Mišljenja

Naprednjački bijeli medvjedi

Zašto bi pojedinci, samo zato što su članovi porodica izabranih funkcionera, bili zaštićeniji od ostalih građana Srbije?

Zanimljivo je da nikada nijedna porodica, uključujući i onu Slobodana Miloševića, nije toliko povezivana sa kriminalnim radnjama kao Vučićeva, piše autor (EPA - Ilustracija)
Zanimljivo je da nikada nijedna porodica, uključujući i onu Slobodana Miloševića, nije toliko povezivana sa kriminalnim radnjama kao Vučićeva, piše autor (EPA - Ilustracija)

Kraj prošle godine u Srbiji obeležila je opšta ofanziva Srpske napredne stranke i svih onih znanih i neznanih podržavalaca aktuelne vlasti koja je za cilj imala da se promeni Krivični zakon kako bi krivično delo postalo i – Napad na psihički integritet i spokojstvo članova porodice predstavnika najviših državnih funkcionera. Predviđena kazna za ovo delo je do pet godina zatvora.

Formalno, zahtev je Vladi Srbije dostavila fantomska nevladina organizacija „Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije Transparentnost“. Jedina vidljiva aktivnost ove organizacije je gostovanje predsednika ovog Saveta Maria Spasića na privatnim prorežimskim televizijama i davanje izjava provladinim tabloidima.

U međuvremenu je taj predsednik dobio posao u vladinom sektoru i to u Ministarstvu zdravlja. Da je u dobrim vezama sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom govori i podatak da je Spasić, u ime svoje organizacije, posle napada pomenutog ministra na Sergeja Trifunovića i njegovu fondaciju “Podrži život” podneo krivičnu tužbu za delo teške prevare u ime svoje organizacije.

Ugroženost predsjednika

Tako to u Srbiji ide. Uvek se nađu neki fantomi. Ili sruše pola ulice u Savamali, ili podnose besmislene krivične prijave protiv političkih protivnika vlasti, a sada eto i inicijativu za promenu Krivičnog zakona. I nema veze što nijedna inicijativa ne urodi plodom, izuzev one fantomske akcije u Savamali.

Danima se u Skupštini Srbije pričalo o ugroženosti predsednika Srbije i njegove porodice, ali i o potrebi da Srbija dobije Krivični zakon po kojem bi bili zaštićeni članovi porodica najviših državnih organa. Iako predlog nije upućen Skupštini, on je dobio gotovo stopostotnu podršku od poslanika vladajuće koalicije koja uz horsko pevanje ističe da su te promene neoohodne kako bi Srbija krenula napred.

Kao izvori se u 90 odsto slučajeva navode pisanja na društvenim mrežama. Srbija ima pri Tužilaštvu odeljenje za visoko-tehnološki kriminal i ništa, pripadnike tog odeljenja, ne sprečava da rade svoj posao i da kazne svakoga ko na najgori način iskazuje mržnju ili pretnju prema bilo kome. Zašto bi bili zaštićeni samo najviši državni funkcioneri?

Najgore je što se napadi na članove porodica najviših državnih funkcionera pripisuju liderima opozicije koji nikada nisu ni pretili, niti vređali one koje bi sada naprednjaci da zaštite kao bele medvede. Neki anonimus na Twitteru, primera radi, napiše neku ogavnost, a narodni poslanici i funkcioneri vladajuće koalicije odmah to pripisuju srpskoj vanparlamentarnoj opoziciji.

Ako neki političar kaže da je dobio informaciju da je neki počinilac krivičnog dela bio u vezi sa nekim od pripadnika porodice funkcionera, onda na takve stvari mora da reaguje Tužilaštvo i da u startu rešava. A, onda neko mora da snosi odgovornost zbog toga. Ili političar zbog toga što je lagao, ili pripadnik porodice zbog učestvovanja u kriminalu. Jasna stvar.

Da odgovore tužitelji i sudije

Kada je reč o uvredama i pretnjama, niko ne sme da se izvuče iz toga. Zašto se po tom pitanju ne reaguje, drugo je pitanje. Srbija ima sve potrebne mehanizme da pronađe i privede Zakonu svakoga ko se tako ponaša i na društvenim mrežama.

Mnogo toga je sporno u ovom predlogu. Zašto bi pojedinci, samo zato što su članovi porodica izabranih funkcionera bili zaštićeniji od ostalih građana Srbije. U srpskom pravnom sistemu postoje razna krivična i prekršajna dela koja mogu da se iskoriste i da se postigne pravda. Zašto se ta pravda ne podstiče, to možda treba da odgovore, pored predstavnika vlasti koji se nikada nisu odrekli svog uticaja na pravosudni sistem, i sami tužioci i sudije.

Odgovor u pitanju zašto nema pravde leži i u politici Aleksandara Vučića. On ne želi nikome da stavi oreol mučenika iznad glave i tako mu da još više na značaju, ili ga svojim postupkom učini jačim protivnikom nego što je to sada slučaj. Najočigledniji primeri za to su Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović, lideri nekadašnjeg opozicionog Saveza za Srbiju. Godinama ih vlasti optužuju da su lopuže, da su opljačkali Srbiju, iako jedan od njih nikada nije ni bio na vlasti.

Najveći lopov u istoriji Srbije je, kako tvrde naprednjaci, Đilas, ali nikakav postupak protiv njega nije pokrenut. Navodno je opljačkao Srbiju za 619 miliona evra. Jeremić je malo manji lopov, ali isto su milioni u pitanju. Kada pitate naprednjake zašto nisu podneli krivične prijave, onda odgovaraju da to nije njihov posao i da to treba da radi Tužilaštvo. A, ono ćuti i pravi se ludo za mnogo toga u Srbiji. Napadnutim političarima ostaje samo da vode građanske parnice.

Kada bi pomenuti političari bili uhapšeni, dobro zna Vučić da bi oni bili žrtve, jer njihov lopovluk, takvih razmera, postoji samo u marketinškoj doktrini Srpske napredne stranke. Proces protiv njih bi se završio poput svih onih koje je Vučić pompezno najavljivao – oslobađajućim presudama i velikim odštetama koje bi se naplatile od državnih para, a političari bi dobili zvaničnu i merodavnu presudu da nisu lopovi. A, to Vučiću ne odgovara.

Porodične veze sa kriminalom

U međuvremenu, Vučić je dobio prvostepenu presudu da je kriv i da je dužan da plati 200.000 dinara odštete Obradoviću zato što ga je nazvao lopovom i fašistom. Ta presuda mu dobro dođe, jer sada stalno govori o tome da je to dokaz da je sudstvo u Srbiji nezavisno, ali dodaje „da ćemo da vidimo šta će biti na kraju tog procesa“.

Zanimljivo je da nikada nijedna porodica, uključujući i onu Slobodana Miloševića, nije toliko povezivana sa kriminalnim radnjama kao Vučićeva. Da li je to istina ili ne, drugo je pitanje. Na njega bi trebalo odlučan odgovor da daju institucije države, a one ćute.

I sada dolazimo do suštine, o ona se odnosi na promenu sistema koji je u Srbiji nepromenjen desetinama godina. Nijedna vlast se nikada suštinski nije odrekla svog uticaja na pravosuđe. Da bi pravda u Srbiji pobedila, pravni sistem mora da postane nezavistan. Onoga trenutka kada sudstvo bude nezavisno, neće biti potrebe menjati zakone, već ih samo primenjivati.

U međuvremenu, ova inicijativa doživela je sudbinu mnogih drugih besmislenih predloga. Nekako je pala u zaborav. Iskorišćena je za jačanje autoriteta predsednika Srbije i na tome se sve završilo. Kako reče jedan od beogradskih advokata, ovakav predlog je toliko besmislen da ni u Vučićevoj Srbiji ne može da prođe

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor : Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO