Španske muke sa pogrešnom stranom historije

Prošlo je skoro godinu dana otkad su zidovi zgrade na jednom ćošku u istočnom radničkom kvartu španske prestonice, na originalan način progovorili o raspolućenoj zemlji i uzavrelim političkim borbama na Iberijskom poluostrvu.

Na levom zidu prilepljene su 24 ploče ulica nazvanim po imenima pesnika, pisaca i umetnika koji su kao reformatori, borci protiv fašizma bili proganjani ili likvidirani u Španskom građanskom ratu. Uz Federika Garsiju Lorku, pesnika (streljanje na samom početku građanskog rata, a grob mu nije pronađen) čiji stihovi i dan danas odzvanjaju širom planete, tu su ulice Migela Ernandesa (1910-1942), Viktorije Kent (pravnica i levičarka), književnice Karmen Laforet (1921-2004) čiji je roman Ništa preveden i na naš jezik…

Na desnom zidu je 25 uličnih znakova koji nose ime Frankovih generala i falangi. Jedan od njih, Emilio Mola pozivao je da se “bez skrupula i oklevanja eliminišu svi koji ne misle kao mi” i da “onaj koji nije sa nama, taj je protiv nas i sa njim ćemo postupati kao sa neprijateljem” (torture, likvidacija, bacanje u neobeležene jame…)

Zašto pretražujem ulice Madrida?

Na virtuelnu pretragu po madridskim ulicama pošla sam u nadi da će me to odvući od mog vračarskog komšiluka gde mi je dozlogrdila šetnja pored fasada ofarbanih u likove ratnih zločinaca. Dojadilo mi je da prolazim pored zidova koji mi agresivno stavljaju do znanja da se moram pomiriti da se u ovoj zemlji ti osuđenici za genocid i ratne zločine imaju veličati kao heroji.

Znam da seni španskog diktatora Fransiska Franka i 46 godina od njegove smrti – kada je u ime mirne demokratske tranzicije donet Zakon o amnestiji – još uvek pohode Madrid i druge gradove ove zemlje. I mnogo godina je već prošlo otkako pokušaji da se fašistima iz vremena građanskog rata skinu odličja za hrabrost i državničku odlučnost ne nailaze na saglasnost među političarima.

Instalaciju pod nazivom “Fachada derecha – Fachada izquierda” (Fasada desna – Fasada leva) osmislio je španski konceptualni umetnik Mateo Mate. Njegova umetnost zaokupljena je fenomenom nacionalizma. On se preispituje koliki je uticaj znakova u javnom prostoru i kako nazivi ulica okupiraju individualni život građanina.

O Mateu sam mislila ovih meseci kada su u mom najbližem komšiluku uz podršku režima počeo da se niže čitav lanac fašističkih znakova. Kojom ulicom da krenem od tri paralelna puta: Njegoševom, Krunskom ili Mileševskom, a da se ne osetim kao da sam lično pod okupacijom? Moj okupator nije samo korona virus, već kao u nekoj horor distopiji iz ormana mi iskaču zli dusi čiji opstanak na pijedestalu istorijskog junaštva garantuje ovaj režim.

Za odbranu takvih naopakosti mobilisani su momci u kapuljačama, neki od njih gotovo golobradi koji neke od simbola ovog desničarskog autokratskog režima “čuvaju” danonoćno. Uz pivo, srpske zastave, ponekad i uz rodoljubivu muziku. Zanose se da tako brane srpstvo od “vračarskih autošovinista”, što je jedna od novijih kovanica kojim režimski narativ etiketira stanovnike ove gradske opštine jer na izborima pokazuju sklonosti ka opozicionim opcijama.

‘Desna’ i ‘lijeva’ fasada

Mateo je svoj projekat realizovao uz dozvolu stanara i njegova je ideja upravo je suprotna od onih “umetnika” koji u Njegoševoj slikaju Ratka Mladića kao pobedničkog generala. Bilo da je tabla postavljena na levoj ili na desnoj strani ugla, svaka od njih sa imenom “žrtve ili pobednika” obogaćena je svojim QR kodom. Pametnim telefonom prolaznik može da skenira svako ime i izlaze mu kompletni podaci o dotičnom levičaru ili desničaru, kao i o njegovim delima i nedelima. Ono što nisu naučili u školi, jer i u Španiji je obrazovanje donekle bilo amnestirano od istorijskog pamćenja, prolaznici mogu da saznaju preko autorove instalacije. I da potraže odgovor ko je bio na pravoj, a ko na pogrešnoj strani istorije.

Na sličan način kao što digitalne kovid propusnice jednim klikom izdaju potvrdu o vakcinaciji, zarazi ili zdravlju, tako i ovi zidovi mogu klikom preko pametnih telefona (a ko ih danas nema) da progovore o Lorki i njegovoj poetici i stradalništvu ili o ulozi pojedinačnih likova iz plejade Frankove vlasti.

Namera autora “Desne i leve fasade” (facha je u španskom jeziku kolokvijalno ime za fašistu) bila je da običnim građanima, prolaznicima omogući suočavanje sa bliskom istorijom i podstakne unutrašnji dijalog. Za instalaciju ovog dela Mateo Mate imao je i lični motiv o kome je govorio za dnevnik El diario.

“Hteo sam da vidim kako mogu da zaspim kad druga strane zida (moje spavaće sobe) nosi ime nekoga ko za mene ne može da bude heroj”, objasnio je pre neki dan.

A koliko je zrela španska demokratija skoro pola veka pošto je generalisimus umro prirodnom smrću u sopstvenom krevetu, neosuđen?

Kako se iskupljuje ‘prvobitni grijeh španske demokratije’?

Tokom protekle četiri decenije, vlade levog centra smenjivale su se sa konzervativcima. Napori da se pravednije odmeri nasledstvo iz Frankove ere bili su uglavnom neuspešni. Socijalista Hose Luis Zapatero je 2007. godine doneo Zakon o istorijskom pamćenju, koji je osudio Frankovu represiju i tražio obeštećenje za njegove žrtve, uključujući dodelu državnih sredstava za ekshumaciju masovnih grobnica. Ali onda je prošla skoro decenija pod vladom desničarske Narodne partije (Partido popular) Marijana Rahoja, a država nije uložila nijedan evro za iskopavanje jama u koje su bačeni likvidirani. Imena ulica i spomenici u čast diktature i dalje su se kočoperili javnim prostorom.

Kada je socijalista Pedro Sančez preuzeo dužnost predsednika Vlade, 2018. godine, ispunio je obećanje da će ukloniti Frankove ostatke iz mauzoleja poznatog kao Dolina palih, u brdima izvan Madrida. Diktator ga je dao izgraditi radom političkih zatvorenika i bio je posvećen mrtvima iz građanskog rata, pa je i on sam tu sahranjen 1975. godine. Uprkos protivljenju Frankove porodice i španskih ultrakonzervativaca, posmrtni ostaci generalisimusa pre dve godine premešteni su na opštinsko groblje u Madridu.

Prošlog jula, Sančez je predložio oživljavanje Zakona o istorijskom pamćenju koji bi, između ostalog, zabranio veličanje pokojnog diktatora i nastojao da eliminiše Fondaciju Fransisko Franko. Kongres će uskoro glasati o zakonu. Ako on prođe, mogao bi da otvori put za ekshumaciju lokacija poput Doline palih, koja sadrži posmrtne ostatke najmanje 34.000 ljudi, uključujući mnoge civilne žrtve Frankovih nacionalista. Mogao bi i da skine teret sa pleća potomaka koji nisu odustali od potrage za grobovima svojih dedova i pradedova.

Amandman, koji su u poslednjem mogućem trenutku podneli socijalisti i njihovi koalicioni partneri Unidas Podemos, glasi: “Svi zakoni španske države, uključujući i Zakon 46/1977 od 15. oktobra o amnestiji, tumačiće se i primenjivati u skladu sa konvencionalnim međunarodnim i običajnim pravom, a posebno sa međunarodnim humanitarnim pravom, prema kojem se smatra da ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, genocid i mučenje nemaju zastaru niti mogu biti predmet amnestije”.

Mnogi pravni stručnjaci smatraju da će ovaj amandman kojim se ističe nadmoć međunarodnih normi humanitarnog prava nad domaćim Zakonom o amnestiji stvoriti pravni okviri za ispravljanje nepravdi koju trpe žrtve Frankove diktature i njihovi potomci. Pojedine ličnosti ističu međutim da “reparacija neće biti potpuna dok šef države (kralj Felipe) i šef vlade ne zatraže oproštaj za sva zla počinjena u vreme de facto režima”. U nešto što se danas naziva ”prvobitnim grehom španske demokratije” spada upravo taj zakon o amnestiji koji je donet radi mirne tranzicije iz diktature(1939-1975) u demokratsko uređenje. Njime je praktično omogućeno da se pripadnici organizacija koje su podupirale totalitarno ustrojstvo, preobuku u demokratsko ruho.

Čelnici stranaka i dalje se mole za pokoj diktatorove duše

Mnogo se toga iz bliže i dalje istorije Španije uvezalo u čvorove, da bi se oni mogli svi odjednom raspetljati onako kako to želi levičarska vlada Pedra Sančesa koja za većinu u Kongresu mora da traži saglasnost pojedinih nacionalnih stranaka iz Baskije i Katalonije. Ni međunarodne okolnosti socijalistima ne idu na ruku. Evropom cveta nerazumni antivakserski populizam, a mnogi analitičari ove pokrete povezuju sa “ujedinjenom internacionalom ultradesnice” ili sa “čvrstom alijansom korporacije autokrata i kleptokrata” bez ikakvog ideološkog predznaka, o čijem narastanju piše najnoviji broj časopisa Atlantic.

Takve okolnosti nisu pogodne za ispravljanje istorijskih grehova.

Nedavno je, na godišnjicu smrti Fransiska Franka, lider najveće opozicione stranke (Partido popular) Pablo Kasado, prisustvovao misi u počast pokojniku i svim palim “za Boga i za Španiju”. Kada su ga levičari napali da žali za vremenom diktature, on je odgovorio da je u tu katedralu u Granadi slučajno svratio sa porodicom zato što mu je bila blizu hotela u kome su odseli. I to u subotu (a ne u nedelju kad se u crkvu obično odlazi), na dan 46. godišnjice Frankove smrti.

Nije isključeno da španski narodnjaci prikupljaju glasove za sledeće izbore, a rejting im raste iz dana u dan. U kolumnama pojedinih medija postavlja se pitanje šta bi se desilo da je Angela Merkel, na primer, prisustvovala verskoj službi u čast Adolfa Hitlera ili da je Mario Dragi otišao da se pomoli za Musolinija. Nezamislivo je da bilo ko, ko teži da predsedava demokratskom vladom, prisustvuje službi koja veliča genocid, konstatuje uvodničar lista El publico.

Nedavno je deo Španije, međutim, zaratio i sa samim papom. Kada je poglavar Katoličke crkve, papa Franja, dao za pravo pojedinim latinoameričkim liderima, koji se prisećaju da je Amerika osvajana i tako što je u ime katolicizma izvršen pokolj i porobljavanje autohtonih naroda, reakcija sa Iberijskog poluostrva bila je oštra i beskompromisna. Izabel Diaz Ayuso, konzervativna političarka, koja predsedava Madridskim regionom prva je iskritikovala papu. Ona je poručila da je Španija ponosna što je prilikom osvajanja Amerike unela katoličanstvo, civilizaciju i slobodu na taj kontinent. A Pablo Kasado je sa puno ironije zaključio da se od Kraljevine Španije traži izvinjenje “zato što je pre pet vekova otkrila Ameriku, izgradila univerzitete, čitave gradove, omogućila prosperitet”.

Ne preporučuje se, dakle, u Španiji ni obnova pamćenja, a još manje unošenje naknadnih ispravki u kolektivnu svest. Čak i ako prođe novi Zakon o demokratskom pamćenju, koji se razlikuje od sada važeće kolektivne istorijske memorije, neće iz temelja promeniti ono što se urezalo u srce nacionalista.

A svi ostali koji, zakonima i kroz školu, novim pokolenjima pokušavaju da predstave objektivne istorijske činjenice, etiketiraju se kao “antišpanci”. Što bi trebalo da znači da nisu dostojni svoje nacije ni svojih slavnih dedova, pradedova i još daljih predaka.

Što se tiče autora madridske instalacije koja ima svoju desnu i levu stranu, ili krivu i pravu stranu istorije, on je još dobro prošao. Niko ga nije hapsio niti su ga organi reda preslišavali šta je hteo da kaže. A rekao je mnogo, onima koji su otvorili oči i nisu zapušili uši.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.