Možemo li mi iz Srbije držati lekcije Britancima?

Šta god da uradi, kakve god da su posledice njegovog činjenja ili nečinjenja, koliko god da su njegova objašnjenja nadrealna, argumenti apsurdni, čime god da se posluži, njegova stranka, njegovi vernici će ga slediti. Ne postoji nijedan moralni propust, krivični prekršaj ili kriminalni čin koji bi podstakao njegove sledbenike da se bar minimalno udalje od njega. Naprotiv, što su teže njegove greške, što više na videlo izlaze posledice njegovog vladanja, to njegove sledbenike potstiče da mu budu još privrženiji.

Varate se ako mislite da je glavna ličnost ovog opisa predsednik Srbije. Mnogo je citata evropskih, britanskih i američkih analitičara koji bi se lako mogli odnositi na opasni kult Aleksandra Vučića i fanatične propovedi koji su Srbiju pretvorili u plen jednog čoveka. Ali, ton i sadržaj gorepomenutih tekstova odnosi se na premijera Velike Britanije. Za koga se kaže da, poput bivšeg predsednika SAD-a Donalda Trumpa, poništava stranački program, debatu, sučeljavanje različitih mišljenja… A pokazalo se da rejting vođe raste neobjašnjivo: proporcionalno količini neistina koje izgovara, nagomilavanju neispunjenih obećanja.

U vladi ima mjesta samo za ‘gazdu’ ili ‘kralja’

“Idolopoklonstvo Borisu Johnsonu”, koje su pokazalo na godišnjoj konferenciji Konzervativne stranke u Mančesteru, dostiglo je vrhunac. Te je, kako konstatuje Andrew Rawnsley u prošlonedeljnom Observeru, Partija torijevaca praktično nestala i pretvorila se u “masovnu sektu borisologije”. Ovaj iskusni analitičar prisustvovao je svim skupovima Torijevaca još od sredine 1980-tih i kaže da je predvodnik partije uvek bio u centru pažnje, ali da nikad do te mere nije zaposeo apsolutno čitavu scenu, niti je ikad iko u stranci bio jedini propovednik, kakav je danas aktuleni premijer.

Čak je i Margaret Thatcher u vreme njenog zenita ostavljala prostor mnogim značajnim  ličnostima da pokažu šta znaju i čemu doprinose. Stranka je u vreme Gvozdene ledi mogla da proceni ko bi mogao biti nova zvezda u usponu, dodaje Rawnsley. Boris Johnson, međutim, zna da se konferencijska platforma može iskoristiti za  odskočnu dasku i liderske ambicije novih kadrova. I zato ne ustupa ni milimetar prostora. U njegovoj vladi ima mesta samo za “gazdu” ili “kralja”, kako ga njegovi saradnici nazivaju. Njegov kabinet i partijski kadrovi nemilosrdno su sravnjeni sa zemljom, dodaje komentator.

Šta još treba da se desi da bi ovaj narod shvatio kako zemlja ide opasnom stranputicom?, pita se jedna mlada žena, rođena Beograđanka, koja živi i radi na prestižnom univerzitetu u okolini Londona. Bila je osnovac kada su Srbiji carevale sankcije i nestašice, a benzin se kupovao na ulici u plastičnim flašama. Kada je Srbija, ili krnja (Savezna republika) Jugoslavija, bila izolovana, a tadašnji vođa je jurio golobrade momke da krenu u rat u kojem “Srbija nije bila”.

Sličnosti između male Srbije i Velike Britanije

Razumem što ona i mnogi drugi naši ljudi koji su odavno promenili adresu prebivališta zapadno od Srbije, danas u Velikoj Britaniji posle Bregzita, pate od posttraumatskog sindroma. Neki od njih se danas pitaju zašto su se uopšte preselili u ovaj bolji život kad su ih i tu sačekale muke, kakvih su hteli da se oslobode.

Ima neke paradoksalne sličnosti između male Srbije i Velike Britanije i njihovih vođa, bez obzira na civilizacijske razlike. Ona se ogleda u slikama ljudskog društva suočenih sa nedostatkom potrepština. U strahu koju izaziva pozna jesen, nadolazeća hladnoća, nemogućnost da se ogreješ, lečiš, ili ritualno obezbediš prazničnu trpezu. U tome da vođa baca krivicu na druge dok sebe veliča. U obnevidelosti naroda spram takvog zamajavanja.

U tome što ni Engleska, ni Srbija nisu u Evropskoj uniji. Što bi deo Velike Britanije hteo da u njoj ostane, pa će Škotska, verovatno za dve-tri godine, opet ići na referendum kako bi stekla svoju nezavisnost, kako u nedavnom intervjuu opominje Timothy Garton Ash. Što odvajanje Velike Britanije od Evropske unije otvara perspektivu da se zemlja rascepka dalje…

‘Okrutna prevara u srcu porodice ili braka’

Scene koje podsećaju na devedesete u Srbiji: Medicinski radnici ne stižu na posao zato što nema goriva, pacijentima se otkazuju hemoterapije, pa čak i krvne analize, jer odjednom su nestale i epruvete, dugi redovi, jagma za toalet papirom… Približava se Božić, a ćuretina nedostaje, jer nema ko da očerupa pernatu živinu, a nema ni hrane na farmama. Daily Mail obaveštava da lopovi nose kratka creva koja im služe kao slamka: da usisaju benzin iz tuđeg rezervoara i pretoče ga u svoj kontejner. Kao da su prepisali recept od sitnih srpskih šaćirdžija. Uhvaćena je i žena koja prodaje gorivo preko Fejsbuka, litar za deset funti.

Mediji najavljuju da Velika Britanija ulazi u još jednu zimu nezadovoljstva. Udruženo, korona i Bregzit izazivaju tu neprijatnu egzistencijalnu zebnju. A političke protivurečnosti se pojačavaju. Tvrdi se da mehur koji je Konzervativna stranka, na čelu sa Borisom Johnsonom naduvala oko sebe mora da pukne. Ne zna se kada. Pritom u haosu koji je nastupio posle Bregzita nema više partije koja bi mogla da bude izglasana na nekim budućim izborima. Najveća opoziciona Laburistička stranka, rastrzana liderskim borbama i suprotstavljenim ideološkim pravcima, onemoćala je u svojoj dezorijentisanosti.

U Škotskoj krajnje nepovoljni rezultati Bregzita daju za pravo tamošnjoj prvoj ministarki Nikoli Sturgeon da Škotima, koji su većinski glasali protiv odvajanja od Evropske unije, obećava nezavisnu državu. Severna Irska je anksiozna zbog neizvesnih granica sa Republikom Irskom i carinskih barijera sa ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva. U ostatku države, u Engleskoj i Velsu, kontrast između realnosti života (izvan Evropske unije) i onoga što je obećano “izgleda kao neka okrutna prevara u srcu porodice ili braka”. Ona je tiho prihvaćena i shvaćena, ali do sada uglavnom neizgovorena.

‘Zbogom, majko, sestro i nevesto’

Kolumnista Guardiana John Harris očekuje da u skorijoj budućnosti mora da se postavi jedno veliko političko pitanje: Šta se dešava kada dođe do velikog preokreta, a činjenica da su ljudi prevareni ne može više da se zataškava? Dodaje da će se Boris Johnson, zajedno sa svojima, potruditi da nahuška narod protiv Francuza i Nemaca i da će njih optužiti za sva zla koju su iz mržnje prema fantastičnoj i hrabroj naciji na Ostrvu počinili. Već se pronosi ocena da je francuski predsednik Emmanuel Macron najveći anglofob još od vremena Charlesa de Gaullea. Izgleda da Englezi nemaju vremena da prate tokove u Srbiji, jer inače se ne bi iščuđavali ovom svom bizarnom političkom stanju.

Desnica, kažu njihovi analitičari, ima najveću političku korist od haosa koji je sama izazvala. A da njeni ekstremni repovi maskirani u patriote nesmetano divljaju toga smo svedoci ovde, u Srbiji. Šokantni su svakodnevni prizori groteske koju vlast igra u zajedničkom kolu sa ekstremnom desnicom: kosa nam se diže na glavi dok žandarmerija ukipljenog pogleda pred Vučićem, kao vrhovnim komandantnom, odlučno ispeva da odlazi “na suđeno mesto” (“Kosovo ravno”) i oprašta se sa životom sa ”Zbogom, prvi nerođeni sine”, ili “Zbogom, majko, sestro i nevesto”, kao pre neki dan u Kraljevu. Neki od tih gotovo golobradih mladića poverovaće i bukvalno u tu pesmu i u način na koji se ovde iskazuje patriotizam.

Degutantno je što Beograd trpi da se u njegovom srcu zapati izopačeno herojstvo poput Kapetana Dragana i što mladi ljudi štite promociju ubice Zorana Đinđića, što drže stražu pred muralom Ratka Mladića i jure “izdajnike” koji bi da tu sramotu speru. Bizarno je što osnovci uče gramatiku i padeže preko citata iz Cecinih pesama koje je ona posvetila svom mužu, optuženom ratnom zločincu (Isuse moj, primer za vokativ). Nepodnošljivi je sarkazam kad predsedniku Partizana, nekadašnjem direktoru Radio-televizije Srbijea, jednom od graditelja Ulemekovih specijalnih jedinica, glavnom propagatoru paravojnih hordi, patrijarh oko vrata kači odlikovanje za “za promociju hrišćanskih vrednosti i vrlina”.

‘Redovi u Londonu i u Beogradu nije isto’

Za pojedince iz režimskih koncentričnih krugova je zaista nastupilo Zlatno doba, jer “ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine”, kako to non-stop zapeva Milorad Dodik po Bosni i Hercegovini i Srbiji. Pokvareni je to gramofon, koji vrti staru ploču i izaziva nove povrede sluha u regionu koji je do nedavno bio zaglušen eksplozijama.

Ali, vratimo se Velikoj Britaniji, toj doskorašnjoj imperiji, kojoj se potiho u Beogradu smejuljimo. Gledajući Engleze kako se u neurednim redovima bore za kapljice dragocene tečnosti, svako može da izvede poneko naravoučenije.

Kolumnistkinja ljubljanskog Dela, rođena Beograđanka, osvrnula se nedavno na reakciju svojih nekadašnjih sugrađana pred haotičnim prizorima koji se iz Engleske emituju u svet: “Podseća ih [Beograđane] sve to na dane kada je Srbija bila pod sankcijama, pa nije bilo goriva. Čekalo se ponekad i po celu noć samo da se napuni rezervoar, a kanistar s benzinom pretvarao se u zlatnu polugu. Znaju oni da to dvoje-redovi pred benzinskim pumpama u Londonu i u Beogradu nije isto. Ali, ne mogu odoleti zaključku da je to cena koju plati svako društvo kada odluči ići u pogrešnom smeru”, piše Zorana Baković.

Da su bregzitaši prešli na pogrešan kolosek istorije o tome originalno piše madridski El Pais iz pera Xaviera Vidala Folcha, koji “ljubiteljima Britanskog carstva” preporučuje da gledaju kako su se vojnici imperije prerušili u vozače kamiona. Ismeva se sa činjenicom da je Johnson morao da pozove pripadnike slavne vojne sile kako bi spasli zemlju od transportnog kolapsa. “Antievropska ksenofobična zabluda dovela je do nedostatka svega i svačega u Velikoj Britaniji: kamiondžija, mesara, medicinskih sestara i lekara, ribe i lekova…”

Žestokih Nepali Gurki stigli u Đakovicu

Paradoksalno je, navodi Vidal Folch, da “velika nuklearna sila, kojoj se Joe Biden obratio da se odbrani na Pacifiku od Kine (u savezu AUKUS) maskira svoju vojsku u prijateljske, mirne i nasmejane vozače”. Autor se, s tim u vezi, pita da li se u to pretvorilo “nasleđe žestokih Nepalaca Gurki sa prepoznatljivim zakrivljenim noževima, koji su od 1816. godine u službi Njenog veličanstva  dokazivali ratne veštine po svetu”.

Autor je bio ratni izveštač i pominje da je Gurke viđao na Balkanu devedesetih, ali nije informisan da je Prvi kraljevski bataljon Gurki početkom oktobra stigao na područje Đakovice, kao pojačanje Kforu. Prištinski i beogradski mediji ističu da su Gurke ovog puta sa sobom ponele opremu za suzbijanje uličnih nereda, što je atipičan zadatak za ovu jedinicu, koji su širom sveta poznati kao hrabri i disciplinovani vojnici lojalni britanskoj kruni”.

Ako i dalje tvrdoglavo istrajavamo na tezi o sličnostima između Srba i Engleza, onda moramo biti ponosni: jer nama se iz Londona šalje elita da nas uredi, dok će se Englezi srediti čim budu imali dovoljno kamiondžija. Ili bar tako proriču iz Downing Streeta 10.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.