Od kneza Višeslava do Vučićevih dana

Prvobitna zamisao je bila pisati o predsedničkim kandidatima za izbore koji su u Srbiji zakazani za 3. aprila naredne godine, ali kako u ovoj zemlji promene ne uspevaju i što se skoro ništa nije promenilo vekovima pisanje je privukla istorija da potkrepi ovu tvrdnju.

Prema spisku beogradskog Istorijskog instituta prvi poznati arhont (grč. poglavar) ili već tada knez Srba bio je Višeslav koji je pripadao “porodici koja je vladala Srbima pre (‘silaska s nebesa’) dolaska na Balkan”.

“Iz vremena vladavine ovog Višeslava, njegovog sina Radoslava i unuka Prosigoja nisu poznati nikakvi određeni podaci” (Naški rečeno – proizvoljnost, laž), a “prema sačuvanim izvorima Srbi su za vreme njih trojice živeli u miru sa Bugarima”.

Sledi Vlastimir, sin Prosigoja. O njemu ima “nešto više podataka”. U njegovo doba vlast se priširila “i na drugu stranu dinarskog masiva” (!). Posle njega dolazi vladavina trojice sinova koji su podelili teritoriju; Najstariji Mutimir bio je glavni vladar.

Za njegove vakta sa Srbijom je zaratio bugarski kan Boris. Srbi su porazili bugarsku vojsku i zarobili 12 “velikih boljara” (plemića) i najstarijeg kanovog sina Vladimira. Posle sukoba sa braćom Mutimir izlazi kao pobednik, a braću predaje bugarskom vladaru… Mutimir je imao tri sina – Pribislava, Brana i Stefana.

Mutimirov sin Pribislav dolazi na vlast posle očeve smrti, a njega je sa vlasti zbacio brat od strica Petar Gojniković. Pribislav i braća utočište su našli u Hrvatskoj. Gojniković na vlast dolazi 892/893 navdi Institut i posle tri godine uspeo je da porazi i oslepi Mutimirovog sina Brana “koji ga je napao”.

Petar vlada narednih dvadeset godina, vlast proširuje “na zemlju Neretljana”, a kada je bugarski car Simeon saznao da pregovara sa Vizantincima poslao je vojsku na Srbiju (na čelu sa Pavlom, sinom Brana), zarobljavaju Petra i odvode u Bugarsku gde je bio utamničen do kraja života.

Stalne ‘kombinacije’ i ratovi sa Bugarima

Srpski vladar Pavle Branović (sin Brana) bio je štićenik bugarskog cara Simeona. Došao je na vlast 917. i vladao do 920. godine, a sa prestola ga je – uz pomoć Bugara – proterao Zaharije Pribisavljević, sin Pribislava.

Ovaj se pak učvrstio na vlasti i prišao Vizantiji, ali su ga Bugari 924. prisilili da se skloni u Hrvatsku. Posle njega Srbijom vlada Časlav, sin Klonimira.

Prema „legendarnom kazivanju“ (Institut) poginuo je u sukobu sa Mađarima i s njim se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije. Država kneza Časlava prostirala se na severu do Save, na zapadu prema Vrbasu, na istok do Ibra i na jugu do planina koje su je odvajale od primorskih srpskih zemalja koje su činile Paganija (oblast Neretljana), Zahumlje, Travunija i Duklja. U njenom sastavu se nalazila i Bosna koja je tada obuhvatala dolinu istoimene reke.

Osamdesetih godina XI veka Srbijom vlada veliki župan Vukan. Od tada Srbi šire svoju oblast na teritoriju Kosova i prema jugoistoku.

Privremeno osvaja Lipljan, nadire prema Pologu, Skoplju i Vranju ali se morao pokoriti vizantijskom varu Aleksiju i Komninu. U to vreme Raška je najmoćnija srpska oblast i za nju se sve više vezuje pojam Srbija. Vukana nasleđuje Uroš I. Posle njega vlada Uroš II, zatim Primislav, Beloš, Desa, Tihomir, sve veliki župani. Tihomir je vladao sve dok ga nije zbacio mlađi brat Stefan Nemanja.

Stefan Nemanja kao prekretnica

Stefan Nemanja, veliki župan (1166-1196), osnivač je dinastije Nemanjić. Rođen je u Rubnici u Zeti (1112/1113) kao najmlađi sin Zavide. Njegovom vladavinom započinje novo doba u istoriji srednjovekovne Srbije pre svega zbog osamostaljivanja od Vizantije, širenju granica (pusto širenje granica – prim. D.B.) i sređivanju unutrašnjih prilika.

Gradio je crkve i manastire, sa vlasti se povukao 1196. i zamonašio pod imenom Simeon. Odlazi na Svetu Goru (na poziv sina Save, 1107) gde su, uz dozvolu vizantijskog cara obnovili manastir Hilandar, a Nemanja tu i umro februara 1199. godine.

Osamstodvadeset godina kasnije Srbija mu je podigla grandiozan i ružan spomenik ruskog autora ispred beogradske železničke stanice. Sa suprugom Anom imao je tri sina (Vukana, Stefana i Rastka) i tri kćeri od kojih je ime znano (Institut) samo jednoj – Vuki. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

Doba kraljeva i careva i opet kneževa

Prvi srpski kralj bio je Srefan Provovenčani. Oženio se Evdokijom, kćerkom vizantijskog cara Aleksija III Anđela. Stariji brat Vukan zbacio ga je sa prestola 1202. uz pomoć ugarskog kralja Emeriha čiju vrhovnu vlast je priznao.

Srbija ulazi u „ugarsku kraljevsku titulu“ (Institut) gde ostaje sve do 1918. godine. Nakon pada Carigrada (1204) okrenuo se zapadu, drugi put se ženi sa Anom, unukom mletačkog dužda Dandola i od pape Honorija III dobio je (1217) kraljevsku krunu, a njegov mlađi brat Sava (1219) iskamčio je autokefalnost srpske crkve. Pre nekoliko godina država je prećutala godišnjicu (o tome je Aljazeera pisala) kako ne bi priznala da je kruna došla iz Svete stolice.

Kraljevski vladari posle njega su Stefan Radoslav, Stefan Uroš I, Stefan Radoslav, Stefan Uroš II Milutin, Stefan Uroš III Dečanski i Stefan Uroš IV Dečanski.

Stefan Uroš V, car (1355-1371), sin cara Dušana bio je prilikom očevog krunisanja za cara bio određen za naslednika i dobija kraljevsku krunu. Sledi Lazar, knez Moravske Srbije. Igrao je značajnu ulogu u izmirenju Carigradske i Pećke patrijaršije. Pose njega knez Stefan Lazarević, Đurađ Branković, despot Lazar Branković, Stefan Branković, Stefan Tomašević, kralj Bosne (1459) i onda luft do Karađorđa Petrovića, vožda (1804-1813).

Njega je nasledio kum Miloš Obrenović (koji će kumovu glavu odseći i u konjskoj zobnici poslati sultanu u Carigrad), Milan Obrenović, Mihailo Obrenović (1839-1842), mlađi sin Miloša Obrenovića.

Karađorđevići i Obrenovići

Aleksandar Karađorđević, knez Srbije (1842-1868) na vlast ga dovode ustavobranitelji. Dva puta je biran za kneza. Zagovarao je opreznu spoljnu politiku koju su mu kreirali Avram Petronijević i Ilija Garašanin.

Knez Miloš Obrenović po drugi put je stupio na vlast odlukom Svetoandrejske skupštine (Beograd, 1858) i slavodobitno je dočekan u Srbiji. Obračunao se sa političkim protivnicima, nastojao da promeni Ustav iz 1838, povrati nasledno kneževsko dostojanstvo i protera preostale Turke iz Srbije. Bio je apsolutista. Umro je u Beogradu 1860. godine a ovog apsolutistu i najvećeg švercera svinja na Balkanu, novi srpski foliranti zovu Miloš Veliki.

Mangupa, apsolutistu i ženskaroša Miloša nasledio je Mihailo Obrenović (1860-1868), njega Milan Obrenović (kralj), ovoga Aleksandar Obrenović, prvi Beograđanin koji je ubijen 1903. u zaveri koji su skovali oficiri predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom (Majski prevrat) kada se gasi vladavina dinastije Obrenović.

Nastupaju Karađorđevići. Petar I Karađorđević (1903-19189, kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Učestvovao je u francusko-priskom ratu (1870-18719 I bosanskom ustanku (1875/1876) pod imenom Petar Mrknjić. Njegova vladavina smatra se zaltnim dobom demokratje u Srbiji.

Aleksandar II Karađorđević, kralj Kraljevine SHS (1921-1939, rođen je na Cetinju (1888) za nasledika srpskog prestola proglašen je 1909. godine. Nosio je epitet ujedinitejI.  Petar II Karađorđević, kralj Jugoslavije na presto je stupio 1934, ali kako je bio maloletan obrazovano je namesništvo koje su činili Pavle Karađorđević, Radenko Stanković i Ivo Perović, a zemljom je upravljao do 1941. godine.

Tito i ‘boranija’ poslije njega

Ustavotvorna skupština 29. novembra 1945. godine (na značajan datum) ukida monarhiju i za predsednika SFR Jugoslavije bira Josipa Broza Tita, „facu iz Kumrovca“.

Posle njega njegovi nasednici (miševi mekinjaši) ne treba da se trude jer ne mogu da ga sustignu u bilo čemu, dolazi Dragoslav Draža Markovć (Srbi vole asocijacie na Mihailovića), potom Dobrivoje Vidić, Nikola Ljubičić (od kolega zvan „lupetalo“), Dušan Čkrebić. I konačno jedan „dobar lik“ Ivan Stambolić.

Pezar Garčanin je na čelu Srbije od 1987. do 1989. godine, posle njega u statusu v.d. od marta do maja 1989. Srbiju je (pred)vodio Ljubiša Igić.

Dolazak zla

Od maja 1989. do jula 1997. na presto je zajahao Slobodan Milošević, zlikovac i, kako se ispostavilo balkanski kasapin. O njemu se mnogo zna, neka bude spomenuto da su on i njegov naslednik Milan Milutinović odrapili dosta dana u Haškom tribunalu.

Nakon isteka Milančetovog mandata Srbiju su kratko vodili Nataša Mićić (48 dana), Dragan Maršićanin (27 dana), Vojislav Mihailvić, unuk zločinca Draže (dva dana) i Predrag Marković (129 dana), svi u v.d. statusu. Inače posle Slobodana Miloševića, ne računajući ove „ve-de“ Srbiju su predvodili prozaični ljudi s veoma rđavim rezultatima – Boris Tadić, Tomislav i Ovaj sada kome ae kraj ne nazire.

Osam Borisovih godina moglo bi se svesti u jednu prostu rečenici „Ja, kao predsednik Srbije“. Više nego žalosno. O nesledniku, Tomislavu Nikolići, građevinskom tehničaru iz okoline Kragujevca i četničkom vojvodi koji je u međuvremenu diplomirao na nekom fakultetu („da sam znao da je ovako lako završio bih još nekoliko fakulteta“), a nakon Nikolića dolazi najgori od svih, AV.

Promjene su (ne)moguće

Trenutno su „na stolu“ dve opcije: Da trenutni vladar srpski produži delanje na upropašćavanju naroda i države, ili da umesto „kurte uzjaše murta“, što je malo verovatno. Naprasno je proteklih dana izbačen jedan kandidat koji bi mogao da pobedi Acu Srbina – profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu (ekonomija), Miodrag Zec. Rečiti Krajišnik je to demantovao u svom stilu.

Pre toga već je izronio kao kandidat Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba VS, koji je znan i po tome što je pašenog sa Borisom Tadićem. Uz sve stoji da „ispod šapke“ kako je pisao Mirko Kovač „nema mnogo razuma“.

Kao predsednički kandidat takozvane zeleno-leve koalicije pominje i advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja – Rodoljub Šabić. Predlog odličan – prolaz diskutabian.

I Savo Manojlović u igri

Dnevni list Danas požurio je sa mogućim predlozima kandidata koji bi mogli „na crtu“ Aleksandru Vučiću. Sociološkinja Vesna Pešić podržava Savu Manojlovića.

„Mislim da bi idealan kandidat ispred opozicije bio Savo Manojlović, iz “Kreni-promeni” i član Skupštine slobodne Srbije. On je obrazovan, mlad čovek, koji je pravo specijalizirao na eminentnim svetskim univerzitetima. Pokazao je hrabrost i doslednost u organizovanju protesta i blokade puteva, ulio je poverenje i verujem da je on najbolji kandidat za predsednika Srbije“.

Aktivistkinja Aida Ćorović predlaže Vesnu Rakić – Vodinelić. „S ponosom mogu da kažem da je moja prijateljica decenijama i mogu da svedočim o njenoj ljudskoj i moralnoj veličini. Za tri decenije koliko je znam, nikada, ali, baš nikada nije uradila nešto što bih joj zamerila ili gde bi bilo ko mogao da pronađe i najmanju nedoslednost u onome kako živi i šta radi.“

Onda kao iz vedra neba (što je Srbima svojstveno) pojavio se kandidat, novinar Srđan Škoro, iz Skupštine slobodne Srbije. Ovi njegovi su požurili da se ograde od tog „predloga“ iako je škoro rekao da će biti kandidat grupe građana koja će se tek osnovati. Favorit Sonje Biserko, predsedncie Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je predsednik Srpske akademija nauka i umetnosti (SANU), Vladimir Kostić. „On je razuman i racionalan čovek, shvata realnost, kako u Srbiji, tako i u regionu…“

Rade Veljanovski, potpredsednik Građanskog demokratskog foruma, smatra da se polako približavamo inflaciji potencijalnih predsedničkih kandidata… „ Mislim da se to isto odnosi i na Srđana Škora. Zaista ne mogu da ga zamislim kao predsedničkog kandidata što ne znači da za njega nema mesta u nekakvim političkim aktivnostima i političkom životu. Ipak u njegovoj karijeri, onome što je do sada radio i ukupnom „begraundu“ ne nalazim dovoljno osnova koji bi mogli da ga podrže u toj kandidaturi – smatra Veljanovski.

Znam da nemam „kapaciteta“, ali usuđujem se da stanem iza dva kandidata, Nenada Prokića za predsedničkog kandidata i Zorana Vuletića kao premijera. Oni su časni, hrabri i (raz)umni, kadri da Srbiji ukrcaju poslednji voz za Evropu. Ali, njihovu opciju podržava mali broj građana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.