Kad Rumunka radi protiv Srbije

Kad Dragoslav Bokan izgovori da je Marinika porijeklom grešna, produkti Vučelićeve propagande podsjećaju se na ‘zlatno doba’ takvog buđenja nacionalne svijesti, doba u kojem baš ništa nije zabranjeno.

Marinika Tepić je pripadnik nacionalne manjine koja mrzi Srbiju i srpski narod, koja je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala šta? Rumunski jezik!, piše sarkastično autor teksta (Al Jazeera)

Kakav fleš, kakav pogodak Aleksandra Vučića – iz odbojke, sa penala, realizacija zicera, kakve damine indijke, gambiti i čuda, što ih je upražnjavao u pauzi huliganskog mahnitanja; samo je, neometan, sleteo u ostatke kontaminirane sive mase birača i poentirao iz reketa – pokupio pripadajući deo šešeljevskog nasleđa, deo onoga što je niklo u tri decenije ratne propagande u Srba  i otišao brojeći plen. Da, jedna je žena, Rumunka pritom, a ne Srpkinja, nositeljka opozicione liste koja će izaći Vučiću na crtu. Ima li šta logičnije, kad je nacionalno i polno neprihvatljiva: nju može da isturi samo neprijatelj, u nameri da oslabi jedinog, dokazanog branitelja srpstva kao takvog. Treba narod mobilisati, jer ko na ovo ne reaguje nije ni Srbin, ni patriota:. “Potreban je odgovor, ne samo to ‘oni su grozni, oni su ovakvi, onakvi…’ Jesu, ali to nije tema. Marinika Tepić je pripadnik nacionalne manjine koja mrzi Srbiju i srpski narod, koja je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala šta? Rumunski jezik! Iz rumunske porodice! Rumunska mama, rumunski tata, radila u rumunskoj organizaciji, i ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički“, izgovara presudu režimski reditelj Dragoslav Bokan. Razbojnik krvavih tragova ostavljenih u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

Ima taj svako pravo da to izgovori, duboko analitično i sa pravovernim pokrićem; dokazani Srbin, zapovednik četničkih vikend-razbojnika okupljenih u državnu jedinicu Beli orlovi, saborac monstruma Milana Lukića, progonitelj neprijatelja građanske, zapravo izdajničke provenijencije. Valjda on zna, nije slučajno odabran da režira centralnu manifestaciju povodom Dana sećanja na ubijene i prognane Srbe u vojnoj akciji Oluja 1995. godine (Ma, sećate se onog performansa, kada su se glumci izležavali dok je govorio Milorad Dodik).

A ko je Marinika Tepić. Ona što stalno maše nekim ‘artijama, tobožnjim dokazima visoke korupcije, umesto da dvori muža i kuva ručak; potpredsednica, pritom, Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, o kome je država (čitajmo režimska propaganda) sve već rekla. Prošle je nedelje, nakon opozicionog dogovora, izgovorila i to da će biti nositeljka liste na parlamentarnim izborima u Srbiji sa partnerima iz Demokratske stranke (DS), Narodne stranke (NS), Pokreta slobodnih građana (PSG), Pokreta za preokret (PZP) i sinidikatima. “Snažno vjerujem da možemo da pobedimo i na izborima za Beograd i na predsedničkim, sa dobrim izazivačem Vučiću i osobom koja nas može dovesti do drugog kruga, ali i da na parlamentarnim izborima sa ‘superlistom’ stranaka i nestranačkih istaknutih ličnosti možemo da osvojimo toliko mandata da onemogućimo Vučića i Srpsku naprednu stranku (SNS) da imaju svojih sigurnih 126 poslanika”, rekla je nakon postignute stranačke saglasnosti.

Pravovjernost raspojasane skupine

I dok je potencijalni predsednički kandidat Zdravko Ponoš morao da pokusa delić svoje porcije uvreda i besmislenih optužbi, Marinika Tepić je, valjda zbog drugih režimskih prioriteta, izbegla da se o njoj ponovi sve najbezumnije i najniže. Ali je, reagujući na subotnje (28. novembar) režimsko nasilje zavredela dodatni prostor. “Ovo je zločinac, vođa napadača u Šapcu na goloruke ljude koji ih je čekićem napao zbog Aleksandra Vučića. Odaziva se na Čeda Srnić. Vučić i Vulin poslali svoje nove Belivuke! Mislite i da sada da preterujem kada kažem da nas uvode u građanski rat, samo se još nije zapucalo?”, zapisala je na svom Twitter nalogu.

U samo par rečenica dobro fundirane mržnje Dragoslav je Bokan sažeo čitavu trodecenijsku noviju istorije Srbije. Bio je prilikom prebrojavanja krvnih zrnaca opozicionarke, glasnogovornik ratne propagande koja je s početka devedesetih bila temelj hegemonističkih nastojanja koja su se hranila kolektivnom viktimizacijom i konstantnom ugroženošću nacije. A nacija nikako da  shvati važnost Knina i drugih brojnih nepoznatih strateških kota balvan-odmetnika za odbranu Beograda i Šumadije, nadasve mitoloških kosovskih božura i Muratovog turbeta.

Probudio je Bokan ideologiju mržnje i zla, ali postoji tu još jedn detaljčić, odloženo dejstvo propagande: prepoznavanje dobrog, prijatnog, asocijacija na vreme probuđeenog ponosa, raspojasane radničke klase u odumiranju, razigrane i raspuštene skupine koja se, socijalno obezglavljena, batrga u neznanju i konfuziji, grabeći svaki privid ideologije, uklapajući ga u vlastitu prostotu, rugajući se antifašizmu, samoupravljanju na umoru i zajedničkoj državi namah proglašenoj neodrživom. Uživajući u perverznim dozvolama svake zamislive bedastoće, pa i u diskvalifikaciji nesrpskih imena i prezimena, odnosno njihovih vlasnika. Sa kakvom – takvom svešću da to nije ljudski i ne može trajati doveka. Ne bez spremnosti te gomile pogubljenih i unezverenih da obezvrede elementarne društvene norme. Arčeći ni u šta poslednje što im je ostalo kao civilizacijsko dostignuće. Naručujući u pijanoj krčmi krvoločne pesme i trošeći iz buđelara crkavicu ostavljenu za bakaluk.  Srbi smo, pa šta košta da se plati.

U nekim, pesnik će kazati, tersama svijesti ostale su natruhe trodecenijskog ispiranja vijuga propagandom, mračne posledice nove nacionalne svesti, izborene lomljenjem albuma sa pesmama klapa, nacionalnoemancipatorskim bojkotom “ronhila” i “Drine”sarajevske. Krhotine vremena u kojem je bilo moguće izgovoriti, sve. I verovati u to da srpska nejač završava u čeljustima lavova sarajevskog ZOO vrta, da krajiški oklopni voz može i “mimo šina”, da je Vukovar “porušen, ali slobodan grad”.

Tog uživanja, kad se setim…

Čudo je ta asocijacija, bilo je prijatno, evo, ponavlja se Bokanovom mržnjom i etničkim čišćenjem. Bilo je smisleno čak, u tim ritualnim kolektivnim inicijacijama, uz Dnevnik kroz koji su defilovale masne i zapuštene spodobe u odbrambenim pohodima žrtava-razbojnika i silovatelja. I kad Dragoslav Bokan izgovori da je Marinika Rumunka, poreklom grešna,  produkti Vučelićeve (Milorad, direktor srbijanske državne televizije) propagande podsećaju se na “zlatno doba” takvog buđenja nacionalne svesti, doba u kojem baš ništa nije zabranjeno. Moglo se čak i pobeći na front od žene, priklati ponešto, napuniti torbe i kamione… (da ne ulazimo ovom prilikom u detalje međunacionalnog silovanja).

Ima li, budimo realni, nekakvog otklona od propagande, ima li svesti da nije baš bilo u redu ubijati, pljačkati tuđe, ono što je neko godinama sticao. Ima, naravno, svodi se na rečenicu koja glasi: Da, ali…

Ali, Marinika je Rumunka.

Iako, među nama, taj Bokan i nije baš morao to da kaže.

Greška, morao je. Da bi se pojavio presuditelj: “Apsolutno osuđujem svakoga ko bilo koga vređa na nacionalnoj osnovi. Marinika Tepić je lažov i žena koja ne postoji stvar koju nije uradila protiv naše države i ne postoji neodgovornost koju nije pokazala na nekom mestu, kao i Dragan Đilas. Ja Rumune obožavam i Ukrajince i Bošnjake i Mađare… i nikome ne dam da nekoga napada zato što je neke nacionalne pripadnosti”, izgovoriće predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Koliko srce.

I još malo ljubavi: “Pozivam rumunsku braću da 3. aprila glasaju za budućnost Srbje i da imaju sva prava i da svaki napad za njih svaki budući predsednik osudi”.

To beše bljutavo, ali suština je ostala ista, poruka za Srbiju, ali i za spoljašnji svet – nemate pojma kakve mi bokane imamo, ali tu sam ja, garant međunacionalne ljubavi. Kao što je, efektno do bola, Slobodan Milošević konstruisao Vučićevog političkog mentora Vojislava Šešelja, meštra od zarđalih kašika, kao strašilo za Zapad koji je, poučen kratkotrajnim iskustvom od početka ‘91, premotavao filmove klanice u najavi.

“Svi koji pripadaju bilo kojoj naciji su građani naše zemlje i moraju da imaju ista prava, i kao predsednik uvek ću se boriti za to”, izustio je predsednik Srbije.

Ko bi u to sumnjao, znamo kako su prošli oni koji nisu bili građani “naše zemlje”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada