Vjera i korona: Glasovi razuma u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

Sveti Sinod i brojni episkopi poručivali su vjernicima da se okupljaju na liturgiji, te da se mirno pričešćuju (EPA)

Dok je epidemija Covida-19 započinjala svoj smrtonosni pohod po našim krajevima, dok se većina građana i institucija šaltala na novi način života koji podrazumeva odsustvo kontakata, nastojeći da sačuvaju i sebe i druge, vrh Srpske pravoslavne crkve se ponašao bahato, neodgovorno i opasno po život.

Sveti Sinod i brojni episkopi poručivali su vernicima da se okupljaju na liturgiji, te da se mirno pričešćuju, koristeći istu kašičicu, jer se, kako reče vladika bački Irinej, “od pričešća za dve hiljade godina nikad niko nije zarazio”.

Njima su se pridružili razni verski fanatici tipa Dragoslava Bokana, vođe paravojne formacije “Beli orlovi”, brojni intelektualci okađeni tamjanom, te silni laici uvereni da im korona virus ne može ništa, jer su jači od sudbine, zahvaljujući magičnoj podršci Svetog Duha koji je, po službenoj dužnosti, njihovu zadrtost zakrilio nevidljivim oklopom neprobojnim za sitne živuljke.

Vernici na kašičicu

“Sveto pričešće nije od ovoga svijeta – pa samim tim ne može biti sredstvo širenja zaraze”, prpošno je propovedao Gojko Perović, rektor Cetinjske bogoslovije. Vladika banatski Nikanor delio je medicinske savete vernicima, govoreći da je Hrist najbolji lekar koji “daje najbolje lekove, kroz svetu tajnu pričešća, to je najbolji lek”.

Svako ko se drznuo da misli drugačije, pogotovo ako je reč o teologu, proglašavan je za otpadnika od istinite pravoslavne vere. Kako lepo reče Eparhija bačka u svom saopštenju: “Ako neko javno tvrdi da je Pričešće rizik po zdravlje, za njega ne bi smelo biti mesta u crkvenoj prosveti jer, budući da je neznaven, ne može biti učitelj drugima, a po kanonskoj akriviji takav bi morao i da bude isključen iz crkvene zajednice.”

Dakle, ko koristi zdrav razum i misli da hleb i vino u putiru mogu biti izvor infekcije, tog treba isterati iz crkve. Vaistinu, mudra odluka.

Sumanute propovedi uglednih crkvenih jerarha naišle su na odobravanje jednog dela pastve, otpornog na činjenice, naučne dokaze, zdrav razum i slične demonske prelesti.

Na raznim portalima ređale su se stotine komentara istog sadržaja – okupljanje na liturgiji i pričešćivanje nije opasno, pričešće nikad nikog nije zarazilo, ko se boji odlaska u hram i pričešćivanja – taj je maloveran, apostata, otpadnik od vere.

Osiono ponašanje visokih činovnika SPC-a i vernika na kašičicu koji su bez trunke griže savesti ugrozili zdravlje i život drugih ljudi stavilo je crkvu u žižu javnosti, izazivajući opravdanu osudu i zgražavanje.

Mediji su bili puni vesti o vernicima koji krše mere opreza, okupljaju se na službama u hramovima u vreme policijskog časa, kao i o vladikama i sveštenicima koji svesno ugrožavaju svoje i tuđe živote.

To je kod mnogih moglo da stvori pogrešnu sliku da je čitava crkva jedinstvena u iracionalnom uverenju da pravim vernicima virus ne može ništa, jer uživaju posebnu Božju zaštitu, te da je Bog neka vrsta njihovog privatnog obezbeđenja od svih zaraznih bolesti.

Međutim, postoji i druga strana čitave priče. Pojavio se čitav niz teologa koji su pisali i govorili protiv nakaradnih shvatanja, upozoravali na opasnost od virusa i znalački objašnjavali čitav problem oko pričešćivanja.

U javnosti je najvidljiviji bio Vukašin Milićević, mladi sveštenik i docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. On je objavio autorski tekst Kašičica u nedeljniku Vreme, dao je intervju za nedeljnik NIN i gostovao je u Utisku nedelje, pokušavajući da unese malo razuma i znanja u buku i bes oko pandemije.

Patrijarh te tuži, patrijarh ti sudi

Milićević je napisao da pričešćivanje istom kašičicom “nije ni izvorni, niti jedini način pričešćivanja, a ni nešto što se ne bi moglo promeniti”; ukazao je da taj način pričešćivanja nije star 2.000 godina, već da je nastao “duboko u srednjem veku”; naveo je da su druge pravoslavne crkve uvele mere za umanjivanje opasnosti od zaraze: Ruska pravoslavna crkva se odlučila za dezinfekciju kašičice u medicinskom alkoholu, a Rumunska za korišćenje plastičnih kašičica za jednokratnu upotrebu.

U pomenutom intervjuu objasnio je i da je verovanje kako je nemoguće zaraziti se koronom putem pričešća “teološki potpuno neutemeljeno”, te da “hleb i vino, telo i krv Hristova u evharistiji, zadržavaju sve svoje hemijske i biološke karakteristike”.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

U pomenutom tekstu Milićević piše: “Kada bi ono što se dešava prilikom evharistije podrazumevalo nekakvu hemijsku, biološku ili kakvu god transformaciju u naturalističkom smislu, imali bismo posla sa magijom, a ne sa verom i teologijom”.

U Utisku nedelje podsetio je da treba imati odnos odgovornosti i prema vernicima i prema nevernicima, jer njih Bog podjednako voli, da je to “hrišćanska ljubav bez koje ništa nema smisla, pa ni ta liturgija, pa ni pričešće”.

Milićević je podsetio i na to šta je suština liturgije: “Liturgija nije samo pričešće, nego je liturgija i kad pomognemo nekom, jednako je to liturgija.”

Njegove hrišćanske reči nisu prošle nezapaženo kod nadležnih organa, pa je odmah po gostovanju na televiziji patrijarh Irinej kaznio Milićevića zabranom javnih nastupa, oduzimanjem mogućnosti da vrši svešteničku službu, te stavljanjem pod nadležnost Crkvenog suda.

Patrijarh je optužio Milićevića da stavlja “svoja umovanja i mudrovanja iznad sabornog uma Crkve”, kao i za “otvorene, za crkvenu javnost sablažnjive, kritike zvaničnih stavova Crkve, pa i Crkve kao takve”.

Patrijarh je odmah potegao kaznene mere, nije dozvolio Milićeviću da brani svoje stavove, već je nastupio sa pozicije sile. Pritom, za razliku od Milićevića, patrijarh ne navodi nijedan teološki argument kojim bi potkrepio svoje mišljenje. A i šta će mu kad je patrijarh? Nije uzalud onomad dao orden svetog Save Aleksandru Vučiću, to je bio izbor po duhovno-diktatorskoj srodnosti.

Vjerski teorizam

Daleko od toga da je Milićević jedini u crkvi koja ovako misli. Na sajtu Teologija.net nekoliko sveštenika i teologa pisalo je u sličnom duhu. Sveštenik Slađan Vasić objavio je dva teksta, pozivajući na odgovornost i brigu o drugima, navodeći razne drugačije primere pričešćivanja iz istorije crkve.

Tekst Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga! Vasić završava dirljivim obraćanjem “svim prečasnim ocima i braći sveštenoslužiteljima” koji se i dalje drže spornih stavova kojima je u početku pandemije i sam autor članka bio sklon: “Ne smemo dopustiti da budemo odgovorni za smrt makar i jednog čoveka ili, ne daj Bože, deteta. Na duhovno staranje su nam poverena njihova bića. Svi mi znamo da ćemo za njih odgovarati (Jevr 13, 17) na Hristovom strašnom sudu. Zato vas molim da ne iskušavamo Gospoda (Mt 4, 7) i da se ponašamo u skladu sa datom situacijom i odgovornošću koja nam je data.”

Na istom portalu, u tekstu Na sceni je borba protiv pandemije, ne protiv hrišćanstva, sveštenik Dražen Tupanjanin kritikuje specifičan duhovni fenomen koji naziva liturgizmom, te posebno oštro kritikuje one koji dolaze na službu uprkos zabrani, a svoj postupak smatraju maltene hrišćanskim mučeništvom i stradanjem za Hrista: “Kada u ovim danima neko po svaku cijenu insistira na odlasku u crkvu na Službu, morao bi da zna da vjerski ideali kojima sleduje u životnu opasnost ne dovode samo nju ili njega, kao što je slučaj prilikom hrišćanskog mučeništva i ispovjedništva, već se ta opasnost prenosi na druge, na bližnje kojima možemo proslijediti virus. Pravo pitanje koje onda iskrsava i nije da li takav postupak predstavlja ispovjedništvo, jer očigledno da ne, već da li bi se takvo postupanje moglo u krajnosti okarakterisati kao vjerski terorizam, budući da fatalne posljedice toga vjerom motivisanog postupka mogu da snose drugi.”

Verski teorizam je možda i najprecizniji termin za ovakvo neodgovorno ponašanje prema drugim ljudima.

Teološka polemika

Brojni su primeri drugačijeg, odgovornog ophođenja episkopa SPC u vreme pandemije. Recimo, sve eparhije u dijaspori obustavile su javna bogosluženja još na početku pandemije, a vladika Grigorije je iz Nemačke poručivao vernicima u domaji da ne kušaju Boga i svoju veru.

Pravoslavni teolog iz Tibingena Vladimir Latinović na portalu Teologija.net objavio je tekst Od hrane do leka: Efekti pričešća na telesno zdravlje u kojem je predložio “onima koji svojim akcijama odlučuju o smrti i životu vernika” da postave sebi neka nezgodna pitanja.

Među tim pitanjima su i sledeća: “Da li pričešće u slučaju da je smešano sa otrovom može da otruje? Da li pričešće kod ljudi koji su bili alkoholičari može da izazove recidiv? (…) Ako pričešće zadržava sve odlike hrane, zašto ne bi imalo i tu odliku da prenosi viruse i bakterije?” 

Na kraju je Latinović predložio onima koji ne veruju da se mogu zaraziti pričešćem dva praktična načina za proveru svog uverenja: da pošalju pričešće u laboratoriju na ispitivanje, ili da se pričešćuju sa obolelima pa da vide šta će biti.

Latinovićev tekst izazvao je burne reakcije u ekstremnim pravoslavnim krugovima koji su ga počastili salvom uvreda i difamacija, na primer da je bezbožni i bogoborni naučnik, čovek bez savesti, nabusit, racionalista, šarlatan koji plasira jeftine bljuvotine i piše u sektaškom duhu.

Na sve to Latinović je odgovorio briljatnim, ubojitim polemičkim tekstovima, upozoravajući na katastrofalno stanje srpskog teološkog diskursa.

Na kraju teksta Koronarna infekcija teološkog diskursa i kulture govora pozvao je sve srpske pravoslavne teologe da “pokušaju da odvoje emocije od teologije, da ne gledaju na tuđa mišljenja koje se razlikuje od njihovih kao na opasna i ne optužuju druge ljude za nepobožnost, jeres, skrivene namere ili pisanje po narudžbini, napade na autoritet Crkve i episkopa, već da pokušaju da uđu u otvoren dijalog bez predrasuda”.

Isto važi i za episkope koji “će se morati navići da slušaju a ne samo da podučavaju, jer podučavanje bez slušanja nije moguće”. Iz njegovih usta u teološke i episkopske uši.

Utvara etnoreligije

I u slučaju epidemije korona virusa pokazalo se da crkva nije monolitna ustanova, iako mnogi žele tako da je predstave, pogotovo oni koji je vode, kao i vernici koji u spoljašnjem autoritetu traže čarobni lepak za sopstvene unutarnje raspolućenosti.

Oni koji vode SPC, hvale ratne zločince, ugrožavaju druge, paktiraju sa političkim i finansijskim moćnicima – nisu jedino što postoji u crkvi. Tu je i njeno drugo, svetlije i manje vidljivo lice. Ima u crkvi mnogo ozbiljnog, pametnog, vanredno obrazovanog sveta, istinskih vernika i časnih ljudi, ima onih koji se gnušaju etnonacionalizma i etnofiletizma, i potpuno drugačije gledaju na svet od onih koji se neprestano pozivaju na Hrista, a zapravo više veruju u srpstvo i zlatno tele.

Ima u crkvi mnogo ljudi koji misle i pišu znatno drugačije od onog što nam se obično predstavlja pod firmom pravoslavlja, a što je najčešće smeša sačinjena od nacionalizma, konzervativizma, autoritarnosti i sličnih neprobavljivih sastojaka.

Spomenuću samo teologa Branka Sekulića koji oštro kritikuje utvaru etnoreligije, na primer, ovako: “Kad biskup Vlado Košić ljubi ruke ratnom zločincu te kad on, bivši pomoćni biskup zagrebački Valentin Pozaić, svećenik Juraj Kolarić i drugi relativiziraju zločinački konstrukt NDH i onog što je iz nje proizašlo, kad patrijarh Irinej kaže da je Srbija svugdje gdje Srbi žive i to posred Republike Srpske koja je definirana etničkim čišćenjem, kad mitropolit Amfilohije dijeli ikone vojsci koja puca na Dubrovnik, kad udruge Vigilare, U ime obitelji, Dveri i ine napadaju prava žena, zabranjuju homoseksualnim osobama pravo na izbor, difamiraju izbjeglice kao prijetnju, tada se postavlja pitanje u ime kojeg Boga oni točno govore.”

Živi ljudi u okrečenom grobu

Jedan od mojih favorita među teolozima je jerođakon Aleksandar Subotić koji u svojim esejima spaja naizgled nespojivo – pravoslavlje, marksizam i smisao za humor.

Pažnji čitalaca preporučujem antologijski esej iz tri dela Opelo za gadarinske svinje u kojem se mogu pročitati i ovakve rečenice koje svedoče o živahnom, nesputanom umu: “Antonije, osnivač monaštva ‘velike pustinje’, čijem smirenju nisu priličili grandiozni likovi lava ili medveda, izlečio je svinju koja je postala njegov verni i doživotni sledbenik – takoreći njegova prva monahinja.”

Pored ovih slabo vidljivih teorijskih delatnika, tu su i praktičari koji se bave humanitarnim radom.

Recimo, Versko-dobrotvorno starateljstvo koje organizuje narodnu kuhinju, zdravstvenu pomoć, besplatne časove, pravno savetovalište, pomoć staračkim domovima, deci ometenoj u razvoju, slabovidima, nagluvima, deci bez roditeljskog staranja, svima koji su slabi i potrebiti. Tu je na delu ljubav prema bližnjem.

Postoji i svetla strana crkve, samo šira javnost retko o njoj nešto čuje, jer je marginalizovana i skrajnuta od crkvenih vlasti. A ni javnost se ne trudi previše da otkrije šta se odvija iza crkvenih kulisa.

U prvom planu su obično poklonici kulta Ratka Mladića i Radovana Karadžića, episkopi u preskupim “audijima”, ljubitelji zemaljskih dobara, naprednjački i radikalski duhovnici, skutonoše svih autoritarnih režima, svetosavski ziloti i slični okrečeni grobovi. Nije lako onima koji svedoče Hrista da se probiju kroz sve te sablazni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO