Semafor u Berlinu, a Balkan na parkingu

Odlazak Angele Merkel ogolit će koliko je napredovanje Zapadnog Balkana na evropskom putu zapravo skrenuto na slijepi kolosijek.

Čak i u stranci Angele Merkel nadjačala je struja koja sa skepsom gleda na proširenja Unije, piše autor (EPA)

Protekli nemački parlamentarni izbori su još jednom potvrdili da se nemačke politička krvna slika trajnije fragmentisala i da odlaskom Angele Merkel sa političke scene Nemačka više neće imati bezmalo dvoipopartijski sistem u kojem su lavovski deo vlasti uvek nosila jedna od dve najveće stranke.

Već sada je očigledno da bi Nemačka, prvi put od pedesetih godina prošlog veka, mogla da dobije vladajuću koaliciju u kojoj će učestvovati tri izborne liste, mada teoretski je i dalje moguće da se treći put zaredom obnovi velika koalicija demohrišćana (CDU-CSU) i socijaldemokrata (SPD).

Doduše, to ovde u Berlinu malo ko smatra za izvesnim jer lider CDU Armin Laschet i njegova stranka teško mogu da zamisle na šahovsku rokadu u kojoj bi oni bili mlađi koalicioni partner u vladi predvođenom socijaldemokratom Olafom Scholzom.

Zbog svega toga, u igri su dve opcija. Jedna je takozvana semafor-koalicija, koju bi predvodio Scholz a činili bi je socijaldmeokrate, Zeleni i liberali (FDP). A druga je takozvana Jamajka-koalicija, koju bi predvodio Laschet a činili bi je demohrišćani i opet Zeleni i FDP.

Sva je prilika da će od dogovora manjih partija – Zelenih i liberala – zapravo zavisiti program buduće vlade ali i to ko će biti kancelar posle Angele Merkel.

Šta se to dogodilo u Njemačkoj?

Iako Laschet i dalje teoretski ima šanse da postane kancelar, ukoliko bi mu to i pošlo za rukom verovatno bi počeo kao najneželjeniji kancelar u posleratnoj istoriji Nemačke. Naime, najnovije ankete ukazuju da čak 76 odsto ispitanika želi Scholza za kancelara a tek tek 13 odsto Lascheta.

Da po lidera CDU-a stvari budu gore, njega za kancelara želi tek 39 odsto birača njegovog demohrišćanskog bloka, dok čak 49 odsto birača njegovog bloka žele Scholza za kancelara.

Dakle, čak i ako propadnu pregovori o semafor-koaliciji i Laschet uspe da ispregovara takozvanu Jamajka-koaliciju, ta vlada će se u startu suočiti sa tim da je prosto niko ne želi. A suštinski takav scenario će teško odobriti Zeleni unutar stranke, jer je rukovodstvo Zelenih u toku predizborne kampanje svom članstvu i biračima na posredan način obećavali koaliciju sa SPD-om. To se vidi u anketama u kojima više od dve trećine birača Zelenih želi stranku da bude u Scholzovoj vladi.

Međutim, oni koji očekuju da uskoro iz dimnjaka svojevrsne nemačke Sikstinske kapele izaći beli dim, grdno se varaju. Formiranje nemačka vladajuće koalicije će potrajati bar do sredine decembra iz najmanje dva razloga.

Prvi razlog leži u činjenici da su programske razlike između Zelenih i liberala ne tako lako savladive. Naime, programi ove dve stranke su bezmalo dijametralno suprotni po pitanju poreske politike, načina kako sprečiti klimatske promene, energetske tranzicije, socijalnih davanja, ali delom i spoljne politike. To što su lider ove dve stranke prvi krenuli u konsultacije i razgovore o usaglašavanju programa buduće vlade uliva optimizam, ali ne bi trebalo brzo očekivati neke konkretne vesti iz Berlina.

Drugi razlog proističe iz prvog, jer će za formiranje vladajuće koalicije biti potrebni poprilični kompromisi, kako Zelenih, tako i liberala. Štaviše, i stranka budućeg kancelara moraće da se poprilično prilagodi ovim manjim strankama, uprkos tome što su ostvarili bolji izborni rezultat. Velike kompromise je neophodno „prodati“ svojim glasačima, a za takvu „prodaju“ neophodno je da lideri partija dokažu da su probali sve da odbrane programe koje su obećavali u kampanji.

Dakle, kada bi teoretski lideri sutra postigli koalicioni sporazum, oni ne bi mogli odmah da ga „prodaju“ svojim članovima i biračima. Naprosto, potrebna je tenzija i iščekivanje koji će opavdati sve kompromise. Zbog toga je vrlo verovatno da će Nemačka novu vladu dobiti negde početkom zime. Ukoliko se to oduži i posle 17. decembra, Angela Merkel će oboriti rekord svog „političkog oca“ Helmuta Kohla po broju dana provedenih na funkciji kancelara.

Odlazak Merkel ipak donosi promjene

Koliko god nas diplomate, političari i analitičari na Zapadnom Balkanu ubeđivali da će se malo toga promeniti u nemačkoj politici prema ovom regionu kada se Merkelina era završi, to baš nije tako. U Berlinu u krugovima analitičara i političara to nije neka tajna.

Zapravo odlazak Angele Merkel u političku penziju ogoliće koliko je napredovanje Zapadnog Balkana na evropskom putu zapravo skrenuto na slepi kolosek. Štaviše, dok u Berlinu svi očekuju semafor-koaliciju, Zapadni Balkan je zapravo parkiran na svom evropskom putu i može da čeka da se za zeleno svetlo za proširenje EU izbore – Zeleni.

Već u predizbornim programima vodećih nemačkih stranaka bilo je jasno da će se stvari promeniti. Aktuelne vladajuće stranke – CDU-CSU i SPD – su tradicionalno zagovornici proširenja EU na Zapadni Balkan, ali se u svojim programima nisu proslavili po tom pitanju. Za razliku od prethodnih izbornih ciklusa, SPD je ovog puta ubacio jedva jednu rečenicu u kojoj daje svoju podršku proširenju EU, dok je CDU otišla korak unazad u odnosu na Merkelinu eru, iznevši ocenu da je neophodna „unutrašnja integracije EU pre proširenja“.

Dakle, čak i u Merkelinoj stranci je nadjačala struja koja sa skepsom gleda na proširenja, dok ideološki bliski liberali proteklih godina i ne kriju da bi na neko vreme zaustavili proces proširenja EU. Liberali su u programu samo naveli da bi zaustavili evropske integracije Turske, dok se o Balkanu nisu izjašnjavali. Međutim, svima je u Berlinu poznato da oni zapravo zastupaju isti stav kao i francuski rpedsednik Emmanuel Macron, koji je svojim stavom „prvo strukturne reforme EU pa tek onda proširenje“ zapravo i gurnuo Zapadni Balkan na parking pored evropskog puta.

U najverovatnijoj budućoj nemačkoj vladi su jedino Zeleni otvoreno i srčano za nastavak širenja EU na Balkanu, ističući značaj evropskih integracija za reformske procese u ovom regionu, ali i za samu EU.

Ipak, za takvu svoju politiku Zeleni će morati prvo da ubede svoje buduće koalicione partnere u Berlinu, a onda i ostalih 26 država članica EU čiji gubitak entuzijazma po pitanju proširenja je odavno očigledan.

Nada i strepnja od Zelenih

Ulazak Zelenih u nemačku vladu sva je prilika promeniće i stil i fokus tema zvaničnog Berlina prema balkanskim zemaljama. Osim ekonomije i pitanja koja utiču na regionalnu stabilnost, poput situacije u Bosni i Hercegovini, dijaloga Srbije i Kosova, kao i migrantskih tokova, u znatno veći fokus će doći pitanja zaštite životne sredine, ali i korupcije, vladavine prava, poštovanje ljudskih prava, medijske slobode…

Ima i onih koji se plaše da će Zeleni pritisnuti mnoge zemlje Zapadnog Balkana, poput Crne Gore, Srbije ili BiH, zbog njihove ekonomske saradnje sa Kinom i Rusijom. I to je zaista i za očekivati, znajući kako oštar stav prema Pekingu i Moskvi imaju funkcioneri Zelenih. Oni to sasvim sigurno neće moći u potpunosti da realizuju u nemačkoj spoljnoj politici, ali pritisak na male zemlje će pokušati, bez sumnje.

Međutim, da bi sa diplomatskom težinom mogli da pritiskaju Beograd, Podgoricu ili Banja Luku na ovu temu, Zeleni će morati poprilično da porade na nivou EU da Evropska unija znatno više uloži u finansiranje infrastrukturnih projekata na Zapadnom Balkanu.

Možda najbolje govori to što poznavaoci prilika ukazuju da je od 2015. do 2020. godine EU uložila u projekte infrastrukture u Bosni i Hercegovini ukupno uložila koliko za samo jedan projekat izgradnje 40 kilometara železničke pruge u svojoj državi-članici – konkretno Hrvatskoj.

To je nedopustivo malo. I možda primer Srbije najbolje govori kako se Brisel iz samozaljubljenosti budi tek kada shvati da gubi u geopolitičkim i geoekonomskim nadgornjavanjima gubi i u to u svom „dvorištu“. Pa je tako Brisel naprasno došao na ideju da značajnije finansijski podrži infrastrukturne projekte, poput železničke pruge na koridoru 10, ali tek kada se Srbije značajnije oslonila na novac iz Kine kojim već finansira železnički prugu od Beograda do Budimpešte, što je trasa od velikog transportnog značaja za kineski globalni projekat Pojas i put.

Ukoliko Evropska unija ne oživi politiku proširenje ali i značajnijim investicijama se ne dokaže kao faktor na Zapadnom Balkanu, sva je prilika da će region ostati pod ručnom kočnicom na parkingu evropskog puta. A ukoliko sve to potraje, parkirano balkansko vozilo moglo bi sve više da bude kinesko vlasništvo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO