Ljekari su srce Srbije

Do juče je Kosovo bilo srce Srbije i najskuplja srpska reč, a granica na Drini je bila prepreka koja razdvaja srpski narod. Do juče su se širile priče kako su Srbi ugroženi na sve strane, kako je u Crnoj Gori Srbima gore nego u NDH, kako nam otimaju svetinje i zatiru sve što je srpsko. Do juče su održavani naučni skupovi o srpskom duhovnom prostoru, a najvažnije pitanje za umne glave bilo je kako ujediniti takozvane srpske zemlje.

Do juče je svako ko se usudio da kaže kako je važnije u kakvoj, nego u kolikoj državi živimo – bivao proglašen izdajnikom srpstva, narodnim neprijateljem i stranim plaćenikom. Do juče su nam razni telali nacije probijali uši svetom srpskom zemljom, nebeskim narodom, nacionalnim interesima koji se svode na proširenje teritorije, ocilima, kosovskim božurima, carom Lazarom i Milošem Obilićem, patriotskim pojanjem i pokličima tipa „Dogodine u Prizrenu“.

Pred koronom smo svi jednaki

Danas je situacija potpuno drugačija. Utihnuli su nacionalni dušebrižnici, Kosovo više ne pominju ni najveći branitelji, granice sa Srbima u okolnim zemljama su zatvorene, a „srpski Spartanci“ više nisu čak ni sporedna tema notornih tabloida, a kamoli udarna vest za naslovnice. Posle 15 meseci natezanja, Priština je ukinula takse na sirovine iz Srbije, ali to niko nije primetio. Ne čuju se više patriotske trube, leže odbačene po ćoškovima, posle obavezne dezinfekcije.

Sav taj bagaž nacionalnih tema koje su nam godinama naturane kao najvažnije, kao pitanja od životnog značaja za svakog Srbina, kao suština nacionalnog opstanka – preko noći se našao na smetlištu. Ispostavilo se da je ono što nam se nameće kao najbitnije – savršeno nebitno. Korona virus je prilično nezainteresovan za sva naša identitetska pitanja oko kojih neprestano lomimo koplja.

Svejedno mu je koje smo nacije, kom se Bogu molimo, da li smo vernici, ateisti ili agnostici, puca mu pseudopodija za naše podele na patriote i izdajnike, na naše i njihove, na velike Srbe i domicilne ništarije. Pred njim su svi ljudi jednaki, on nikoga ne diskriminiše, svako ljudsko biće je pogodno da mu bude domaćin, bez obzira na religiju, naciju, boju kože ili seksualno opredeljenje. Covid-19 je stigao i pretumbao naše živote do neprepoznavanja.  

Dogodine bilo gdje van svog stana ili kuće

Preko noći osvanuli smo u sasvim drugačijem svetu od onog jučerašnjeg, gde vladaju neka druga pravila i aksiološke postavke. Sada pravi heroji nisu razne masovne ubice, već lekari i medicinsko osoblje koji daju sve od sebe da spasu ljudske živote. Patriotski pesnici su nas lagali: nije Kosovo, već je zdravstvo srce Srbije. Nije Kosovo najskuplja srpska reč, nego vakcina. Ili, ako je to jezičkim puristima milije – cepivo, odnosno pelcovanje. Nije na dnevnom redu neprestani rad na pretvaranju stanovništva u homogenu nacionalnu masu, već kako tu masu razdvojiti, kako da se izolujemo jedni od drugih, da bismo zaštitili svoje i tuđe živote. Više ne važi poklič „Dogodine u Prizrenu“, nego „Dogodine bilo gde van svog stana ili kuće“.

Više od tri decenije bavili smo se srbovanjem, podgrevanjem nacionalističke mitomanije, forsiranjem nebeske Srbije, dok je zemaljska Srbija propadala. Dok smo arčili vreme i energiju na nacionalističke fantazmagorije, društvo je sistematski uništavano, zdravstvo je devastirano, školstvo obezvređivano, javne službe izložene rasulu. U sklopu nacionalističke retardacije društva došlo je i do zatiranja plodova modernizacije, pa je opalo poverenje u nauku i prosvećenost.

Tako smo stigli do mračnog stanja u kojem su najnormalnije pojave razni antivakcinaški pokreti, a najsumanutije teorije zavere uživaju veću popularnost od racionalnih, utemeljenih, naučnih objašnjenja fenomena i pojava. Usput budi rečeno, poslednjih dana su nešto utihnuli i najglasniji protivnici vakcinisanja. Brinem za njih, da im se nije, ne daj Bože, nešto desilo. Sopstvenim rukama stvorili smo nakaradni sistem u kojem su  sve prave vrednosti bačene na đubrište.

Nijedan čovjek nije ostrvo

Suština nacionalističke ideologije koja već decenijama vlada našim prostorima ogleda se u nastojanju da se otcepimo od sveta i zatvorimo u svoj mali, zagušljivi brlog. Kao što veli Vuk Perišić u eseju “Kad zaboraviš juli”: “Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti nego i paničan strah od života i svijeta. Nacionalisti teže samodovoljnosti i na svijet gledaju kao na nekakav privremeni eksces koji će nestati ako dovoljno čvrsto zatvore oči”. Korona virus nas je na najnemilosrdniji način podsetio da je odvajanje od sveta nemoguća misija, te da je čitavo čovečanstvo povezano neraskidivim vezama.

Mnogo puta navođeni odlomak iz “Sedamnaeste meditacije” Džona Dona nikada nije bio aktuelniji: “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom”.

Ispostavilo se da je ono što nas spaja kudikamo važnije od onog što nas razdvaja. Bojim se da teoretičari koji su tvrdili da ne postoji ljudska priroda nisu bili u pravu. Danas je lako definisati čoveka: to je živo biće koje može da nastrada od covida-19. I to je ono što nas sve u ovom trenutku određuje, više od bilo čega drugog što smo smatrali za svoj identitet. Zato će problem pandemije morati da se rešava na globalnom nivou, i svako će morati da tome pruži svoj mali doprinos.

Prava srpska pitanja

Kada sve ovo prođe, a proći će pre ili kasnije, moraćemo malo da promenimo ustaljene mentalne navike i da drugačije rasporedimo prioritete. Od nacionalističkog busanja u prsa, gledanja preko plota i mešanja u poslove susednih zemalja, možda je ipak važnije da se pozabavimo sopstvenim problemima i uređenjem društva u kojem živimo. Možda ne zvuči tako uzvišeno i gromopucatelno kao kosovski zavet ili obnova Dušanovog carstva, ali pitanje na šta se troše pare iz budžeta naše zemlje je od životne važnosti. I to bukvalno.

Da li će se naš novac trošiti na novogodišnju rasvetu, jelke od 83.000 evra, raspevane fontane, fudbalske klubove, nacionalne stadione ili na zdravstvo, školstvo, ulaganja u nauku i socijalna davanja? Da li ćemo pare iz budžeta rasipati na zapošljavanje partijskih poslušnika ili na renoviranje Infektivne klinike? Da li ćemo kupovati helikoptere i MIG-ove ili medicinsku opremu?

Da li ćemo imati sistem u kojem ministri nameštaju poslove svojim očevima i isisavaju novac iz državnih firmi, ili ćemo napraviti sistem u kojem političari na vlasti rade za dobrobit građana koji ih plaćaju? Da li naše divljenje zaslužuju oni koji oduzimaju ili oni koji spasavaju ljudske živote? Da li želimo da živimo u društvu u kojem su skupe medicinske usluge dostupne samo malom sloju bogatih ili svim građanima?

To su prava srpska pitanja, a ne zašto se ceo svet zaverio protiv nas, dokle Srbija treba da doseže i da li su granice sa susednim državama privremene. Ako sad ne shvatimo da nije bitno u kolikoj, već u kakvoj ćemo državi živeti, nikada to nećemo ni shvatiti. Ako nas korona ne dozove pameti, ništa neće.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera