Svi smo mi u Srbiji pomalo Aleksandar Vučić

U dokumentarnom filmu Vladalac o Aleksandru Vučiću, koji je nedavno emitovan na Televiziji N1, karikaturista Dušan Petričić kaže da bi bilo dobro da se istraživanjem proveri prisutna u javnosti teza da je Vučić autokrata zato što većina u Srbiji upravo hoće takvog vođu. U atmosferi izvesnosti prolećnih izbora, manje je važno kada i kako će sa vlasti pasti Vučić, već ko će posle njega doći. Zato je neophodno tražiti odgovor na pitanje zašto se u Srbiji ideologija nacionalizma već tri decenije ne menja, kao ni partijski lideri, koji se, kada dođu na vlast, podjednako autokratski ponašaju? I može li se prekinuti taj ponavljajući Dan mrmota od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića?

Litije i pokušaj nove balvan-revolucije u Crnoj Gori je ništa drugo do posledica nesuočavanja sa prošlošću i nerazumevanje uzroka koji su doveli do ratova 90-tih. Za jedne je SFR Jugoslavija bila antifašistička, sekularna i socijalistička zajednica naroda i narodnosti, a za druge još uvek je Jugoslavija nostalgija za dobro prikrivenom velikosrpskom idejom, za kojom se rado pušta suza na pesme Lepe Brene i maše glavom u smislu “šta im je falilo”.

Albanski i mađarski u Skupštini Srbije

Nije tada, a niko ni sada, pokušao da zamisli kako je bilo neslavenskim zajednicama živeti u SFRJ i ustajati na himnu “Hej, Sloveni”. Da li je SFRJ, kao “Evropska zajednica u malom”, mogla da opstane sa jakim elementima šovinističkog obrazovanja i vaspitanja da smo mi najbolji, da nam niko ništa ne može i da nam niko ne treba – ni, Zapad, ni kapitalizam. Kako u svojoj prozi zapaža Aleksandar Hemon, parafraziram, teren za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini nastajao je godinama ranije, kroz obrazovni program epskog uzdizanja progona poturica. Uostalom, to je bila inspiracija i za genocidni guslarski poj Radovana Karadžića. Da li smo zbog toga spremni da se u javnosti cenzurišu, a u akademskim krugovima iz drugog ugla tumače dela Petra II Petrovića Njegoša?

Ne treba ići ni toliko daleko u prošlost, da li smo zbog političke korektnosti u Vojvodini i Srbiji spremni u elektronskim medijima cenzurisati vickaste ispade Đorđa Balaševića o vozovima sa dođošima ili stigme onih što na Kosovu lome bagrenje? Najbolji indikator sakrivenog nacionalizma u velikom delu populacije nesumnjivo je – pitanje nezavisnosti Kosova. Poznato je da je u raznim oscilacijama, uvek 70 do 80 odsto ispitanika u Srbiji protiv nezavisnosti Kosova. Međutim, da li je onda zamislivo da se u demokratskoj Srbiji, kojoj bi sastavni deo bilo Kosovo, u Narodnoj skupštini govori albanski, ili da predsednik parlamenta po nacionalnosti bude Albanac? Pokušajte da zamislite samo političare kako sa slušalicama na ušima sa prevodom na srpski prate rad parlamenta u zajedničkoj državi sa dve pokrajine, Vojvodinom i Kosovom, gde se poslanici za govornicom obraćaju na albanskom ili mađarskom jeziku. Gotovo da je takva slika u žanru fantastike i nemoguće ju je stvoriti čak ni kod onih najumerenijih političara…

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

A to znači da je Kosovo samo teritorija bez ljudskih duša. Bez ikakve odgovornosti za skoro dva miliona ljudi koji su tu teritoriju naseljavali i do konflikta. Kao i po pitanju zločina i haških presuda, ljudski životi su samo apstrakcija, što je osnova duboke hipokrizije u srpskom društvu. Zato i ne čudi zašto skoro da u Srbiji generalno nema adekvatne reakcije na višedecenijski problem ukradenih beba i poziv na njegovo rešavanje. Ni vlast (sam Vučić prednjači u zloupotrebi dece u dnevnopolitičke svrhe), ni opozicija ne vide važnost da se taj problem podigne na najviši nivo, a odgovorni privedu pravdi.

Naša djeca i njihove bebe

Vrh cinizma je da Vučićeva kampanja treba da nosi slogan “Za našu decu”. Ne govori se o nestalim bebama ni na opozicionim protestima, ni u raznim sporazumima sa narodom, pa se bloger Tibor Jona opravdano pita kako to da čak ni crkvu, ni desnicu, koji se toliko zaklinju u porodicu i decu, ne zanima to potresno pitanje i ne smeta im postojanje mafije koja decenijama krade bebe, a da se roditelje namiruje novcem kao “subvenciju za marvu bez ikakve kazne za počinioce?”

Ironično rečeno, i Zapad je pomalo Vučić, pogotovo svojom sasvim neprikrivenom podrškom stabilokratiji, kojom kao da želi da se jasno da do znanja da je pilot projekat demokratije u Srbiji od 2000. godine propao i da ta zemlja u stvari i ne zaslužuje bolje od Vučića. Da nisu možda u velikim (geo)političkim igrama prevelika očekivanja od pojedinca, tog malog uplašenog i osiromašenog čoveka?

Nikako, svako od nas u Srbiji samo treba stati pred ogledalo, odbaciti hroničnu dvoličnost i jednom za svagda raščistiti nekoliko stvari: tradiciju i veru ostaviti iza kućnog praga, obnoviti ili nanovo naučiti azbuku antifašizma, suočiti se sa zločinima koji su u ime građana Srbije tokom 90-tih počinjeni (posebno genocid u Bosni i Hercegovini). I na kraju uzeti zlatnu glasačku polugu, koja je u rukama svakog, i reći – neću više da glasam za one koji su pobili hiljade i unesrećili milione.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera