da su se na tlu njihove zemlje u nedavnoj prošlosti nalazili logori za Bošnjake. S obzirom šta su sve političke, intelektualne, crkvene i medijske strukture uradile na poricanju i falsifikovanju prošlosti, sveopšte neznanje je sasvim razumljivo. U Šljivovici i Mitrovom Polju, naravno, nema nikakvih obeležja koja bi govorila šta se na ovim mestima događalo pre četvrt veka.

Početkom avgusta svake godine samo logoraši dolaze na ova mesta i polažu cveće na mestima mučenja i zla. Uz njih su jedino predstavnici Fonda za humanitarno pravo, dok državni i opštinski organi okreću glavu na drugu stranu. Šljivovica je zapuštena, barake su zarasle u korov, a u digitalnom narativu mogu se videti neke fotografije s tog mesta. Na jednoj fotografiji koja prikazuje unutrašnjost barake vide se vrata, a na njima plakat sa likovima Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića. Dva simbola zločinačke prošlosti, malo podsećanje odakle potiče njihovo duhovno čedo koje danas gospodari Srbijom. Malo podsećanje na činjenicu da je današnja Srbija izgrađena na ljudskoj patnji, logorima i zločinu. Koliko god krvavu prošlost gurali pod tepih, ona neprestano izranja i podseća nas da ćemo jednog dana s njom morati da se suočimo.

Izvor : Al Jazeera


Povezane

Fond za humanitarno pravo zatražio je od Tužiteljstva za ratne zločine Srbije pokretanje istrage o zločinima u logorima Šljivovica i Mitrovo polje u toj zemlji. Navode da je 800 Bošnjaka iz Žepe bilo izloženo torturi i mučenju od jula 1995. do aprila 1996. godine, a da za to još niko nije odgovarao. Tužiteljstvo je prije […]

Više iz rubrike Piše
POPULARNO