Mišljenja

Zločinačka prošlost predugo traje

Autoritarizam u koji smo potonuli nije nekakav incident, već je riječ o logičnom političkom i društvenom procesu.

Neodustajanje od ideološkog projekta velike nacionalne države, koji je i doveo do ratnih zločina i genocida, ključna je sila koja sprečava suočavanje s prošlošću, piše autor (EPA - Ilustracija)
Neodustajanje od ideološkog projekta velike nacionalne države, koji je i doveo do ratnih zločina i genocida, ključna je sila koja sprečava suočavanje s prošlošću, piše autor (EPA - Ilustracija)

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji krajem prošle godine objavio je knjigu Šta blokira proces suočavanja u Srbiji, u ediciji Svedočanstva. U knjizi su sabrani transkripti sa šest okruglih stolova koje je organizovala ova agilna nevladina organizacija između 2006. i 2008. godine. Teme o kojima su razgovarali intelektualci, aktivisti, pravnici, istoričari, filozofi, novinari, političari ticale su se dominantnog diskursa u interpretaciji nedavne prošlosti, nasleđe sudskog procesa Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, odnosima Srbije sa Hrvatskom i Kosovom, posledicama represivne politike prema Sandžaku i demonizacijom svake alternative postojećem stanju i vladajućoj nacionalističkoj ideologiji.

Čitaocu koji pre čitanja voli knjigu da prelista, da tu i tamo zahvati pokoju rečenicu ili pasus kako bi se ovlaš upoznao s tekstom, lako bi se moglo dogoditi da pomisli kako su dijalozi koje čita vođeni juče. Šta bi drugo mogao da pomisli kad pročita rečenicu: “Treća stvar koja je takođe veoma bitna, i mislim da je najbitnija u svemu, to je što je normalno da ovde ne može da dođe ni do kakvog suočavanja i diskontinuiteta, jer su aktivni nosioci vlasti još uvek na sceni”?

Ili kad preleti preko odlomka: “Ja mislim da čak u svesti običnih ljudi ne postoji ni ideja o podeli vlasti. Mislim da preovlađuje jedna predmoderna ideja države, u kojoj državu sačinjava vladar-domaćin, i to Milošević, čija je volja zakon. Tako ja mislim da prosečni čovek kod nas shvata državu, ma šta govorio, to on misli o državi.” Ili kad mu za oko zapadne ovaj deo: “Problem je sa alternativom, koja se teško razaznaje. A teško se razaznaje zato što na političkoj sceni ne postoje jasno profilisani, na primer, konzervativci, nacionalisti, liberali, socijaldemokrate, ili neko peti, od kojih bismo znali šta možemo da očekujemo, već se polazi sa unapred zadatih, za sve važećih, nepromenljivih ideoloških pozicija.”

Vučićeva autokratija nije pala sa neba

Tek kad vidi da je autorka prvog citata Biljana Kovačević Vučo, drugog Srđa Popović, a trećeg Olivera Milosavljević, koji su odavno minuli svetom, čitalac će shvatiti da su razgovori ipak vođeni malo ranije, ali da, nažalost, nisu izgubili na aktuelnosti. Što bi rekao nadrealista Dušan Matić: “O, prošlosti, suviše dugo traješ.” A prošlost predugo traje upravo zato što izostaje suočavanje s njom, o čemu govori ova knjiga.

Debate o suočavanju vođene su u specifičnom trenutku, kad je restauracija Miloševićevog režima bila u punom jeku. Vojislav Koštunica je od samog početka uspostavljao kontinuitet sa prethodnim dobom, sabotirajući sva nastojanja Zorana Đinđića da napravi diskontinuitet i distancu prema devedesetim godinama, da uspostavi nulti čas od kog bi krenula obnova srpskog društva. Nakon atentata na Đinđića, restauracija starog režima se rasplamsala, da bi Koštuničino preuzimanje vlasti trasiralo put u nikud, na kojem se i danas nalazimo.

Umesto lustracije stranaka i funkcionera koji su bili okosnica Miloševićevog zločinačkog poretka, usledio je povratak Socijalističke partije Srbije na scenu, prvo kroz podršku manjinskoj Koštuničinoj vladi, a potom kroz koaliciju sa Demokratskom strankom. Tačka na prošlost i eventualno suočavanje sa zločinačkim nasleđem socijalista i njihovih saradnika zacementirana je pričom o dva bola (demokrata za Đinđićem, socijalista za Miloševićem) te Deklaracijom o pomirenju.

Konsenzus o privremenim granicama Srbije

Jedna od tema koje se neprestano provlače kroz razgovore u knjizi je normalizacija Srpske radikalne stranke, koja je u to vreme bila u punom jeku, na tome su radili brojni nacionalno onesvešćeni intelektualci. Tako da Vučićeva autokratska vladavina nije pala s neba, a ova knjiga pokazuje da autoritarizam u koji smo potonuli nije nekakav incident, već da je reč o logičnom političkom i društvenom procesu.

Osim kratkog perioda posle 5. oktobra, dominantna ideološka matrica sve vreme podrazumeva teritorijalno proširenje Srbije, uporno insistiranje na etničkom, a ne na građanskom principu. Kao što kaže Sonja Biserko u predgovoru: “Posleratni intektualni diskurs u Srbiji još uvek je fokusiran na ujedinjenje i oslobo­đenje svih Srba, što predstavlja realnu prepreku za njenu budućnost kao države, kao i za normalizaciju odnosa u regionu.”

Nešto slično kaže i Žarko Korać: “U našem društvu, nažalost, postoji prećutni konsenzus, a to je da su granice države Srbije, privremene.” U diskusiji nakon poslednjeg okruglog stola, istoričarka Latinka Perović govori o logičnoj posledici ovakvog konsenzusa: “Srbija je jedina zemlja koja je u nespora­zumu sa svim svojim susedima, nema zemlje sa kojom nije!”

Kao što vidimo, i danas je isto stanje u ideološkoj i političkoj sferi, Srbija je posvađana sa svim susedima, a ujedinjenje svih Srba, svejedno u kom obliku, ponovo je na dnevnom redu, samo sada pod šifrom “srpski svet”. Posvađanost je ušla u novu, agresivniju fazu, pa tako Vučićev režim otvoreno nasrće na Crnu Goru, koristeći sve dostupne resurse, od državnih, partijskih i medijskih do crkvenih.

Demontaža ideološke podloge zločina

Neodustajanje od ideološkog projekta velike nacionalne države, koji je i doveo do ratnih zločina i genocida, ključna je sila koja sprečava suočavanje s prošlošću i izlazak iz začaranog kruga u kojem se Srbija našla. Demontaža ideološke podloge zločina sastavni je deo suočavanja, a sve ključne snage srpskog društva upregnute su upravo u očuvanje velikosrpske ideologije, tako da je teško videti svetlo na kraju tunela.

Olivera Milosavljević dala je kratko određenje dominantne matrice: “Već 20 godina naci­onalizam je sudbina ovog društva, naturen kao jedina legitimna ideologija, sa ciljem da se prikaže kao prirodno stanje. Nacija kao večita žrtva drugih ili bar ‘zlehude sud­bine’, sa posebnim višim ekskluzivnim pravima koje drugi nemaju, sa svojstvima koje drugi ne poseduju, okružena samo neprijateljima i sa vizijom dalekih imagi­narnih prijatelja od kojih će doći spas, odlike su nacionalističke ideologije, koja kao prirodno stanje određuje život društva.” Takva ideologija homogenizuje društvo i neumitno vodi u nasilje.

U vreme kada su ovi razgovori vođeni na delu je bilo zvanično državno negiranje prošlosti, kao i odbijanje da se ispune obaveze prema Haškom tribunalu, da se uhapse i izruče Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Danas je situacija još gora: pored negiranja, prisutna je i državna glorifikacija ratnih zločinaca, a umesto istine o zločinima srpskog režima, imamo falsifikate istorije, koji bi da prikriju sva nepočinstva. Na procesu suočavanja urađeno je mnogo, ali taj posao već decenijama rade nevladine organizacije i pojedinci, dok država nastoji da sabotira i dezavuiše sve njihove napore. Ono što su do sada uradili Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava, Žene u crnom, Inicijativa mladih i druge organizacije – to je posao koji bi u normalnoj zemlji koja se stidi sopstvenih zločina trebalo da rade državne institucije.

Poricanje osuđeno na propast

Problem je što, upravo zahvaljujući otporima koji dolaze sa mesta najveće političke i ideološke moći, rezultati rada nevladinih organizacija ne samo da su nedostupni većini građana, već su, zbog svog rada, te organizacije izložene sistematskoj satanizaciji. Žarko Korać primećuje da studija Karla Jaspersa Pitanje krivice “vrlo jasno pokazuje da je iluzija da se može voditi puna debata u jednom društvu bez želje vlasti da učestvuje u toj debati, da je na neki način otvara i podstiče. I to je problem našeg društva.” Vlast ni tada nije imala želju da otvori debatu o ovim temama, a kamoli danas, kad su na vlast ponovo zaseli akteri udruženog zločinačkog poduhvata iz devedesetih godina.

Iako su političke, intelektualne, kulturne, medijske, crkvene elite Srbije uložile orijašku energiju u poricanje zločinačkog projekta i u sprečavanje da proces suočavanja sa prošlošću makar započne, to je na duže staze uzaludan posao. Kao što kaže Latinka Perović: “Nema naroda koji ne nastoji da iz svog kolektivnog identiteta isključi tamne stra­ne svoje prošlosti. Ali, nema niti jednog naroda koji je u tom nastojanju apsolutno uspeo.” Pogotovo ako imamo na umu arhivu Haškog tribunala sa stotinama hiljada stranica o ratnim zločinima srpskih snaga – jasno je da je svaki pokušaj poricanja u krajnjoj liniji osuđen na propast.

U uvodnom slovu za okrugli sto o nasleđu sudskog procesa Miloševiću, Sonja Biserko piše: “Sav materijal koji je nastao tokom suđenja Slobodanu Miloševiću će predstavljati istorijsku građu za generacije i generacije istraživača.” U međuvremenu su ove reči postale stvarnost, pomenimo samo kapitalnu studiju Nevenke Tromp Smrt u Hagu, koja je nastala upravo na osnovu pomenute građe. A to je tek početak.

Putokazi za drugačiju budućnost

Knjiga Šta blokira proces suočavanja u Srbiji nudi precizne dijagnoze stanja srpskog društva od pre 15 godina, ali i jasna objašnjenja kako smo uopšte dospeli u današnju situaciju. Uporno odbijanje da pogledamo u ogledalo, autoritarne tendencije, kojima je naše društvo tradicionalno sklono, nesposobnost zvanične intelektualne elite za kritičku refleksiju o prošlosti i formiranje kulture sećanja, suštinski neporažen režim Miloševićevog doba, zacementirana velikosrpska ideologija nametnuta kao nešto prirodno, podla identifikacija nacionalizma sa nacionalnim identitetom – samo su neki od činilaca koji su u ovoj knjizi markirani kao uzroci naše propasti. Na prvi pogled, sve te istine zvuče gorko, nekome će možda delovati i beznadno, ali – kako kaže Latinka Perović – “to nije pesimizam, ako vi saznajete stvari, znanje oslobađa”. A kuda nas vode samozavaravanje i samoobmanjivanje već smo toliko puta videli.

Teško je preceniti ili prehvaliti izdavačku delatnost Helsinškog odbora za ljudska prava. Već četvrt stoleća oni uporno i neumorno objavljuju knjige koje razjašnjavaju raspad Jugoslavije, ratove, zločine, ideološku potku i kulturni model koji su doveli do erupcije zla. Najumniji i najmoralniji članovi srpske intelektualne scene tu su se okupili na zajedničkom zadatku da objasne prošlost i da ponude alternativu koja bi nas mogla odvesti u neku bolju i normalniju budućnost. Ako naše društvo jednom iskreno poželi da izađe iz začaranog kruga nasilja i zla i da udari nekim drugim putem, u tih par stotina izdanja Helsinškog odbora može pronaći pouzdane orijentire i putokaze.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor : Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO