Po čemu će Nijemci pamtiti Angelu Merkel

“Želela bih da u pravom trenutku izađem iz politike. Tada ne želim da budem polumrtva olupina!, rekla je Angela Merkel 1998. godine kada je kao četrdesečetvorogodišnja ministarka za zaštitu životne sredine i nuklearnu bezbednost u vladi kancelara Helmuta Кohla bila na pragu da postane generalna sekretarka Hrišćansko demokratske unije (CDU).

Bezmalo četvrt veka kasnije, njeni kritičari smatraju da je nekadašnjoj “Кohlovoj devojčici” posle 18 godina na čelu CDU i 16 godina u kancelarskoj fotelji odavno prošao taj “pravi trenutak”.

I promjena i kontinuitet

Međutim, da se kojim slučajem Merkel predomislila i ipak kandidovala na minulim nemačkim izborima, velika je verovatnoća da bi njen demohrišćanski blok ipak pobedio baš zahvaljujući njoj. Na to ukazuju ne samo sondaže njene i dalje visoke popularnosti u javnom mnenju, već i to da je kao pobednik iz izborne trke izašao socijaldemokratski kandidat Olaf Scholz.

Upravo on najviše liči na Angelu Merkel, od toga da je izuzetno inteligentan, staložen i pragmatičan u politici, preko toga da i on svoju stranku gura ka ideološkom centru, do toga da je izuzetno vešt u postizanju političkih kompromisa. Štaviše, u javnom nastupu je i Scholz, poput Merkel, smiren pa čak i dosadan, što očigledno Nemci većinski vole.

Iako će Scholz biti promena na čelu Nemačke, on će dobrim delom biti i kancelar kontinuiteta, uprkos tome što će njegovi koalicioni partneri nastojati da unese promene na putu koji je utabala Angela Merkel.

Međutim, po čemu će Nemci pamtiti svoju prvu kancelarku predstavlja pitanje na koje mnogi nemaju odgovor.

Sasvim je jasno da se Konrad Adenauer pamti kao prvi posleratni kancelar, Ludwig Erhard kao “otac” nemačkog “privrednog čuda”, a Willy Brandt kao “kancelar pomiritelj” jer je bio prvi kancelar posleratne Nemačke koji je stupio na tlo zemlje koju je nacistička Nemačke brutalno napala i okupirala.

Kancelarkina zaostavština

Helmuta Schmidta pamte, osim po nezaobilanim cigaretama, i po tome što je bio odličan govornik, strateg i stabilan vođa u vremenima recesije, dok je njegov naslednik Helmut Kohl upamćen kao kancelar-ujedinitelj dve Nemačke. Osim po potonjim lobističkim poslovima za Kremlj, kancelarovanje Gerharda Schroeder Nemci će pamtiti po reformi tržišta rada i rezanju socijalnih davanja, ali i po tome da je prvi put posleratna nemačka vojska učestvovala u inostranoj ratnoj intervenciji i to u bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine.

Ali, šta je zaostavština Angele Merkel, pitaju se mnogi u trenutku kada Nemačka ulazi u postmerkelovsku eru. I dok će joj mnogi zameriti da u njena četiri kancelarska mandata nije pokazala da ima vizionarske političke planove ili projekte, brojni međunarodni komentatori i mainstream mediji veličaju je, ističući da njena zaostavština leži u uspešnom rešavanju kriza, odbrani vrednosti liberalnog poretka i poboljšavanju imidža Nemačke na međunarodnoj sceni. Nemački komentatori će, pak, istaći samo krize u kojima njenu ulogu sagledavaju često na suprotstavljene načine.

I zaista, krize su obeležile 16 godina njene vladavine – od globalne finansijske krize, grčke  dužničke krize i krize evra, preko migrantske krize, talasa populizma i islamističkih napada, do rata u Ukrajini, krize u odnosima sa transatlantskim partnerima u Washingtonu i na kraju pandemije virusa korona.

Mama po mjeri Nijemaca

U svim tim krizama ona je bila prinuđena da “gasi požare”, ali i osigura da se Nemci u svim tim potresima ne ugruvaju. Štaviše, ona se poprilično trudila da građani Nemačke, ali i nemačka privreda u svim ovim krizama padnu na “mekani plišani jastuk”. Da ako nije preko potrebno ne prolaze kroz bolne reforme ili se suočavaju sa bolnim istinama i rezovima. Drugim rečima, da se veliki problemi gurnu pod tepih da sačekaju neke bolje dane.

Zapravo ona je u tim krizama opravdavala svoj nadimak “mama” (Mutti), koji je zapravo najviše sažimao očekivanja koje dobar deo Nemaca imao od nje. Cinici bi rekli da je prosečan Nemac kao beba sa cuclom u ustima, koja od političkih vođa očekuje da ih zaštiti. Drugim rečima, izbore u Nemačkoj ne dobija onaj koji promoviše malu ulogu države a veliku ličnu odgovornost i incijativu građana. Naprotiv sigurni glasovi se grade na obećavanju više pravde, sigurnosti i više javnih sredstava za sve.

Merkelova im je ulivala tu sigurnost, koja se oseća samo pod okriljem majčinske brige. Zbog toga će je sigurno pamtiti jer naprosto je bila mama po meri Nemaca.

Dobrim delom to je zasluga i njene pragmatičnosti u politici u kojem se više držala saznanja dobijenih u opipavanju pulsa nemačkog javnog mnenja nego svojih ideoloških i političkih stavova.

Pa se tako pamti, primera radi, kako je 2005. godina govorila da je “minimalna zarada otrov za privredu” te da će njena vlada “produžiti vek trajanja naših nuklearnih elektrana – najbezbednijih na svetu”. Međutim, u ovim, ali i brojnim drugim slučajevima, ispalo je sasvim suprotno. Pa je tako pre nekoliko godina pristala na to da Nemačka uvede minimalnu zaradu, dok je nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi na iznenađenje mnogih odlučila da Nemačka odustane od nuklearne energije i postepeno zatvori sve svoje nuklearke.

Uprkos tome što je započela nemačku energetsku tranziciju na obnovljive izvore energije, gašenje nuklearki ispostaviće se kao odluka koju joj sada mnogi zameraju jer je Nemačku naterala da poveća uvoz ruskog gasa a samim tim i da insistira na izgradnja novog gasovoda Severni tok 2.

Svoje političke preokrete objašnjavala je rečima da “ne bi trebalo zanemariti nova saznanja” te da se ona drži duha vremena. Upravo taj nemački zeitgeist uticao je da, na primer, ona dozvoli da se uopšte glasa o zakonu o uvođenju gej brakova u Nemačkoj, iako je ona lično u Bundestagu glasala protiv tog predloga. Time nije prekršila svoje prethodne stavove, dok je Nemačku kao najkonzervativniju zemlju Zapadne Evrope postepeno gurala u modernizaciju zapadnog tipa.

Mediji joj bili pristrasno naklonjeni

Iako je njena stranka njene preokrete često plaćala gubitkom popularnosti, poput onog u vreme migrantske krize, čovek ne može a da se ne zapita kako je uspela da tako dugo zadrži poprilično visok nivo podrške građana. Štaviše, njen PR tim je uspevao da u javnosti sve lovorike za ukidanja nuklearki ili uvođenja minimalca ubere upravo Angela Merkel iako su se za te politike godinama borili Zeleni i socijaldemokrate.

Tajna tog uspeha ne leži samo u njenoj političkoj ličnosti i kvalitetu njenih saradnika, već dobrim delom i u stanju novinarstva u Nemačkoj. Dok je televizijama odavno istraživačko i kritičko novinarstvo postalo strano, štampa je usled hroničnog pada tiraža postala sve zavisnija od oglasa koji dolaze od vlade i pokrajina.

Osim toga, Angela Merkel i njen tim su održavali takozvane poverljive kružoke, to jest nezvanične sastanke sa probranim novinarima najuticajnijih medija na kojima su im davali takozvane background informacije o kojima mogu da izveštavaju ali ne i da navode ko je izvor informacije.

U sudskom procesu koji je protiv kancelarke i vlade pre koju godinu poveo novinar berlinskog Tagesspiegela, koji je bio isključen iz tih poverljivih kružoka, ukazano je da je dobar deo informacija u toku migrantske krize zapravo dolazio u ovim poverljivim razgovorima za probrane novinare. Zbog toga ne čudi da se u nemačkim medijima bezmalo devet meseci nije mogla pročitati ili čuti ni reč kritike na koncept “otvorenih vrata” za sve izbeglice, a da se bunt lokalnog stanovništva u medijima zanemarivao ili prikazivao kao desničarski ekstremizam.

Za razliku od svog političkog oca Helmuta Koha, koji je kao kancelaru štampi imao žestoke protivnike njegovih političkih projekata poput prelaska na evro, veće integracije EU-a i ujedinjenja Nemačke, Angela Mekel je u ključnim trenucima imala medije uz sebe. Pa čak i u očiglednim propustima, poput upravljanja korona-krizom kada nisu uvedene mere zaštite pred jesenji talas pandemije 2020. godine ili kada Nemačka nije imala dovoljno vakcina iako je na njenom tlu stvorena prva registrovana vakcina protiv korone. Tek na proleće 2021. stižu prvi znaci kritike vladinih grešaka i promašaja kada se Nemci već uveliko čude kako u, na primer, Srbiji ima dovoljno vakcina, a u Nemačkoj ih jedva ima za medicinsko osoblje i najstarije stanovništvo.

Ali čak i to su joj zaboravili, čim je zastoj u nabavci vakcina prevaziđen. Ne zameraju joj čak ni to što danas, kada je Angela Merkel otišla u penziju, u Nemačkoj ponovo ima manje doza BioNTech vakcine u odnosu na broj onih koji želi da je dobije kao booster dozu.

A da li je u trenutku izlaska iz politike “polumrtva olupina”, nezahvalno je reći. Ono što je, pak, evidentno jeste to da ona već neko vreme deluje umorno a da je Nemačkoj bila potrebna promena. Pa makar to bila promena u vidu muške verzije Angele Merkel.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.