Srbija na ‘Bijelom’ putu

Srbija je, verovatno, jedina evropska država, ne računajući Rusiju, koja blagonaklono gleda na Aleksandra Lukašenka i njegov način vladanja Belorusijom.

Iako nema zvaničnog, pisanog traga, da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić čestitao svom imenjaku Lukašenku ubedljivu pobedu na predsedničkim izborima, iz aviona je vidljiva podrška Beograda zvaničnom Minsku. To je najočiglednije iz ponašanja provladinih medija u Srbiji. Kao da su u pitanju dosadašnji protesti protiv vlasti u Beogradu.

Ogromno nezadovoljstvo naroda u Belorusiji nije tema za te medije. Kao suncem ozareni izveštavali su sa kontramitinga Lukašenka u Minsku. Jedna od televizja sa nacionalnom frekvencijom se toliko zanela da je opozicione demonstrante predstavila u svom izveštaju kao Lukašenkove pristalice. Posebno je apostrofiran dogovor predsednika Belorusije sa ruskim kolegom o vojnoj pomoći, ne daj Bože da zatreba.

Za Srbiju su minuli izbori u Belorusiji neupitni. Naročito za Vučića. Zašto ćuti, to je neka druga priča. Njemu apsolutno ne predstavlja problem situacija u kojoj neko na izborima dobije 80 i kusur odsto glasova, niti kako je do tog rezutata došlo. I sam se upinje do samih granica mogućeg ne bi li se približio Lukašenkovom rezultatu. Za sada je u minusu nekih dvadesetak odsto. Lukašenko je njegov uzor, a ne Gudni Johanson koji je na Islandu pobedio sa rezultatom od 92,2 odsto.

Primjena Lukašenkovog načina vladavine u Srbiji

Predsednik Belorusije je samo u Srbiji i to unajvišem državnom domu – Skupštini Srbije, mogao u slobodnoj Evropi da održi govor u kojem se hvali “najdemokratskijim izborima na svetu” u kojima opozicija, i pored njegovog zalaganja i želje, nije uspela da prođe censzus. I ne samo da je to izgovorio, već je za taj govor dobio aplauz. Bilo je to početkom decembra prošle godine.

Vučić kao da je prepisao matricu Lukašenkovog načina vladavine i primenio je u Srbiji. Najpre je stavio sve medije pod svoju kontrolu, a onda i kompletan narod. Za razliku od Lukašenka, još ne hapsi opozicione lidere koji mogu da mu predstave smetnju i ne ubija demonstrante na ulici, ali po mnogo čemu ga u korak prati.

Vučić je organizovao izbore koji su, po Lukašenkovoj logici, najpribližniji beloruskim “najdemokratskijim” izborima. I on je, poput Lukašenka, imao želju i volju da u parlamentu bude više opozicije. Čak je i cenzus smanjio sa pet na tri odsto, ali nije on kriv što je opozicija nesposobna da osvoji i ta tri frtalja glasova. Na demonstrante je poslao policiju i nezvaničnu stranačku miliciju. Postupio je tako da ni Lukašenko nije imao šta da mu zameri, ali na sreću nije korištena bojeva i gumena municija tom prilikom. Dok Lukašenko svoje protivnike naziva ovcama, Vučić one koji se ne slažu sa njegovom politikom zove – kretenima. Čak se i sa lubenicom slikao, poput Lukašenke. Moglo bi se reći da je Srbija na “Belom” putu.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Lukašenku Vučić nikada neće, u pozitivnom smislu, da zaboravi čin kada je u sred bombardovanja Srbije 1999. godine, seo u avion i sleteo u Beograd. Kada je Lukašenko 11 godina kasnije došao u Beograd, tog decembra 2019. godine, Vučić ga je dočekao rečima kojima je naglasio da se radi o “jednom od retkih pravih prijatelja Srbije”. Vućić za svakog zvaničnika države sa kojim se sreo, makar i u hodniku, kaže da mu je prijatelj, ali za retko koga da je iskreni prijatelj Srbije. Lukašenko, kome su gotova sva vrata u Evropi zatvorena, ima eto podršku iz jedne države koja želi da postane članica moderne evropske porodice. To što joj ta namera baš nešto ne ide od ruke, drugi je padež.

Kada smo već kod Evrope, mnogi od građana Srbije su malo razočarani u nju, jer je zvaničan Brisel mnogo snažnije stao uz beloruski narod na ulicama, nego što je to bio slučaj prilikom učestalih protesta u Beogradu. I ne samo kada su protesti u pitanju. Srbija je godinama unazad očekivala da Evropa ne gleda toliko blagonaklono na sve ono što se dešava unutar njenih granica. Iako možemo da govorimo o dvostrukim aršinima EU, neke nijanse ipak govore u prilog Evropi. Najveći Lukašenkov takmac na predsedničkim izborima je uhapšen, preventino, pre izbora. Rezultat od 80 odsto mnogo više para uši od onih 60 u Srbiji. Na protestima u Belorusiji ima i do nekoliko stotina hiljada ljudi, dok u Srbiji je to nekoliko hiljada. Lukašenko se susreće sa velikim brojem štrajkova, uključujući i onaj na državnoj televiziji, a u Srbiji je to, za sada, misaona ideja.

Nedemokratske vlasti

Kada se sve ovo uzme u obzir, Evropa jednostavno ne može da ćuti i da pokrije oči. Naročito posle onog streljanja demonstranta na ulici. Da li Aleksandar Vučić treba da dostigne nivo Aleksandra Lukašenka da bi Evropa ozbiljnije delovala, verovatno. Građani Srbije sigurno ne bi voleli da putem krvi na ulicama steknu podršku Brisela i nadaju se nekom drugom ishodu.

Kada su američki političari branili vojnu akciju u Vijetnamu tako što su govorili da moraju da tamo zaustave komunizam da im ne bi došao na njihov prag, mnogi su u tome videli samo jedan od izgovora. Teško da bi komunizam preko Vijetnama stigao do Washingtona, ali mi u srcu Evrope i malo dalje od tog srca imamo situaciju da državama vladaju ljudi koji su operisani od demokratije, ukidaju slobode, stvaraju od država građana svoje partijske prćije. Tako nešto ne sme u 21. veku da postoji nigde na svetu, a ne u Evropi. Nisu, međutim, te brojke od 80 ili 60 odsto, ono što je toliko poražavajuće po demokratiju, jer imamo primer Islanda, već način na koji se do takvih rezultata dolazi. Takve rezultate niko ne sme da prizna i toleriše.

Drugo je pitanje što neki narodi ćute, prosto im se sviđa takav način vladavine i autoriteta. Ne može Evropa da natera građane Srbije, Belorusije i još po nekih država, da se suprotstave nedemokratskim vlastima. To moraju sami da urade, poput građana u Belorusiji. Da li će uspeti, drugo je pitanje, ali Evropa ne sme da dozvoli da se takve vlasti održavaju u životu.

Građani Srbije devetu godinu nemaju mogućnost da čuju i vide jedan jedini odgovor bilo kojeg opozicionog prvaka na sve besmislene i lažne optužbe, na primer. Države bez slobode govora, medija, izbora, ne mogu da budu deo evropske porodice. To mora da bude jasno stavljeno do znanja. U suprotnom, ta porodica može vremenom da prestane da bude ono što je davno proklamovala i za šta se borila.

Do tada, dva Aleksandra će nastaviti suvereno da vladaju zahvaljujući “najdemokratskijim izborima” na kojima neće imati suparnike i posle kojih će sve više da čeliče svoju vlast bezijednog glasa protiv. Možda čak i budu primer nekim drugim kako vladati i voditi svoj narod u svetlu budućnost.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera