Orden svetog Save za šefa Miloševićeve propagande

Milorad Vučelić se bavio poslom koji nema veze sa novinarstvom – ratnim huškanjem i ratnom propagandom za račun režima balkanskog kasapina, kaže autor.

Patrijarh srpski Porfirije uručio je 7. oktobra 2021. godine orden Svetog Save Miloradu Vučeliću, glavnom i odgovornom uredniku Večernjih novosti [web stranica Srpske pravoslavne crkve]

U nekim normalnijim okolnostima vest da je patrijarh Porfirije dodelio Orden svetog Save drugog reda Miloradu Vučeliću bila bi objavljena u rubrici „Verovali ili ne“, ili bi se mogla pročitati na nekom satiričnom portalu. Pa još ako bi u obrazloženju stajalo da Srpska pravoslavna crkva laureatu dodeljuje odličje za „višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”, bilo bi sasvim jasno da se radi o satiričnom tekstu nekog zakletog bezbožnika. U takvoj imaginarnoj Srbiji ne bi bilo čudno ni da se vernici pobune protiv ovakve blasfemije: Dobro, razumemo mi slobodu izražavanja, ali stvarno ga preteraste, prestanite da nam vređate verska osećanja. Šta ćete sledeće izmisliti? Da je patrijarh dodelio orden Jozefu Gebelsu ili Knezu tame, lično i personalno?

U stvarnoj Srbiji, nažalost, ova vest ne spada u satirične rubrike, već u tužnu, nakaznu realnost. Da, zaista je patrijarh Porfirije pre par dana uručio Orden svetog Save nekadašnjem šefu Miloševićeve ratnohuškačke propagande, a današnjem glavnom uredniku Večernjih novosti, vlasniku nedeljnika Pečat i predsedniku FK Partizan, i to sa navedenim obrazloženjem. Jedino što nije sporno jeste onaj deo o višegodišnjoj saradnji, sve ostalo je ruganje zdravom razumu i elementarnom osećanju morala. Rečju – čisto bogohulništvo.

Zakleti neprijatelj novinarske profesije

Novinarski profesionalizam i Milorad Vučelić ne mogu se upotrebiti u istoj rečenici, jer nema suprotnijih pojmova i pojava na zemlji. Teško je proceniti kada je to Vučelić bio odaniji novinarskom profesionalizmu: kao direktor Radio-televizije Novi Sad 1991/92. ili kao direktor Radio-televizije Srbije u periodu od 1992. do 1995. godine. Na obe funkcije bavio se istim poslom koji nema veze sa novinarstvom – ratnim huškanjem i ratnom propagandom za račun režima balkanskog kasapina. RTS je pretvorio u TV Bastilju koja je svoja otrovna propagandna zračenja ispuštala svakog Božjeg dana.

Kao što je tada bio sluga Miloševića i njegove klike, tako je danas poslušnik režimu Aleksandra Vučića. Sa nepromenjenom agendom koja se sastoji od opštih mesta nacionalističke ideologije: Srbi su ugroženi od celog sveta, svi nas mrze, pogotovo komšije, nikakvih ratnih zločina nije bilo, u Srebrenici nije bilo genocida, Haški tribunal je antisrpski sud, Srbi su se devedesetih samo branili, Mladić i Karadžić su srpski heroji itd. Preuzimanje RTS-a nije prošlo bez otpora, svakog ko je želeo da se profesionalno bavi svojim poslom, a ne da širi Miloševićeve laži i mržnju Vučelić je oterao sa posla. Toliko o novinarskom profesionalizmu zakletog neprijatelja novinarske profesije, činjenica, objektivnosti i istine.

Ubij bližnjeg svog

Da bi čovek shvatio kako ratno huškanje, širenje mržnje i šovinizma, gola propaganda i ubilačke laži nisu hrišćanske vrednosti i vrline, nije neophodno da bude izuzetan poznavalac hrišćanske teologije. To je naprosto očigledno. Hristova zapovest ne glasi „Ubij bližnjeg svog“, a nije govorio ni „Poznajte laž i laž će vas osloboditi“, niti „Ja sam bespuće, lagarija i smrt“. Svaki pravoslavni katehizis kao najveće hrišćanske vrline navodi ljubav, veru i nadu, na osnovu prve Pavlove poslanice Korinćanima. Vučelić ima sve tri osobine, ali pomalo modifikovane: ljubav prema moćnicima koji ga plaćaju, veru da će se održati na uglednim položajima i nadu da ga nikad neće uhvatiti.

Kao temeljne hrišćanske vrline navode se i smernost, darežljivost, moralna čistota, milosrđe, uzdržljivost, krotkost, revnost u veri. Svih navedenih vrlina Vučelić se ceog veka klonio kao đavo od krsta, jer bi mu one samo smetale u građenju karijere. Onaj ko je spreman da gazi preko leševa zarad ličnog probitka nema većih unutrašnjih neprijatelja od hrišćanskih vrlina.

Budući da je po rečima patrijarha Porfirija, Vučelić oličenje hrišćanskih vrlina, ovom vrlom podvižniku svakako nisu nepoznati spisi znamenitih hrišćanskih svetitelja, pogotovo oni koji se mogu pronaći u zborniku „Dobrotoljublje“. Sigurno je čuo za prepodobnog Jovana Kasijana koji u “Pregledu duhovne borbe” ovako veli: “Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego i samu želju za njim – iz korena čupati”.

Verujem da mu nisu nepoznate ni pouke prepodobnog ave Isaije koji o hrišćanskim vrlinama, između ostalog, kaže: “Tri vrline uvek daju svetlost umu: ne primećivanje lukavstva ni u kome, dobročinstvo onima koji nam čine zlo i trpljenje bez smućivanja svega što dolazi. Te tri vrline rađaju druge tri, veće od njih: ljubav, mir i krotkost”. Ava Isaija u ključne vrline pravog hrišćanina ubraja i sledeće tri: „Neračunanje sebe ni u šta, trpljenje uvreda i odsustvo želje za znamenitošću u bilo kom svetskom smislu”.

Savez sa crnim đavolom

Teško je zamisliti čoveka koji bi bio radikalnija antiteza hrišćaninu od Milorada Vučelića. On je tipičan karijerista, spreman na sve da bi uspeo i dokopao se lukrativnih položaja, novca i moći, pa čak i da uđe u savez sa crnim đavolom. Ili da se upodobi đavolu, koliko je ljudskom biću to moguće. Spremnost da služi i bude podoban u periodu socijalizma odvela ga je na razne poželjne funkcije. Bio je glavni urednik Studenta, direktor Studentskog kulturnog centra, urednik NIN-a, upravnik Zvezdara teatra, urednik “Društvene hronike” u “Književnim novinama”, umetnički direktor “Budva grad teatra”. Kad je došlo do prevrata, komunista Vučelić je naprasno postao vernik, počeo da slavi slavu 1991. godine i stao na stranu novog vožda Slobodana Miloševića, što mu je pomoglo da dalje napreduje u karijeri.

Cena njegovog uspona na društvenoj lestvici bila je ogromna: razorena zemlja, četiri rata, bujanje nacionalizma i šovinizma, nebrojeni ratni zločini, devastirani gradovi, spaljena sela, desetine hiljada mrtvih, milioni raseljenih, temeljno uništen život većine ljudi u bivšoj SFRJ. Ništa to nije smetalo Vučeliću, platio bi on i skuplju cenu, nije šteta ni da milioni izginu, samo da se on domogne vlasti, moći i novca. Ako su to hrišćanske vrline, onda se najviše vrlih hrišćana može pronaći u paklu.

TV Bastilja, hram i oltar pravoslavlja

Ne treba biti nepravedan, možda se sve ovo ne može iščitati iz šturog saopštenja za medije, možda je patrijarh zapravo mislio na nešto drugo, na neka Vučelićeva dobra dela za koja niko drugi ne zna. Međutim, patrijarh Porfirije je prilikom uručivanja ordena održao prigodan govor koji se može videti na YouTube kanalu i pročitati na zvaničnoj stranici SPC-a. Njegova svetost se potrudila da precizira konkretne Vučelićeve zasluge, tako da ne ostavi mesta nedoumicama. Patrijarh se ovako obratio laureatu: „Vi ste pre – sada već mogu da kažem – mnogo decenija dok ste bili najpre direktor Radio-televizije Vojvodine u Novom Sadu, a onda i direktor nacionalne televizije u Beogradu, otvorili vrata – a sada ću samog sebe ispraviti – ne samo da ste otvorili vrata nego ste dali i trudili se da mi iz Crkve imamo apsolutno sve mogućnosti da sa malih ekrana govorimo o svojoj veri kao da govorimo iz samoga hrama ili sa oltara crkve“.

Pohvalio je patrijarh TV serijal „Bukvar pravoslavlja“, rađen u saradnji sa episkopom bačkim gospodinom Irinejem. Otišao je patrijarh i korak dalje, proglasivši ono što je Vučelić činio za „crkveno delo“, sa dodatnim pohvalama ratnom huškaču: „Svako je pozvan da bude sveštenik na mestu na kome se nalazi u smislu da to mesto na koje ga je Bog postavio bude mesto bogosluženja, da bude, kao što smo u tim emisijama govorili, deo carskog sveštenstva“.

Nema nikakve sumnje da Porfirije dodeljuje Vučeliću orden za ono što je činio u najgnusnijem periodu srpske istorije, u vreme dok je šefovao televizijama. Patrijarhu nije bitno što je Vučelić koristio medije kao platformu za mržnju i propagandu, što je lično odgovoran za najsramniji period ovih medijskih kuća, važno je samo da su predstavnici crkve dobili svoje televizijske termine. To je sasvim dovoljno da patrijarh Vučelića proglasi za „deo carskog sveštenstva“, njegov televizijski rad za bogosluženje, a TV Bastilju za hram i oltar pravoslavlja. Što bi rekao srpski narod, na koji se često pozivaju i jerarsi i nacionalisti poput Vučelića: Laže, pa se Bogu moli. Da Hrist nije vaskrsao, u grobu bi se okrenuo, a možda bi i konstantno rotirao.

Noseći stub Srpskog sveta

Istini za volju, dodeljivanje Ordena svetog Save Vučeliću nije nikakvo iznenađenje, naprotiv. SPC je podelila razna odličja brojnim poklonicima Velike Srbije, autoritarcima, nacionalistima, bogatunima i ostalim prepodobnim ličnostima. Odlikovani su i Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Milorad Dodik, Radovan Karadžić, Milovan Vitezović, Dragan Marković Palma, Aleksandar Lukašenko, Vladimir Putin, narko-bosovi braća Šarić, Vojislav Šešelj, Ljubiša Diković, Emir Kusturica, pa čak i vlasnik Informera Dragan J. Vučićević. Kad se pogleda ovaj niz uzornih hrišćana, zaista bi bila nepravda da se među njima ne nađe i huškač i carski sveštenik Vučelićevog formata. Svaka ptica svome jatu leti.

Otkad je izabran za patrijarha, Porfirije iz dana u dan dokazuje da će SPC zadržati na kursu koji je uspostavljen još krajem osamdesetih. Crkva će biti lojalnija Aleksandru Vučiću nego Isusu Hristu, istrajavaće na ratnohuškačkom i zločinačkom projektu, biće noseći stub Srpskog sveta, kao što je bila i stub pokušaja stvaranja Velike Srbije u ognju i krvi. Lađa spasenja i dalje plovi put ambisa, vodeći u propast sve putnike koji su se na njoj našli.

“Strah Božiji je majka svih vrlina”, učili su sveti oci, ali naši crkveni jerarsi su div-junaci bez mane i straha. I to je jedino što pomalo iznenađuje. Kako su patrijarh, silni episkopi i nebrojeni duhovni poklonici nacije, moći i novca tako sigurni da Bog ne postoji? Otkud im stameno uverenje da neće biti Strašnog suda, kažnjavanja grešnika, pakla, večnih muka? Kako sa takvom izvesnošću znaju da nema zagrobnog života, onog sveta, ni tajanstvenog mesta gde vlada večni mrak, a čuju se samo plač i škrgut zuba? Čak i mi agnostici, ateisti, neopredeljeni i ostali otpadnici od vere ponekad pokleknemo, pa osetimo strah Božji u kostima, učini nam se da čujemo glas pravde nebeske kako grmi protiv nepravde zemaljske. Za razliku od nas nevernih i malovernih, veliki duhovnici ne znaju za trenutke sumnje i slabosti. Njihova vera u ništa jaka je kao smrt, ni vrata adska ne mogu je nadvladati.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Crkva je saborna, ona je organizam koji ne samo da ima mesta za sve, nego je po svojoj prirodi organizam koji grli svakog čoveka i naročito onoga koji ima nešto protiv nje, kaže srpski patrijarh.

Published On 06 Sep 2021
Više iz rubrike Piše
POPULARNO