Narkokultura i srbijanska zloupotreba Robina Hooda

Mnogo toga se dešava u Latinskoj Americi, što bi po paraleli koja se odavno već pravi između balkanskog i latinoameričkog ”potkontinenta” moglo da nas navede na pomisao da su neke od tih geografski dalekih, a po mentalitetu bliskih  zemalja uspele da nam odmaknu u razvoju i društvenoj zrelosti. U Čileu je, na primer, Predstavnički dom Kongresa izglasao da se aktuelni predsednik Sebastian Pinera podvrgne političkom sudu zato što je u “Pandora papirima” otkriveno da na Rajskim ostrvima poseduje tajne račune. Kada su ga birali za predsednika, Čileanci su rezonovali da taj bogataš neće imati potrebu da potkrada državu. Ali, “Pandorini papiri” su dokazali da je trend upravo suprotan.

Pinera je u podvali uhvaćen zahvaljujući globalnom istraživačkom projektu “Pandorini papiri”, pa ga je Kongres pozvao na odgovornost. Izbegavanje poreza je kažnjivo, a skrivanje novca daleko od domovine nije dostojno jednog funkcionera. Da li će Predstavnički dom uspeti da ga svrgne pre nego što sledeće nedelje u prvom krugu otpočne izbor za novog predsednika možda i nije toliko važno – bitnije je da su Čileanci preko svojih predstavnika podvukli crvenu liniju preko koje ne žele da pređu. A to je da pojedinci iz vlasti moraju da odgovaraju za svoje finansijske manipulacije.

Čileu treba 100 godina za oporavak od Pinocheta

Da li možete da zamislite da se u Skupštini Srbije povede diskusija oko ministra finansija Siniše Malog i njegovih ofšor firmi preko kojih je kupio 24 stana u Bugarskoj, što je, preko “Pandorinih papira”, nedvosmisleno utvrđeno. Nemoguće je da se u jednopartijskom parlamentu u Srbiji izrekne ijedna reč kritike na račun bilo koga ko je pod zaštitom predsednika Srbij Aleksandra Vučića. Kako to govori profesorka prava Vesna Delić Vodinelić, Skupština u Srbiji je “neka vrsta verbalne pretorijanske garde”, sa zadatkom da usmerava društvo ka vladavini jednog čoveka.

Potrebno je da prođe bar 100 godina da se Čile oporavi od Augusta Pinocheta suoči sa njegovim zločinima, kaže u nedavnom intervjuu Patricio Guzman. Profesor i reditelj mnogih dokumentaraca, od kojih je najnoviji Snovi Kordiljera kandidovan za Goju, najvišu filmsku nagradu sa hispanoameričkog jezičkog područja. Od trenutka kada je Pinochet zaveo i teror nad narodom svrgnuvši demokratski izabranog Salvadora Allendea (11. septembra 1973. godine) prošlo je skoro pola veka. A Čile je tek sada na putu da razdrma temelje njegove diktature, rastućih  socijalnih nejednakosti, diskriminacije i neravnopravnosti. U toku je krojenje nove Magna karte, u čijem sastavljanju učestvuju predstavnici građana iz svih socijalnih grupa, nevladinih organizacija i manjinskih autohtonih zajednica.

I dok kamerom sa puno entuzijazma beleži nastanak postpinočeove ere, snimajući novu priču, sa radnim naslovom Moja imaginarna zemlja, profesor Guzman (76) ne gaji iluzije da će novi Ustav sam po sebi učiniti da se zbrišu ožiljci šesnaestogodišnje diktature. “Tek smo na sredini puta, ali da bi se Čile odlepio od Pinocheta potrebno je bar još 50 godina, da se zlo analizira, rekapitulira, da uđe u školske udžbenike i nastavne jedinice i da postanemo istinski demokratska zemlja, što podrazumeva ne samo osudu zločina, već i socijalnu pravdu, rodnu i etničku ravnopravnost i sva prava autohtonog stanovništva”, kaže Guzman.

U Srbiji se svih ovih godina nije desio 6. oktobar

Pinochet je pao na referendumu 1989. godine, u vreme kada je ekipa Slobodana Miloševića počinjala da sprovodi svoj  “patriotski” pohod. “Jogurt revolucija”, kojom je ukinuta autonomija Vojvodine, dešavala se upravo na dan kada je Santiagom posle referenduma na kome je diktator otpisan odjekivalo gromoglasno pobedničko slavlje. Pokazalo se da Pinochet nije pao iako su Čileanci olovkom prebrisali produžetak njegove diktature. Isto se tako učinilo da je Milošević pao 2000. godine (na izborima i potonjem 5. oktobru). Stara je priča da se u Srbiji svih ovih godina nije desio 6. oktobar.

I evo danas ta ista družina, “brže jače i bolje”, doslovce žari i pali našom zemljom. Nekad smo je zvali crveno-crna koalicija, jer su socijalisti (bar tako su sebe zvali) bili dominantni, a Vojislav Šešelj i ostali crnokošuljaši su im pružali dodatni “udarni naboj”. Danas je to crni desničarski režim, a takozvani socijalisti i ne pokušavaju da se bilo šta u tom nemilosrdnom poretku bar malo zacrveni. Čak ne reaguju ni na poražavajuće logoraške uslove pod kojim živi više stotina radnika na gradilištu LingLonga, kineske fabrike guma u Zrenjaninu. U nekadašnjoj zemlji radničkog samoupravljanja, danas proleterijat nosi pelene u inostranim fabrikama pod zaštitom države. I – nikom ništa.

Bilo je puno povoda da se u našem regionu, pre svega u Beogradu, kao bivšoj prestonici Jugoslavije, govori o zločinu i kazni, pa i o Fjodoru Dostojevskom. Ako ništa drugo, onda zbog toga što je ruski klasik rođen u novembru pre 200 godina. I zato što se još ne zna u kom će evropskom zatvoru Ratko Mladić, pravosnažno osuđen na doživotnu robiju, moći da preživi svoju kaznu do biološkog kraja života. Ali, svejedno, srpska autokratija rasporedila je neviđenu policijsku silu da zaštiti zid u centru grada na kome je iscrtan lik fratnog zločinca. I ta fasada u Njegoševoj već desetak dana pretvorila se u “hram srpstvu”, pred čijim se oltarom neguje nova generacija poklonika zločinima.

Degradirani politički, društveni i duhovni kontekst

Listajući argentinske novine, naišla na nekoliko kolumni gde se Dostojevski stavlja u aktuelni društveno-politički kontekst ove zemlje na južnom rogu latinoameričkog kontinenta. U Srbiji, i pored najbolje volje, nisam uspela da pronađem nijedan medijski pokušaj da se Idiot, Braća Karamazovi ili Zločin i kazna, da se filozofija ovog velikana upotrebi za bolje razumevanje društvenog posrnuća.

Argentinsko pravosuđe je za zločine protiv čovečnosti počinjenim od 1976. do 1983. godine (vreme vojne diktature označeno kao Prljavi rat, kad je nestalo 30.000 ljudi osumnjičenih da su neistomišljenici) procesuiralo više od 1.000 pripadnika vojnih, policijskih i parapolicijskih organizacija. Prvi put otkad je u Argentini uspostavljena demokratija (1983) pre neki dan je na parlamentarnim izborima ultradesnica osvojila nekoliko mesta u Predstavničkom domu. I to je bio razlog da buenosaireski list Pagina 12 potraži objašnjenje u delima ruskog klasika.

Argentinski akademik i nagrađivani književnik Mempo Giardinelli svojevremeno je pomno pratio i izveštavao sa suđenja glavešinama vojne hunte. Po procesima narebdodavcima Prljavog rata i terora nad sopstvenim narodom, Argentina je postala jedinstvena u svetu. Giardinelli u kolumni ukazuje da je argentinski društveni kontekst, različit od onog u kome je bila Rusija u vreme Dostojevskog, ali da je “moralna degradacija mnogo složenija”. Po Giardinelliju, Dostojevski je u romanu Zločin i kazna, kako glasi i naslov njegove kolumne, “sastavio jednu od najozbiljnijih i najdubljih studija o moralnom sukobu u degradiranim političkim, društvenim i duhovnim kontekstima”.

Komunisti, nacionalisti ili teokrati kao moderni autokrati

Te izborne noći, kada je došlo do koškanja, pa i do  zveckanja oružjem, Argentina je, po njemu, bila na ivici da doživi brodolom i da izgubi najvrednije što je stekla u poslednjih skoro 40 godina: “Slobodnu, pravednu, suverenu nezavisnu naciju, koja brine o zdravlju, obrazovanju i socijalnoj zaštiti svog naroda.” Ipak, desničari nisu uspeli da dobiju apsolutnu većinu u parlamentu. Da se to desilo, izgubili bismo, smatra argentinski akademik, “demokratiju, mir, pamćenje i istinu”.

Da li je Srbija već izgubila svoje pamćenje kad je pristala da vođenje zemlje prepusti istim onima koji su je devedesetih odveli u sunovrat? Ovo pitanje se može okarakterisati kao retoričko, sudeći po atmosferi koju režim stvara pred predstojeće izbore. Od kog datuma ćemo početi da računamo oporavak od devedesetih kad smo 22 godine otkad je Milošević precrtan olovkom na istom mestu na kome smo bili kad je bio u punoj razornoj fazi?

Mnogo se ovih dana govori o listi pozvanih, a još više o nepozvanim, na virtualni samit demokratije koji je za početak decembra zakazao predsednik SAD-a Joe Biden. Iz mnogih vašingtonskih analiza proizilazi da će “postpandemijsku eru” suštinski obeležiti borba između demokratija i autokratija. A Biden hoće da izbriše štetu koju je njegov prethodnik Donald Trump napravio potiskujući institucije, proturajući lažne vesti i odbijanjem da prizna rezultate izbora. Napretek je razloga za zbijanje redova demokratija, jer autokratije već imaju svoj klub. Ono što ih spaja nije nikakva ideologija, piše američki Atlantic, koji ističe da su među “modernim autokratama oni koji sebe nazivaju komunistima, nacionalistima ili teokratama”.

Savez kao ‘Autokratska multinacionalna korporacija’

“Washingtonu se dopada da govori o kineskom uticaju, ali ono što stvarno spaja članove autokratskog kluba jeste da sačuvaju i pojačaju svoju individualnu moć i bogatstvo”, piše Atlantic. Za razliku od vojnih i političkih saveza u nekim drugim vremenima, članovi ove grupe ne funkcionišu kao jedan blok, već više kao aglomeracija kompanija. Njihovo zajedništvo nije cementirano idealima, već poslovnim ugovorima, kako bi se izbegle sankcije Zapada i kako bi nagomilavali lično bogatstvo. Zato njihovom savezu više priliči ime “Autokratska multinacionalna korporacija” (ili “Autokratija Inc.”), koja može da posluje preskačući geografske i istorijske granice, objašnjava se u ovoj analizi.

Među latinoameričkim i karipskim zemljama osam je država čiji lideri nisu dobili poziv za ovaj virtualni samit. Nepozvane su Kuba, Venecuela i Nikaragva (ozloglašeni trio levičarskih autokratija, koje su, po lančanoj tradiciji američkih administracija, okarakterisane kao “osovina zla”). U spisak nepozvanih spadaju još Bolivija, Salvador, Gvatemala, Honduras i Haiti. Miami Herald ima primedbu: hteo bi da se ukine pozivnica državi koja podržava diktaturu u Venecueli. Konkretno, traži od Bidena da poništi pozivnicu Argentini. Što se tiče Daniela Ortege, koji je na na nedavnim izborima osvojio četvrti mandat, pošto je prethodno strpao u zatvor sedmoricu svojih protivkandidata, jasno je zašto je on diskvalifikovan za raspravu koju organizuje Washington u ime demokratije.

Bidenova pozivnica, međutim, uručena je Jaru Bolsonaru, predsedniku Brazila. Tropski Trump ponosi se ovim nadimkom, dok se, kao bivši predsednik SAD-a, izruguje normama i zakonima te otvoreno iščekuje povratak Trumpa na sledećim američkim izborima.  Za uzvrat, Bolsonaro dobija jaku podršku najvernijih Trumpovih republikanaca da sledeće godine u oktobru ponovo bude izabran za predsednika. Ankete prednost daju nekadašnjem predsedniku, socijalisti Lula da Silvi. Ukoliko se desi da levičar pobedi, Bolsonaro će pokušati da napadom preokrene taj rezultat. Ne krije da će “svoj mandat” braniti napadom na institucije, kao što su to uradili Trumpovi pučisti 6. januara.

Umjesto narko Robina, traže se odgovorni političari

Slično Bolsonaru, i režim u Srbiji otvoreno je organizovao srpske Amerikance da glasaju za Trumpa i tvrdio da će mu “srpski glas” doneti pobedu. Mnogi ovdašnji analitičari bliski Vučićevom užem krugu predviđaju skori povratak Trumpa u Belu kuću. A pre nego što se to desi očekuju da sledeće godine republikanci ponovo osvoje Kongres. I sve se ovo dešava, kako tvrde, iz patriotizma, da bi Srbija potvrdila, zahvaljujući Vučiću (kome drugom?), učvrstila svoje vođstvo u regionu i mnogo šire.

U Latinskoj Americi poznato je da je fenomen Robina Hooda deo narkokulture, najčešće u Meksiku, Kolumbiji, Brazilu, Boliviji… Vođe narko kartela (Escobar, El Chapo ili tek uhvaćeni Kolumbijac Dairo Antonio Usuga, poznatiji pod nadimkom Otoniel) u delu naroda uživali su status Robina Hooda. Jer su mrvice od svog nelegalno stečenog enormnog bogatstva delili za izgradnju sportskih objekata, škola, ili bolnica. U novije, epidemijsko vreme meksički Sinaloa kartel našao je volontere koji su delili vitamine i lekove po siromašnim kvartovima. Vođe kriminalističkih oružanih bandi seju nasilje, smrt, patnje po tuđim atarima, ali uživaju idolopoklonstvo u naseljima pod njihovom teritorijom. Jer, ponekad pružaju neophodnu pomoć tamo gde je država zatajila.

Prošlo je dosta vremena otkad u Latinskoj Americi odmetnik iz Šervudske šume nema više romantičarski oreol. Umesto narko Robina, traže se odgovorni političari, koji će polagati sve državne račune. Pa šta je onda predsednika Srbije nateralo da sebe javno proglasi za Robina Hooda?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.