Vučićeve novogodišnje nevolje: Ko prisluškuje predsjednika?

Aleksandar Vučić je jednostavno takav čovek da će da učini sve da sebe predstavi kao žrtvu svega i svačega i na taj način izazove neku vrstu žaljenja, koju onda raznim medijskim manipulacijama pretvara u podršku samom sebi. Tokom poslednjeg intervjua u prošloj godini, građanstvu je saopštio da su ga određene strukture prisluškivale i da je to direktan pokušaj državnog udara. Prema rečima predsednika Srbije, on zna ko ga prisluškuje, ali to neće da kaže, već želi da se nadležni organi pozabave sa time.

Vučić se tu ne zaustavlja, naravno, i nastavlja da to rade neki ljudi koji žele da dođu na vlast bez izbora, oni ljudi koji su uništili Srbiju pre dolaska spasioca u njegom liku i delu. Pošto mi ne znamo nikoga drugog sem Draga Đilasa koji se uklapa u ovakav naprednjački profil političkog glavoseka, jasno je da je i ovoga puta optužio opoziciju za to da ga prisluškuje.

Ko o čemu, predsjednik o ugroženosti

Ono što je, međutim, nesporna činjenice jeste to da je ovo ko zna koji put da predsednik Srbije već devetu godinu u kontinuitetu saopštava da je ugrožen, prisluškivan i šta već sve ide uz to. Kolege su prebrojale da je više od deset puta do sada govorio o toj vrsti ugroženosti. Pored prisluškivanja, bilo je tu i pokušaja ubistva, najstrtašnijih pretnji, ali je sve to stoički podneo predsednik Srbije. I nikada nijedna od tih priča nije dobila epilog. I sada se njegovi najbliži saradnici uspinju do neba sa kuknjavom, ali najave nekog ozbiljnijeg bavljenja ovom pričom nema.

A matrica je ista. Predsednik, ili neko od njegovih najbližih saradnika, iznese u javnost, bez ikakvih dokaza, neku tvrdnju, a onda krene orkestrirana kampanja o ugroženosti predsednika Srbije. Zavrti se priča u javnosti i više je ništa ne zaustavi. Kako je moguće da predsednika Srbije prisluškuje bilo ko kada su ljudi od njegovog najvećeg poverenja na čelu institucija koje se time bave? Mada, kada ozbiljno razmislimo, sem poverenja, ti ljudi nemaju nikakvu druge kvalifikacije za takve položaje.

Ako je tačno da su ga prisluškivali, to je mogla da učini Bezbednosno-informativna agencija, na čijem se čelu nalazi Bratislav Gašić, poznat kao keramičar i biznismen koji se obogatio uvozom kafe. Mogli su i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, na čijem se čelu do skoro nalazio doktor nauka Nebojša Stefanović, čije je obrazovanje itekako nego sporno i dobijeno u nepostojećim obrazovnim ustanovama. Mogla je i vojska, čiji je ministar donedavno bio novi ministar policije Aleksandar Vulin, koji nije ni služio vojni rok, da li zbog ravnih tabana ili pilećih grudi – nikada nije razjašnjeno. Takvim ljudima je bezbednost zemlje u ruke stavio predsednik Srbije.

Ni ptica ne leti bez njegovog odobrenja

S jedne strane imate situaciju da su mu to ljudi odani do kraja, a sa druge upitna im je stručnost. Ako je tačna priča predsednika Srbije o tome da ga prisluškuju, jedini krivci mogu da budu ti ljudi i sam Vučić, koji ih je izabrao. Situacija u Srbiji je, međutim, takva da, na primer, zemlja u jednom trenutku nije imala potrebne reangense za PCR testiranje, jer ministar zdravlja nije smeo da podseti predsednika da naruči potrepštine. To govori o tome da ni ptica ne može da preleti nebo nad Srbijom a da Vučić to ne odobri. I sada mi treba da verujemo da se neko od ljudi koje su postavili ministri i šef BIA-e, uz Vučićevo naređenje, organizovali prisluškivanje Vučića.

Verovati u ovo je isto kao i verovati u ishod one reklame da je mrmot upakovao čokoladicu. Građani Srbije, u stvari, kao da žive u filmu Dani mrmota. Uvek se isto ponavlja – hoće da ga ubiju, prete mu, porodicu mu ne ostavljaju na miru, prisluškuju ga… Iznova se ponavlja ta mantra, a u stvari radi se o najobičnijim medijskim spinovima i skretanju pažnje sa nekih važnih činjenica sa kojima se Srbija susreće.

Tu se, pre svega, misli na “aferu Jovanjica“, koja se sada nalazi u sudskom procesu. Država oko Aleksandra Vučića se upinje do neba kako bi se obesmislio ovaj proces. Čak se i izjave jednog od branilaca glavnoosumnjičenog u ovom procesu objavljuju na zvaničnom sajtu Srpske napredne stranke. Veze vlasnika ovog imanja, na kojem je policija utvrdila da se proizvodila marihuana, sa vladajućom strankom su očigledne. Njegovo gazdinstvo su posećivali ministri i ostali funkcioneri, uključujući Vulina, dok je bio ministar za rad.

Pitanja bez pravog odgovora

Sada se sve glasnije govori o “Jovanjici“ kao dobru na kojem se proizvodila industrijska konoplja, koja se koristi u medicinske svrhe. Glavna kritika i sumnja se sada baca na policajce i Tužilaštvo, koji su ovaj slučaj doveli pred sud. Čak i Vučić govori o tom slučaju, braneći svog brata, koji se mesecima pominje u ovoj priči.

Ko zna šta još hoće da se prikrije stalnim pričama o ugroženosti predsednika Srbije. Pored tog uigranog spinovanja, ovakve priče uvek imaju za cilj da prikažu mučeničku stranu Vučića, koji, uprkos svemu, istraje u borbi za bolji život i to ga ne može pokolebati. A onda stavimo prst na čelo i zapitamo se: šta bi sa svim onim silnim pričama o pronađenom oružju u Jajincima, državnom udaru koji se sprema tokom njegovog boravka u Kini, ili aprila 2018. godine, kada su provladini mediji pisali da britanska tajna služba sprema napad na Vučićevu porodicu, što nije bilo potkrepljeno nikakvim činjenicama? Policija je u jednom trenutku uspela da “poveže neka lica sa nekim delima“, ali ništa dalje nije saopštila, kako ne bi odali šta sve znaju.

Ono što je, takođe, mogući razlog za ovu priču jeste i konačan obračun Aleksandra Vučića sa aktuelnim ministrom odbrane i eks ministrom policije Nebojšom Stefanovićem. Ovaj sukob je sve očigledniji, a postaje još zanimljiviji pojavom novog dnevnog lista u Srbiji pod imenom Objektiv, koji se prodaje po ceni od samo devet dinara (7,5 evrocenti) i priča se u mnogim krugovima da je to upravo Stefanovićev projekat.

Uhodane sjevernokorejske staze

Vučić koristi najjeftinije fore i fazone u svom političkom delovanju i to treba otvoreno reći. Iz nekog razloga, to sve kod naroda prolazi i pomaže mu da učvrsti svoj položaj. Uhodanim severnokorejskim stazama polako, ali sigurno, stiže do realizacije konačne želje da postane – božanstvo.

Njegovi smehotresni nastupi, međutim, postaju sve komičniji i preti ozbiljna opasnost kada nešto bude rekao, a bude bilo u vezi sa stvarnošću, niko više sem klimača glavom to neće prihvatiti kao pravu realnost. Nešto poput one priče o momku koji je stalno uzvikivao lažnu opasnost po selu: “Ide vuk, ide vuk!“ Kada se vuk stvarno pojavio, više niko nije verovao da je vuk stvarno došao.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.