Srpske intelektualne zanimacije: Odbrana Kosova i spaljivanje Basare

Čim se neki zakleti vrag srpstva i jedinstva pojavi na horizontu, nacionalno onesviješćeni intelektualci odmah skoče na noge lagane i bace se na dotičnog ne bi li mu smrsili konce.

Novac iz budžeta Srbije troši se i šakom i kapom, teško zarađene narodne pare arče se na kojekakve naprednjačke budalaštine, ali nema gore investicije od ulaganja u srpsku narodnjačku inteligenciju (EPA - Ilustracija)

Ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa Srbijom da nema njene patriotske intelektualne elite koja danonoćno bdi nad voljenom otadžbinom, ne dozvoljavajući njenim neprebrojnim neprijateljima da joj naude. Čim se neki zakleti vrag srpstva i jedinstva pojavi na horizontu, nacionalno onesvešćeni intelektualci odmah skoče na noge lagane i bace se na dotičnog ne bi li mu smrsili konce. Evo, na primer, čim je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić izustio da je Kosovo nezavisno, da više nije deo Srbije – istog trenutka je izvršena opšta mobilizacija patriotske javnosti.

Po hitnom postupku sročena je peticija za smenu Kostića, a potpisnici – njih 93 – sve sami univerzitetski profesori, doktori nauka, pisci, naučni savetnici i saradnici, režiseri, filozofi, politikolozi, poneki akademik i ostali vejači ovejane suštine koji tek treba da postanu akademici. Doktori srbologije zauzeli su se da odbrane „značaj SANU“, a Kostiću su spočitali da se oglušio o nauku, konkretno „da relativizuje nalaze ogromnog broja istraživača koji su svoje radove posvetili problemu Kosova i Metohije”. Eto, srpski naučnici se ubiše da naučno dokažu, crno na belo, da je Kosovo srpsko i da će ostati srpsko, a nezahvalni predsednik SANU im ovako uzvraća.

Naučni instituti ispred prodavnice

Iako je reč o kabinetskom tipu ljudi koji provode život zadubljeni u knjige, kontempliraju u osami, naviknuti su da govore samo pred studentima ili na stručnim skupovima, ovog puta se nisu zadržali samo na rečima, već su stupili u akciju. Organizovali su protest i okupili se ispred SANU, opremljeni zastavama Srbije i Rusije, te transparentima sa natpisom „Nema predaje“. Održali su i niz prigodnih govora, tu se posebno istakao grlati Miša Đurković sa Instituta za evropske studije koji je kroz megafon zapištao kano ljuta guja: „Nas polako kuvaju kao žabu. Hoćemo li sledeće čuti kako nam Republika Srpska ne treba? Kako je Vojvodina teret za Srbiju i da to treba da bude regija? Kuda nas to vodi, hoćemo li za pet godina organizovati koncert Tompsona u Beogradu?”

Izgleda da je Đurković ozbiljnim naučnim radom došao do utemeljenih saznanja da je Republika Srpska deo Srbije, te da ceo svet radi na rasparčavanju Srbije. Sličnim naučnim radom bave se mnogi u Srbiji već decenijama, uglavnom ispred prodavnica uz pivo, po kafanama i na sličnim institutima za evropske, svetske i vaseljenske studije. Zanimljivo je da srpski naučnici koji mukotrpno rade na svojim istraživanjima po raznim ozbiljnim institucijama, o trošku građana Srbije, nakon silnih godina bavljenja stručnom problematikom, dolaze do potpuno istih rešenja i zaključaka kao i totalni laici kojima je bistrenje svetske i lokalne politike usputni hobi. I to nisu pojedinačni slučajevi, već masovna pojava, što jasno ukazuje na to koliko je nauka popularna u narodu. Doduše, to malo dovodi u pitanje opravdanost postojanja naučnih institucija, ali to škakljivo pitanje nije patriotski postavljati.

Istina i realnost, vjekovni neprijatelji

Kada je francuska filozofkinja i mističarka Simona Vej pisala o nasušnim potrebama ljudske duše, navela je da je potreba za istinom svetija od bilo koje druge. Potom je pisala o tome koliko je važno da intelektualci, pisci, filozofi, naučnici govore istinu: “Neki ljudi rade osam sati na dan i s velikim naporom uveče čitaju da bi se obrazovali. Oni ne mogu da se posvećuju proveravanjima u velikim bibliotekama. Veruju knjizi na reč. Nemamo prava da ih hranimo neistinom. Kakvog smisla ima navoditi da su autori dobronamerni? Oni ne rade fizički osam sati dnevno. Društvo ih hrani da bi imali slobodnog vremena da izbegnu grešku”.

Oni koje srpsko društvo hrani da bi imali slobodnog vremena da misle, u tim silnim razmišljanjima došli su do zaključka da istina nije nešto sveto, naprotiv. Čim opaze da neko govori nešto istinito, okome se na njega svim snagama, kao u slučaju Vladimira Kostića. Realnosti se ne sme dozvoliti da se ukazuje u javnom prostoru, zato su tu čuvari srpstva od istine i stvarnosti, da spreče neovlašćen upad ovih neprijateljskih pojava u srpsku javnost koju doživljavaju kao svoj privatni posed. Kad su u pitanju činjenice, istina i realnost, naša intelektualna elita ima samo jednu poruku: No pasaran!

Cipele od Basarine kože

Paralelno sa odbranom Kosova, samozvani rodoljubi su radili i na drugim frontovima. Neki među njima bacili su se na tradicionalno bojkotovanje NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Pored pisaca, tu su se našli i brojni nacionalni udarnici: istoričari Čedomir Antić, Nemanja Dević, Bojan Dimitrijević i Miloš Ković, sociolog Slobodan Antonić, reditelj Predrag Gaga Antonijević, slikar Miloš Šobajić, kompozitor Svetislav Božić,  muzičari Bora Đorđević i Nele Karajlić, te reperi iz benda “Beogradski sindikat” – advokat Feđa Dimović i producent Aleksandar Protić.

Njima smeta manjak srpstva kako u žiriju tako i u nagrađenim romanima, nije im dovoljno što se u Srbiji dodeljuje nekoliko stotina nagrada za srbovanje u svim književnim žanrovima, malo su im sve hrisovulje, trojeručice, izviiskre i despotice, pa bi i odmetnutu NIN-ovu nagradu da vrate na liniju patriotskog dogmatizma. Kad je žiri objavio da je nagradu dobio Svetislav Basara za roman “Kontraendorfin”, intelektualci koji zanose udesno su pali u amok. Vučelićeve “Večernje novosti” odmah su započele kampanju protiv Basare, razni neslobodni strelci su otvorili rafalnu paljbu u pravcu laureata, a posebno se istakao Emir Kusturica.

Valjda pokušavajući da bude duhovit, jer ga nisu obavestili da su nacionalizam i humor zakleti neprijatelji, reditelj je predložio da se od Basarinog lica prave cipele, što bi dovelo do reseta obućarske industrije. Bez brige, “tu ne bi bilo nikakvog dranja kože. Proizvodnju treba držati podalje od zaštitara ljudskih prava. Pažljivim uzorkovanjem sastava kože sa površina lica NIN-ovog laureata i skidanjem sitnih semplova njegove kože, stvar ne bi bila vidljiva od ozbiljno narušene konfiguracije face, moglo bi da se stigne do fascinantnih rezultata za masovnu proizvodnju 97 posto bezbjedne obuće”. Pored toga što reditelj piše popularnim stilom koji je u Francuskoj poznat pod imenom galimatijas i što izlaže sintaksu nehumanoj torturi, njegov predlog priziva nezgodne asocijacije na mračni period istorije kad su neki predmeti zaista pravljeni od ljudske kože, na primer abažuri za lampe.

Otkud fikcija u romanu?

Pored pojedinaca, u spaljivanje Basare na virtuelnoj lomači uključilo se i cehovsko Udruženje književnika Srbije (UKS). U vatrenom nacionalističkom zanosu koji ih drma već tri decenije i kusur, još od buđenja naroda kojem su dali nemali doprinos, udruženi književnici su sročili antologijsko saopštenje koje počinje ovako: “Tražimo pomilovanje za grešnog našeg kolegu Svetislava Basaru povodom njegovog romana ‘Kontraendorfin’ u kome je opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović. I oprosti mu Bože, jer ne zna što čini u svom delu ovenčanom prestižnom NIN-ovom nagradom”.

Dakle, pisac je počinio zločin jer je u romanu opisao nešto što se nikad nije dogodilo. To je isto kao kad bi nekakvo udruženje patriotskih istoričara zamerilo nekom svom kolegi što je u svojoj istorijskoj studiji opisao nešto što se dogodilo. Roman je književni žanr, fikcija, u njemu se uvek govori o događajima koji se nisu dogodili, čak i kad je reč o stvarnim istorijskim događajima. Niko razuman ne očekuje da pet-šest hiljada udruženih književnika iz UKS-a znaju nešto o književnoj teoriji, ali razliku između istorije i književnosti utvrdio je još Aristotel u “Poetici” pre 2.500 godina, mogli su do sad i da pročitaju narečeno delo.

Ne vredi, nema se kad, ne mogu naši udruženi književnici da stignu, nemaju vremena za čitanje, jer neprestano pišu, pišu, pišu. A u retkim trenucima kad ne pišu, bore se za odbranu Kosova i ujedinjenje svih srpskih zemalja, za odbranu srpskih heroja u Hagu, za krst nečasni i neslobodu zlatnu. Kako god  okreneš, za čitanje Aristotela ne ostaje vremena. Kako je krenula hajka, ne bi me čudilo da UKS koliko sutra podnese tužbu protiv Desimira Stojkovića, junaka Basarinog romana, izmišljenog slikara, jer se dotični usudio da o srpskoj pesnikinji govori pomalo skaredno.

Lažni sjaj lažnih rodoljuba

U međuvremenu, kad ne brane svetu srpsku zemlju i ne spaljuju Basaru, srpski intelektualci ne miruju, već neprestano stoje na braniku otadžbine i vode ljutu bitku za svoju predstavu o Srbiji. Evo disciplina kojima najumnije srpske glave ispunjavaju slobodno vreme: odbrana ćirilice, odbrana srpskog identiteta, rat protiv evropske kolonizacije srpske kulture, rovovska borba protiv zapadnjačkog hedonizma koji sprečava mlade ljude da poginu za otadžbinu, lobiranje protiv Zakona o sprečavanju nasilja u porodici jer on ugrožava srpsku tradiciju boga & batine, najave novog Kosovskog boja, zagovaranje ideje o ujedinjenju srpskih zemalja, agitovanje za “srpski svet” (devojačko: Velika Srbija), odbrana tradicionalnih vrednosti (crkva, porodica, pogibija tuđe dece za velike nacionalne ideje), borba protiv feminizma i ostalih zapadnjačkih novotarija koje nagrizaju srpski identitet, poricanje i falsifikovanje zločinačke prošlosti,  veličanje ratnih zločinaca, antihaška histerija i još trista čuda od istog prokislog brašna.

Novac iz budžeta Srbije troši se i šakom i kapom, teško zarađene narodne pare arče se na kojekakve naprednjačke budalaštine, ali nema gore investicije od ulaganja u srpsku narodnjačku inteligenciju. Građani finansiraju one koji “ne rade fizički osam sati dnevno”, društvo hrani ljude koji tim istim građanima i društvu od kojih žive neprestano rade o glavi. Prošlo je već 150 godina otkad je ruski istoričar i etnograf Pavel Apolonovič Rovinski postavio dijagnozu duhovnim precima današnjih umnih srpskih glava: “Nedovoljno prosvijećeni, malo rade, ne brinu se o svrsi, ne vole ni u šta da se udubljuju, vole da hvataju površinu stvari i odmah je pokazuju. Djelujući na slabe strane srpskog naroda i ostavljajući ga u iluzijama, ne dirajući mu samo u nacionalno osjećanje – njime se može vladati koliko se hoće”.

Današnja intelektualna elita ni za jotu nije promenila svoj program, njima su i dalje na dnevnom redu zloupotrebe slabosti srpskog naroda, brižljivo negovanje kolektivnih iluzija, draškanje nacionalnog osećanja i održavanje srpskog društva van civilizacijskih tokova, u zaostalosti i zaparloženosti. Pa nije ocu nacije Dobrici Ćosiću tek tako pala na pamet ideja da treba “uvideti i imenovati preimućstva civilizacijske zaostalosti”. Ispod gromoglasnih priča o naciji i patriotizmu krije se providan lični interes koji je davno prozreo Slobodan Blagojević, pišući o Matiji Bećkoviću: “Njemu je potreban zapušten, neciviliziran narod da bi on svojom lažnom svjetlošću, imitacijom transcendentaliteta, sijao u njemu”. Zato je narodnjačkim intelektualcima toliko stalo da Srbija ostane u tami – da bi u tom mrklom mraku jedino svetlo bilo lažni sjaj lažnih rodoljuba.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO