Duboki jaz između ‘državnih’ plata i privatnih nadnica

Nezaposleni
Udio privremenih radnika veći je samo u Španiji, Poljskoj i Portugalu (AP)

Kada je Srbija pre više decenija napustila socijalističko državno uređenje, za mlade nije postojala dilema: da li odabrati posao u privatnoj kompaniji ili državni posao. Većina je bila za privatni biznis. Dinamična “freelance” zanimanja su doživela pravi bum. Zatim, IT sektor je pružao velike mogućnosti. Međutim, danas je situacija bitno izmenjena.

U Srbiji se poslednjih desetak godina događa se prava jagma za poslom u državnom sektoru. Nije retkost da vlasnici manjih privatnih biznisa napuštaju svoj biznis i, uz pomoć veza, prelaze u državnu upravu. Takođe, slobodni umetnici se sve češće zapošljavaju u državnim preduzećima, zbog sigurnijeg prihoda, i na kraju dolaze političari, koji zauzimaju rukovodeća mesta u javnim sistemima. Slično je u celom regionu. Ono što je duboko nepravedno je da vladajuće političke stranke odlučuju o ovom, ispostavilo se, egzistencijalnom pitanju. Setimo se da je do nedavno porodična veza bila odlučujući faktor prilikom zapošljavanja u državnom sektoru.

Radi lakšeg razumevanja trenutnog stanja, dajem vam slikovit primer. Na jednoj od beogradskih pijaca nedeljom stoji grupa ljudi koja prodaje stare stvari i biva šikanirana od vlasti, koje se bore protiv ove “pošasti”. Sa druge strane zida je državno, odnosno javno preduzeće, sa “jakim” platama i ljudima koji zarađuju nekoliko puta više, na legalnom i izvesnom poslu. Deli ih samo zid. Obe grupe građana imaju zajedničku državu, ali ona  je nekima majka, a nekima maćeha.

Borba za ‘državni posao’

Mislim da većina građana i ne razmišlja na način da je većina poslova i dobara u savremenoj ekonomiji suštinski zajedničko dobro i da je, uslovno rečeno, “vlasništvo” svih građana, jedne države. To su, na primer, elektroprivreda, državna televizija, vodovod, zdravstvo, školstvo, razni resursi… To je prosto produkt tehničkog napretka civilizacije. Dakle, i ovi sa, “spoljne”, strane zida bi rado radili u zajedničkim službama ili preduzećima, ali oni su, nažalost, nezaposleni. Evo grube statistike: u javnom sektoru je oko 600 000 zaposlenih, a otprilike isto toliko je na birou za nezaposlene. Ova prva grupa živi život neke zamišljene srednje klase, dok ovi drugi nose epitet nekako neispunjenih i nedorečenih ljudi.

Pošteno bi bilo da svi na neki način da imaju pristup državnom poslu. Naravno, to nije tehnički uvek moguće, ali je izvesno da se može napraviti pravednija raspodela društvenog dohotka. To se može postići kroz smanjenje prihoda u državnom sektoru (posebno u raznim državnim preduzećima, gde se zarađuje daleko iznad proseka u Srbiji), a sa druge strane treba dodeliti pristojnu socijalnu pomoć, koja bi pomogla trenutno nezaposlenim licima. Takođe je moguće smanjiti radno vreme i količinu rada u državnom sektoru, radi povećanja broja slobodnih mesta za ostale, koji su na birou za nezaposlene. Primeri dobre prakse u ovoj oblasti su Norveška, Švedska i Danska.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ovako, kod nas, mi smo svedoci grčevite potrage nezaposlenih radnika za “državnim poslom”. Nije ni čudo što je popularna humoristička serija pod nazivom Državni posao doživela toliko veliki uspeh u Srbiji. Očigledno je da su se mnogi prepoznali. Nedavno se u srpskim medijima pojavila životna priča žene iz Vojvodine, koja je, posle 40 godina “staža” na birou za nezaposlene, tražila penziju od države. Nekima je ovo možda izgledalo kao šala, ali ja mislim da je ova žena, nehotice, postavila niz pitanja, koja su za ozbiljnu skupštinsku raspravu.

Neograničene mogućnosti

Uslovno rečeno, na slobodnom tržištu su neograničene mogućnosti i  postoji niz pozitivnih primera u privatnom poslu. Ali, da li u Srbiji svi nezaposleni mogu da postanu vlasnici nekog preduzeća? Koliki je potencijal “start up” preduzeća? Koliko će vremena proći dok neko ne razvije privatan biznis, a u međuvremenu će njegov sugrađanin na državnom poslu normalno živeti?

Podsetiću građane na sve veći broj privatnih preduzeća koja zapošljavaju radnike “na crno” sa raznim fiktivnim ugovorima. Takođe, sve je veći broj preduzeća na tržištu koja iste ove radnike angažuju za poslove kao što su prevoz, kurirske službe, dostava hrane, čuvarske službe… Malo po malo, dobili smo zaista klasno društvo, u kojem neki žive pristojan i relativno siguran život, dok ih ovi drugi služe. U Beogradu je prava ekspanzija preduzeća čiji zaposleni razvoze hranu iz restorana, na biciklima, zimi, po najvećim saobraćajnim gužvama. Tu su i nova moderna taxi udruženja, koja uglavnom nemaju radnike sa svim plaćenim doprinosima.

Dakle, sve veći broj poslova koji se mogu klasifikovati kao privremeni, studentski ili omladinski je realnost u Srbiji. Tako smo se već navikli da ne postavljamo pitanje zašto u omladinskim zadrugama rade ljudi koji odavno nisu omladinci. Nije ni čudo što je i kod nas dobro zaživeo moderni naziv za nesigurne i povremene poslove, a to je “prekarni poslovi”(poreklo reči je iz latinskog “precarius” i znači nestalan). Prekarijat uglavnom nije volja tih ljudi, nego je rezultat ekonomskog razvoja civilizacije.

Istina, ovaj termin je u početku imao pozitivni prizvuk, aludirajući na mobilnost posla, kreativnost, širok izbor… Popularno smo ih zvali i “frilenseri” (engleski freelance). Kasnije se ispostavilo da sve ovo znači više; nesigurnost, stres i neizvesna budućnost. Izraz je došao iz zapadne Evrope i dobio je široko značenje. Britanski profesor Guy Standing (predaje, ekonomsku sigurnost), objasnio ga je višeslojno, navodeći i politički potencijal ovog fenomena. On je napisao istoimenu i veoma popularnu knjigu (Prekarijat) i objasnio do detalja ovaj fenomen. Ovo je jako široka tema, ali se svodi na jedno, a to je rešavanje problema “moderne” ekonomije. Ti problemi su hiperprodukcije roba i usluga, a kao posledica toga manjak radnih mesta.

Neprijatna pitanja ženama

Ljudi su poslednje vreme pod velikim stresom, uzrokovanim nesigurnom egzistencijom. U Srbiji je povećan broj porodičnog nasilja možda baš zbog te nesigurnosti. Mnogi vide izlaz u odlasku u inostranstvo. Vlasnici privatnih preduzeća u poslednje vreme sve više i sami sebi uplaćuju najniži procenat penzionog osiguranja. Tako je i sa zaposlenima. Veoma je teško izaći na kraj sa sve većim nametima.

“Privatnici” i njihovi zaposleni to dožiljavaju kao trenutnu krizu, koja će proći. Međutim, to traje već desetak godina. Na tržištu je jednostavno mnogo nezaposlenih, tako da vlasnici preduzeća moraju da biraju najjeftiniju radnu snagu, jer učestvuju u surovoj tržišnoj utakmici.

Mnogo je povike i na poslodavce u Srbiji koji postavljaju neprijatna pitanja ženama oko planova za decu. To ne bi trebalo nikako da padne na teret poslodavaca, jer oni imaju troškove koji će neminovno uticati na cenu proizvoda. Ako želimo humanije društvo i uređenu ekonomiju o ovom problemu u punoj meri, treba da brine država. U protivnom, poslodavci će izbegavati da zapošljavaju žene. Da bi se rešili neki postojeći socijalni problemi, nije nužno postavljati niz epohalnih pitanja. Takođe ne moramo previše koketirati sa komunizmom, već je dovoljno pogledati svoje sugrađane  i podeliti ono što nam je svima dato.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO