Nema srpstva koje bi spojilo Slobodana Miloševića i Radomira Konstantinovića

I za  književnost i za kulturu bi bilo bolje da ih propovednici nacije ostave na miru (EPA)
I za  književnost i za kulturu bi bilo bolje da ih propovednici nacije ostave na miru (EPA)

U polemici o NIN-ovoj nagradi reaktivirana je teza da je zadatak književnosti i celokupne kulture – izgradnja nacionalnog identiteta, da je književnost praktično sluškinja nacije. Pisac i univerzitetski profesor Slobodan Vladušić eksplicirao je tu tezu u “Pečatu” Milorada Vučelića, kao nešto samo po sebi jasno i podrazumevajuće: „Srpska književnost je komponenta kulturnog identiteta, kao što je kulturni identitet komponenta nacionalnog identiteta. I to jednog modernog, prefinjenog nacionalnog identiteta, koji istovremeno poseduje i svest o tradiciji, nacionalnoj i svetskoj, svest o književnoj inovaciji, svest o drugom, s kojim može da razgovara, a da sačuva svoj pogled na svet”.

Kultura u službi nacije

Vera da kultura postoji kako bi služila naciji široko je rasprostranjena u našim krajevima. Kad je nacionalizam postao dominantni pogled na svet, ta ideja je postala aksiom i neupitna dogma, a često i zvanična kulturna politika. Tako ministar kulture Srbije Vladan Vukosavljević svako malo zbori o “značaju kulture za očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda”, “da su Kosovo i Metohija jezgro srpskog kulturnog identiteta“ i da je očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta primarni “zadatak svakog naroda koji ne želi da nestane u vrtlogu istorijskih promena karakterističnih za savremenu civilizaciju”.

Šta je taj famozni nacionalni identitet nije baš najjasnije, ali to ne smeta anonimnim autorima nacrta „Strategije razvoja kulture Republike Srbije” da pobroje dimenzije srpske kulture, među kojima je posebno važna “dimenzija Kosovskog zaveta, koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima”.

U kritikama nacionalno usmerenih književnih kritičara sve vrvi od maglovitih pojmova kao što su: nacionalna aura, arhetipske dubine nacionalnog bića, direktno upisivanje u nacionalni sluh i kolektivnu memoriju, duh nacionalne kulture, nacionalna žica srpskog pesništva, ideja nebeskog naroda, kolektivno ja srpskog naroda i njegove kulture… Stiče se utisak da pisci kad sednu za pisaći sto ni o čemu drugom ne misle doli o tome kako će pomoći izgradnji i očuvanju nacionalnog identiteta. Ne misle tako samo okoreli nacionalisti, svojevremeno je jedan dugogodišnji upravnik pozorišta blizak Demokratskoj stranci ustvrdio da su teatri “jedan od temelja očuvanja i izgradnje nacionalnog identiteta”.

Skorojevićka nacija i drevna kultura

Sve i kada bi čovek zaista želeo da poveruje kako su književnost, umetnost i kultura sluškinje nacije, susreo bi se sa jednim malim, ali nerešivim problemom. Naime, nacija je relativno mlada pojava, stara tek koji vek. Kako piše istoričar Erik Hobsbaum u knjizi Nacije i nacionalizam: “Sama riječ nije starija od 18. stoljeća, ako zanemarimo pokojeg predšasnika”. Nacije nisu nikakve prirodne tvorevine koje sežu u duboku prošlost, naprotiv – uglavnom su nastale u 19. veku. U eseju “Ideologija nacionalnog identiteta i nacionalne kulture” Snježana Kordić sumira: “Narodi koji danas postoje, npr. srpski, hrvatski, francuski, njemački itd., ne postoje od davnina i nisu nastali prirodnim putem. I narodi i nacije su društveno-političke tvorevine, oni su oblik udruživanja ljudi u veće grupe. Kakvog obima će te grupe biti i kakvo ime će nositi, nije zadato nikakvim objektivnim ili prirodnim kriterijem, nego je rezultat politike”

Za razliku od skorojevićke nacije, književnost, umetnost i kultura imaju kudikamo dužu, čak drevnu tradiciju. Primera radi, Ep o Gilgamešu napisan je između 2150. i 1400. godine pre nove ere, što će reći da je stariji od nacije bar tri milenijuma i još koji vek pride. Šta tek reći za slikarstvo? Crteži u pećini Lasko nastali su pre 17.000 godina, a procenjuje se da su najstarije slike iz Altamire stare oko 36.000 godina. Ljudi su pisali, slikali, komponovali, gradili, istraživali prirodu i smišljali neverovatne izume hiljadama godina pre nego što se nacija pojavila na dunjaluku.

Šta li je književnost radila tih 30-ak vekova pre nastanka nacije kad nije bilo nikakvog nacionalnog identiteta koji treba graditi? Kako je slikarstvo izdržalo čitavih 35.800 godina dok se nije pojavila nacija da joj služi? Milenijumima su umetnosti lutale po negostoljubivom svetu kao siročad, sirci tužni bez igde ikoga, sve dok se najzad nije pojavila famozna nacija, pa su i one, nevoljnice, našle svoj dom, funkciju i priliku da napokon nečemu služe.

Prokrustovska postelja nacionalizma

Vera u kulturu kao sluškinju nacije stvara nerešive probleme svakome ko se makar očešao o logiku. Šta ćemo, na primer, sa silnim religijskim piscima koji su nastojali da služe Bogu, a ne naciji? Šta je po nacionalnosti blaženi Avgustin, teolog koji je živeo u 4. i 5. veku posle Hrista? Alžirac? Rimljanin? Nema tačnog odgovora, jer je pitanje pogrešno, a pritom je potpuno irelevantno. I da li bilo koji čitalac Avgustinovih „Ispovesti“ razmišlja o tome? Teško, to je previše glupo i u potpunoj nesaglasnosti sa sadržajem Avgustinove knjige. Da li neko razmišlja o Terezi Avilskoj kao o Španjolki ili o Franji Asiškom kao o Italijanu, kao o svecima koji su gradili španski i italijanski identitet? Apsurdno je tako nešto i pomisliti.

Nacionalizam ima tu jezivu osobinu da sve nastoji da svede na svoju patuljastu, parohijalnu meru; sve što teži univerzalnosti, sve što prevazilazi uske nacionalne granice  – nacionalisti bi da omeđe, prizemlje i zatvore u svoj mali brlog. Prokrustovskim metodama grade nacionalni identitet, surovo kasapeći sve što štrči izvan njihove siromaške ideje. Zato pokušavaju i hrišćanstvo, koje po svojoj prirodi stremi obuhvatu čitave vaseljene, da uzapte u svoj skučeni kazamat. Tako se uvrežio stereotip da Srbin po pravilu treba da bude pravoslavac, a Hrvat rimokatolik.

Samo što su te definicije malo pretesne za živog čoveka, pogotovo ako ima neka malo šira filozofska i religijska interesovanja. Kako u tu banalnu shemu uklopiti Čedomila Veljačića, budističkog mislioca i proučavaoca istočnjačkih filozofija? Da je Veljačićev identitet bio skrojen po Vladušićevoj meri i podrazumevao “svest o drugom, s kojim može da razgovara, a da sačuva svoj pogled na svet”, on nikada ne bi postao budista, već bi mogao da bude samo rimokatolik. Ili, eventualno, marksista, pošto je živeo u vreme SFRJ, kad je bila široko rasprostranjena ideja da ljudska misao, književnost i kultura treba da služe levičarskoj ideologiji. Ovde se menjaju samo ideje kojima treba služiti, ali se sama ideja služenja ne dovodi u pitanje. Nije važno kome se klanjaš, važno je da si pognut.

Prinudno jedinstvo nacionalnog identiteta

Nacionalni identitet kome bi književnost i kultura trebalo da služe nije najmanji zajednički sadržalac svih pripadnika jedne nacionalnosti, to nije nešto što je svima zajedničko. Nisu jasni ni kriterijumi za određivanje nacionalnosti, a pojam nacionalnog identiteta je još neodređeniji. Nacionalisti ležerno prelaze preko ovih problema, oni jednostavno sami proglase određeni skup osobina za nacionalni identitet koji je obavezno jedan i jedini, daleko bilo da priznaju mogućnost postojanja pluralnih identiteta u okviru nacije. Ili u okviru jednog čoveka.

Takve trošne konstrukcije odavno je srušio u prah Miroslav Krleža u eseju “O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva”: “Hrvatstvo nije Jedno Jedinstveno Hrvatstvo kao Takvo, i to je osnovno kod ovoga razmatranja. Biskup grof Drašković, koji potpisuje smrtnu osudu Matiji Gupcu, hrvatski je feudalac, a Gubec hrvatski kmet. Nema hrvatstva koje je u stanju da pomiri hrvatskoga kmeta sa hrvatskim grofom”. A nema ni srpstva koje bi spojilo Slobodana Miloševića i Radomira Konstantinovića, to su različiti, dijametralno suprotni svetovi. Kao što nema ni nemstva koje bi bilo u stanju da pomiri Martina Lutera i kardinala Albrehta fon Brandenburga.

Zajedničko potčinjavanje lažnim idolima

Koliko god predstavljali naciju kao nešto lepo i uzvišeno, iz reči propovednika nacionalizma uvek izbija nešto ropsko, kad ih čitaš i slušaš kao da u pozadini čuješ zveket robijaških lanaca. Propovednici nacije su odustali od svoje slobode, dobrovoljno su se potčinili svom lažnom idolu, pa bi to svoje žalosno stanje da prošire i na ostatak zajednice u kojoj žive. Ne čuje se taj udar okova o okov samo u rečima nacionalista, već izbija i iz propovedi zagovornika svih kolektivnih identiteta: religijskih, ideoloških, političkih, partijskih…. Uvek je na delu nastojanje da se živ čovek, pojedinac, pokori i zarobi, da se svo bogatstvo njegove ličnosti svede na unapred zadatu, usku i osakaćujuću formulu.

Upravo o tome govori Veliki Inkvizitor Hristu u Braći Karamazovima, zamerajući mu što nije podlegao đavolovom iskušenju i zavladao carstvom zemaljskim, već je ljudima ostavio dar slobode: „Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego, kad ostane slobodan, da što pre nađe onoga kome će se potčiniti. Ali čovek traži da se potčini onom što je već neosporno, toliko neosporno da se svi ljudi najednom slože da se tome svi potčine. Jer briga tih bednih stvorova ne sastoji se samo u tome da se pronađe ono čemu ću se ja ili neko drugi potčiniti, nego da se nađe nešto takvo da svi poveruju u to da se potčine, neizostavno svi zajedno. Eto, ta potreba za zajedničkim potčinjavanjem i jeste najglavnije mučenje svakoga čoveka lično, kao i celog čovečanstva od početka vekova“.

Veliki Inkvizitor govori i o posledicama zajedničkog potčinjavanja, kuda vodi odricanje od slobode i pokoravanje himerama, danas znanim pod imenom kolektivni identitet: „Zbog sveopšteg potčinjavanja, ljudi su uništavali jedan drugog mačem. Oni su stvarali bogove i pozivali jedni druge: ‘Ostavite svoje bogove pa dođite da se poklonite našima, inače smrt i vama i bogovima vašim!’ I tako će biti do skončanja sveta, čak i kad nestane bogova sa sveta: svejedno, potčiniće se idolima“.

Nepostojanost je život i sloboda

Kad su bogovi nestali sa sveta, kad je religija izgubila primat, ljudi su našli nove bogove, lažne idole, kako bi zadovoljili potrebu za klanjanjem i kolektivnim potčinjavanjem. Najpopularniji idol našeg podneblja je nacija kojoj sve mora da bude podređeno i da joj služi, uključujući i kulturu i samu religiju. U srednjem veku, pod čvrstom rukom crkve, filozofiju su muštrali i prisiljavali da bude sluškinja teologije, književnost je bila svedena na akatiste, himne i molitve, a slikarstvo je bilo prinuđeno na isključivo religiozne teme. Današnji mentalni naslednici inkvizicije namenili su delatnostima u kojima se najpotpunije ispoljava slobodni i nezavisni ljudski duh – tužnu sudbinu lakeja nacije i batlera nacionalnog identiteta.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ima nečeg samouništavajućeg u zatvaranju u identitet, nacionalni ili bilo koji drugi. Žreci nacije ponajviše podsećaju na agenta Smita iz „Matriksa“ koji sve nastoji da pretvori u sebe. Svesti svu neponovljivost i jedinstvenost ljudskih bića na pripadnost naciji govori ne samo o lenjosti nacionalističkog duha, već i o njegovoj dubokoj mržnji prema čoveku. Ipak se vara Veliki Inkvizitor, uprkos svim primerima iz realnosti koji mu daju za pravo. „Osnovno obeležje svakog čoveka jeste nepostojanost i on privilegiju nepostojanosti ceni iznad svega: jer je nepostojanost život i sloboda“, piše u knjizi Na terazijama Jova ruski mislilac Lav Šestov, neustrašivi borac protiv svih nužnosti koje porobljavaju ljudsku dušu.

Veliki pisci, umetnici, naučnici, mislioci, mistici, stvaraoci bili su najveći onda kad su se oslobađali svih potčinjenosti i probijali se u duhovne predele u koje je pre njih malo ko kročio. Evo jednog primera. U navedenoj knjizi, u eseju „Strašni sud“, Šestov piše: „Samo izuzetni ljudi, u retkim trenucima intenzivnog duševnog zanosa, u stanju su da čuju i razumeju zagonetni jezik smrti. To je bilo dato i Lavu Tolstoju“. Eto čime se zapravo bave ti pisci, osluškuju zagonetni jezik smrti i pokušavaju da na ljudski jezik prevedu ono što su čuli. Bojim se da od tog materijala ne može da se napravi nacionalni identitet, a ni naciji nije baš od neke koristi.

I za  književnost i za kulturu bi bilo bolje da ih propovednici nacije ostave na miru. Neka se lepo drže Garašaninovog „Načertanija“, Memoranduma SANU, Ćosićevih političkih pamfleta pod maskom romana i ostalih dela nacionalističkog katehizisa. A književnost i kultura će se već nekako snaći, čak i bez nacije i nacionalnog identiteta. Lepo im je išlo nekoliko hiljada godina, nisu ni primetile da im nešto nedostaje.    

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera   



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO