Dnevnik uvreda ministra kulture Srbije

Naoružao se ministar teškom verbalnom artiljerijom, pa raspalio na sve strane (EPA)
Naoružao se ministar teškom verbalnom artiljerijom, pa raspalio na sve strane (EPA)

Odlazeći ministar kulture u Vladi Srbije Vladan Vukosavljević odlučio je da napusti položaj – da parafraziram T.S. Eliota – ne sa cviljenjem, već sa praskom. Naoružao se ministar teškom verbalnom artiljerijom, pa raspalio na sve strane, puca i levo i desno, ne žali municiju. Podesio je ministar oružje na rafalnu paljbu, pa rešeta li rešeta, a protivnici padaju kao snoplje. Ko god se u poslednje vreme osmelio da kaže koju kritički intoniranu primedbu na račun Ministarstva kulture i njegovog popečitelja, bio je prinuđen da istrpi salve teških reči iz ministrovog oštrog pera.

Ministar je do sada retko imao priliku da iskaže svoj bujni spisateljski talenat, njegova bibliografija sačinjena je uglavnom od poneke besede i uvodne reči, pa je sad rešio da nadoknadi propušteno i da pusti razularenoj fantaziji na volju. A njegova spisateljska mašta se prosto razbukti kad naleti na čudnovatu pojavu zvanu neistomišljenik, pogotovo ako dotična pojava nema običaj da se klanja idolu nacije. U sudaru sa drugomislećim bićima ministar pokazuje svu raskoš svog vokabulara, za svakog nađe zgodnu reč. Teško je pobrojati sve popečiteljske bravure, ali vredi navesti bar najupečatljivije, kako bi se mladi kandidati za dobrovoljne branitelje srpstva na vreme naučili lepom stilu i jasnom izražavanju patriotskih misli.

Otkud Basara u šumi?

Novinaru i bivšem ambasadoru Srbije u BiH Grujici Spasoviću ministar je izjavio “saučešće zbog nestanka komunizma, njegove omiljene ideologije u kojoj je jedino bilo moguće da se ljudi njegovog kova i karaktera popnu visoko na poltronskim lestvicama društvenog uspeha”. Nije se ministar zaustavio na Spasoviću, već je iskazao saosećanje i sa njegovim čitaocima, pa je i njima izjavio saučešće. Za pisca Svetislava Basaru ministar veli da se “obaveštava o istoriji poglavito u kafanama”, naziva ga “strašnim deranom”, “anfan teriblom srpskog tlačiteljstva hartije” kog su odavno napustile muze, pa mu je preostalo samo da se “batrga i da svaštari kako zna i ume”. Za ministra je Basara “naš deran sveznadar”, ruga se Basarinoj “drugosrbijanskoj pameti i moralu” (što bi, valjda, trebalo da bude uvreda), pa veli da je Basari “kretanje kroz proktološki metaprostor izrazita osobenost već decenijama”.

Ume ministar i da pohvali Basaru, veli da je ovaj “deran” nadaren “račvastim jezikom”, što bi valjda trebalo da znači kako ima zmijski jezik, takorekuć otrovan. Ministar ipak veruje da Basaru “treba čuvati i sačuvati”, mada ne kaže ni od koga ni od čega, niti kakva ta opasnost preti poznatom piscu. Popečitelj ne razjašnjava ovu zakukuljenu pretnju, ali zaključuje da ne bi bilo dobro da se Basara “naljuti i  reši da se trajno povuče u šume oko Bajine Bašte”. Zašto baš u šume? Kad je to Basara izrazio želju za povlačenjem među drveće, ptice, medvede i ostale šumske životinje? Ministar je očigledno majstor zagonetanja, nije lako dokučiti nesagledivu dubinu njegovih mudrih misli. Uglavnom, Basaru treba zadržati u gradu, jer bismo u suprotnom spali “samo na Teofila Pančića i Nedima Sejdinovića”, a to – kako veli ministar koji je u međuvremenu navukao beli mantil – “nije dobro za zdravlje nacije, pogotovo za njen želudac”.

Prirodno stanište i antropomorfni entitet

Basara je još i dobro prošao kod ministra, za razliku od Nedima Sejdinovića. Nije ministar stao samo na gastroenterološkim opaskama, već je – kao pravi renesansni čovek – odlutao i u druge oblasti. Za ministra je ovaj vrsni novinar “nesrećnik” kojeg javnost posmatra “sa sažaljenjem i ignorišući ga”, optužio ga je da kleveće brojne državne funkcionere i instutucije, sve one koji “nisu po volji njegovim sponzorima i nalogodavcima”. Drugim rečima, za ministra je Sejdinović plaćenik, čovek koji ne piše ono što misli, već ono što mu neko naredi. Pozabavio se popečitelj i zoologijom, rekavši za Sejdinovića doslovce: “Njemu bi prijao povratak u prirodno stanište, gde i inače obitavaju takvi pripadnici faune”. Možda je sad jasnije i zašto je ministar pomislio da bi Basara mogao da se preseli u šume oko Bajine Bašte, valjda i “deran” pripada životinjskom carstvu.

Sve navedeno je prilično blago i nežno u odnosu na uvrede kojima je ministar počastio istoričara Nikolu Samardžića. Za ministra Samardžić nije čovek, već “antropomorfni entitet”, a odgovaranje takvom čovekolikom stvorenju spada u “mentalno i moralno nehigijenske poslove”. Ipak je ministar rešio da snizi higijenske kriterijume i da zaprlja ruke, pa je za Samardžića napisao da je “pseudoistoričar, psihički uništen od tereta ugleda i slave rođenog oca”, da je “nedobačen i neostvaren u svom poslu”, da je kao takav “idealni uzorak psihijatrima i psiholozima za proučavanje psihičke iskošenosti kod sindroma ‘oceubice’“.

Nije tu kraj, ministru se Samardžić prvo pričinio kao nešto čovekoliko, ali je kasnije – kao pravi stručnjak za faunu – utvrdio da je zapravo reč o psu, jer istoričar “godinama kevće na svaku stvar, okolnost ili fenomen koji ima pridev ‘srpski’ ili predstavlja nešto iole značajno u srpskoj istoriji”. Nije se ministar ni tu zaustavio, ima on još verbalne džebane u mentalnom šaržeru – Samardžić je “teško oboleo od autošovinizma”, on se “snagom ludaka bori protiv sebe samog, svog oca, svog naroda, svog imena i identiteta”, Samardžić je običan „nitkov i ništarija“, čovek koji “opsesivno prezire svetosavlje” i “gadi se svega srpskog”. Nakon postavljene dijagnoze, ministar je dokonao i šta sleduje ovakvom čoveku, odnosno “antropomorfnom entitetu” koji kevće: “Za njega su samo okretanje glave kao od pijanca koji se uneredio, možda prstohvat sažaljenja i verovatno stručna pomoć”.

Citirani biseri iz Vukosavljevićevih reakcija nisu nikakav izuzetak u njegovom ophođenju prema kritičarima, već standardni deo popečiteljskog repertoara. Dovoljno je navesti još neke ministrove rečenice upućene onima koji mu nisu skloni. Na primer: “Medijskim i političkim lešinarima kao što su Sejdinović, Ramač, Pajtić, Lutovac i Pančić predlažem opuštanje uz molitvu ili meditaciju”. Učesnicima ankete u listu “Danas” koji su komentarisali navedenu ministrovu izjavu o Grujici Spasoviću, ministar je poručio “da im nijedna polovina mozga ne radi na frekvenciji dobrog vaspitanja i intelektualne čestitosti. Ni ona titoistička ni ona neoliberalno-antisrpska. Obe su u stanju atrofije”. Sonji Ćirić, urednici kulture u nedeljniku “Vreme”, ministar je poručio da o radu njegovog ministarstva piše “manirom nekog malog balkanskog špijuna”.

Kulturna dijagnostika

Nije ministar ništa blaži ni prema kolegama iz vlasti. Kad mu je Jelena Trivan, direktorka Službenog glasnika i predsednica UO Filmskog centra Srbije, nešto spočitala, ministar ju je optužio za “neukost i bahatost” i konstatovao da se Trivan “očigledno pomalo pogubila u komplikovanim okolnostima za kojima je žudela da joj se dese pa otud i ovi otužni javni nastupi”. Što je najluđe, ministar isti rečnik koristi i kad se obračunava sa svojim poznanicima i istomišljenicima. Polemišući sa Milom Lomparom, autorom egzorcističke knjige “Duh samoporicanja”, zagovornikom teze o srpskom stanovištu, kog inače izuzetno ceni, ministar je pribegao istim stilskim sredstvima kao da je izašao na megdan nekom njihovom zajedničkom neprijatelju autošovinisti.

Naziva ga lažovom i klevetnikom, smislio mu je nadimak “lažni car Milo Mali”, iz njegovog prezimena izveo čitavu sortu ljudi, to su  “lomparoidi, spodobe kadre da se brlogu prilagode i u njemu valjaju”. Za ministra je Lompar “nesrećni mizantrop” u krizi identiteta i čovek koji “naplaćuje svoj nedelatni kvazipatriotizam”. Ministar se i ovom prilikom pokazao kao psiholog i ekspert za duševne boljke, pa je zaključio da u Lomparevom psihičkom životu “verovatno postoje čvorovi hipertrofirane sujete, zavisti, ljubomore, neka vrsta potisnute mržnje i druge mane volje, slabosti karaktera ili psihičke iskošenosti”. Na kraju je ministar i njemu predložio “da za svoja neprijatna karakterna i moralna oboljenja savet i pomoć potraži kod svog lekara ili farmaceuta. Ili psihoterapeuta. Ili ispovednika. Ja za njegovu boljku lek nemam”.

Totalitarne poruke iz ministarskog kabineta

Ministar kulture se baš uživeo u ulogu psihijatra i izveštio u davanju dijagnoza, pa tako i autošovinista Samardžić i patriota Lompar ispadoše “psihički iskošeni”, samo što zanose na različite strane. Jedino ministar stoji uspravno, u apsolutnoj ravnoteži, kao duhovna vertikala, ne naginjući se ni levo ni desno, a ponajmanje kroz prozor. Ovakve eskapade uvreda svakako su neprimerene ministru kulture čak i u jednoj temeljno devastiranoj zemlji, izazivaju transfer neprijatnosti kod čitalaca i ponajviše podsećaju na znamenita otvorena pisma Željka Mitrovića, ali s jednom bitnom razlikom.

Ministar je nesumnjivo načitan čovek, a iz njegovih teškokalibarskih tekstova postaje vidljivo zašto treba čitati knjige i obogaćivati svoj rečnik. Samo pravi erudita može da ispsuje svoje protivnike na pasja kola, a da ne upotrebi nijednu psovku. Eh, šta bi dali učesnici rijaliti programa da umeju da se ovako vešto služe rečima kao ministar kulture. Ali džaba, nisu se obrazovali, nisu provodili besane noći nad otvorenom knjigom upijajući mudrost sveta i bogateći rečnik, pa su zato sad prinuđeni da se u međusobnim obračunima služe jednim te istim psovkama, uz neizbežno pominjanje polnih organa, sunca, Boga, majke, uže i šire familije.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Upotreba malo oštrijeg rečnika uobičajena je u polemikama, nije to najveći problem ministrovog polemičkog diskursa. Problem je u tome što ministar uporno dehumanizuje svoje protivnike, diskredituje ih i odriče im pravo na učešće u javnom životu. Jer, šta čovek ima da razgovara sa pripadnicima faune, antropomorfnim entitetima, spodobama, onima kojima je mesto u šumi i drugim prirodnim staništima, političkim i medijskim lešinarima, piscima račvastog jezika, ljudima atrofiranog mozga i psihičkim bolesnicima. Zna se gde je takvima mesto: u nekoj ustanovi zatvorenog tipa, u oboru, brlogu, jazbini – a ne u javnosti. Kad takve totalitarne poruke dolaze iz ministarskog kabineta, dakle sa mesta moći, to nije nimalo naivno. Šta bi se dogodilo kad bi ministar imao moć da kroji društvo po sopstvenim naumima, gde bi završili svi oni koji se ne uklapaju u njegovu uzanu viziju srpstva, nadam se da nikada nećemo saznati.

Nasilje kao suština nacionalizma

Kad ne vodi krstaški rat po medijima, ministar se bavi nekim divnim, uzvišenim stvarima: očuvanjem srpske baštine, odbranom i zaštitom ćirilice, čuvanjem “osnovnih identitetskih atributa srpske kulture”, ujedinjenjem srpskog kulturnog prostora (daj šta daš, kad već ne može da se objedini teritorija), manastirima, žitijima, negovanjem srpskog jezika, očuvanjem kulturnog i nacionalnog identiteta, sedenjem “na velikom prestolu slovenske kulture”, oživljavanjem Kosovskog zaveta i sličnim patriotskim delatnostima. Na prvi pogled, briga o kulturi i nacionalnom identitetu nespojiva je sa izlivima verbalnog nasilja prema neistomišljenicima. Već na drugi pogled, sve se savršeno uklapa. Jer sve te prividno idealističke priče o naciji i kulturi kao čuvaru nacionalnog identiteta na kraju završe u uličarskom rečniku, mržnji, uvredama, klevetama, dehumanizaciji neistomišljenika, u očiglednoj frustraciji i progonu drugih i drugačijih. Reč je o licu i naličju istog krivotvorenog novčića.

Drugačije i ne može da bude, što je precizno utvrdio Radomir Konstantinović pre skoro tri decenije, u govoru koji je održao na otvaranju Beogradskog kruga. Tu je Konstantinović rekao: “Nasilje je u samoj prirodi nacionalizma pošto je on, zahtevajući apsolutno jedinstvo, neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno, protivurečna: osuđen je na nasilje”. U korenu ovakvog nakaradnog shvatanja sveta stoji ono što je Konstantinović u “Filosofiji palanke” nazvao “idealom organske kulture”. To je san o apsolutnom jedinstvu koji se pretvara u noćnu moru i neminovno vodi u nasilje, u potiranje svega što se ne uklapa u zamišljeni ideal srpstva i jedinstva.

Pogrde koje ministar kulture upućuje neistomišljenicima otkrivaju šta je osnovni sadržaj nacionalističke kulturne matrice, njeno mračno naličje koje se obično skriva iza velikih reči, a u citiranim napadima pokazalo se u svoj neljudskoj raskoši. Iza svih uzvišenih pojmova o naciji uvek se krije nasilništvo i jezik isukan kao mač. A svi pozivi na nacionalno jedinstvo uvek završe u nekoj “istrazi poturica” koje se danas zovu autošovinisti, neprijatelji srpstva, prezirači svetosavlja i psihički iskošene individue sa sindromom oceubica.

Logično je što se ministar kulture Vladan Vukosavljević bori protiv takvih antisrpskih izroda, to mu je u opisu radnog mesta i ideološke pozicije, ali me brine što je udario i na svoje, pre svega na Mila Lompara. Do juče su stajali zajedno na srpskom stanovištu, pozivali srpski narod na jedinstvo i slogu, a danas su prešli na čašćavanje najcrnjim uvredama i slanje kod psihijatra. Ako ovako nastave, nikad Srbi neće moći da se slože, umnože, obože i oraspolože.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO