Srbija sve bliža trenutku istine

Ovu godinu zvanični Beograd završava bez ijednog otvorenog poglavlja na svom putu ka Evropskoj uniji.

leksandar Vučić radi šta hoće od države koja se, barem deklarativno, izjašnjava za evro-atlanske integracije (EPA)
leksandar Vučić radi šta hoće od države koja se, barem deklarativno, izjašnjava za evro-atlanske integracije (EPA)

Srbija privodi kraju ovu godinu sa ogromnom dozom neizvesnosti kada je reč o 2021. godini. Izuzev najava da će Srbija imati najmanji industrijski pad u Evropi, malo je lepih vesti kojima može da se nada. Ovu godinu zvanični Beograd završava bez ijednog otvorenog poglavlja na putu ka Evropskoj uniji. Ako je to dobra vest za nekoga, za Srbiju svakako nije.

Godina čije poslednje dane upravo ispisujemo neće biti baš za neko preterano pamćenje, i to ne samo zbog korone. To što nije otvoreno nijedno poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom trebalo bi u velikoj meri da zabrine ne samo vlast koja se očigledno mnogo ne sekira, veći celu Evropu, koja je, svojim nečinjenjem i gledanjem u pod na sva ona dešavanja tokom ove 2020. godine, omogućila jednom čoveku da Beograd dodatno udalji od Brisela.

Nema demokratije u Srbiji

Demokratije nema u Srbiji, kao ni slobode medija. Ne postoji ni blagi nagoveštaj da bi do bilo kakvog dijaloga u zemlji moglo da dođe. Sve je više uzavrele strasti prisutno u društvu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, umesto da smiruje situaciju, doliva ulje na vatru, a opozicija bez razmišljanja upada sve dublje u njegove svakodnevne zamke. Za to vreme Vučić radi šta hoće od države koja se, barem deklarativno, izjašnjava za evro-atlanske integracije. I baš na tom polju predsednik Srbije pada na ispitu.

Kao na nekoj klackalici, on je malo bio u ljubavi sa Briselom, onda sa Rusima, pa sa Kinom, sve vreme flertovao je sa Sjedinjenim Američkim Državama, da bi na kraju, kao i pre četiri godine, njegov favorit pokleknuo na kraju trke. Evropska unija upravo zbog te klackalice više ne bi trebalo da ima razumevanje za sve avanture jednog čoveka, koji očigledno nije dorastao položaju i vremenu u kojem se nalazi. Apsolutno je nejasno šta bi to trebalo da se desi i da Brisel shvati da EU ne leži na srcu ne samo predsedniku Srbije, već i celoj njegovoj vlasti i koalicionim partnerima.

Da se ne plaši, sutra bi potpisao da Srbija postane ruska gubernija, ili kineska industrijska zona. Evropa je tom čoveku dozvolila da od Srbije napravi državu po svojoj meri i da se ponaša na način na koji su se ponašali komunistički diktatori tokom hladnog rata u Evropi.

Da li neotvaranjem poglavlja Brisel šalje neku poruku Beogradu, videće se, ali činjenica da se prema vlastima u Beogradu mora zauzeti još čvršći stav ako Srbija stvarno želi da ide uskoro postane deo moderne evropske tradicije. Da nema ljudi koje vlast u Srbiji naziva i smatra domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, nepatriotama i neSrbima, o ideji Evropske unije ne bi ni imao ko da priča. Za EU su, možda, još i dve ministarke u aktuelnoj Vladi i – to je to.

Vučić još vjeruje u Trumpovu pobjedu

Predstavnici Srbije u Ujedinjenim nacijama su na Generalnoj skupštini UN-a glasali protiv rezolucije u kojoj se traži od Rusije da što pre prekine “privremenu okupaciju” Krima, ukrajinskog poluostrva koje je ta zemlja pripojila 2014. godine. Na taj način su dodatno zasenili svoje odnose sa Briselom. Ovakva odluka je apsolutno bila nepotrebna, jer bi mnogo bezbolnije bilo da je Srbija bila uzdržana. Davno smo, međutim, čuli da Vučić međunarodne poteze vuče zato što je – pametan.

Sa druge strane zemaljske kugle stigle su vesti koji u Srbiji dobar deo vlasti i dalje ne želi da čuje. Verujući u neku nebesku pravdu, dobar deo Vučićevog okruženja i dalje veruje da je Donald Trump pobedio na izborima i da je samo pitanje dana kada će američki Vrhovni sud takvu odluku da donese. To što je Vrhovni sud odbio tužbu Teksasa kojom se traži da se ponište rezultati glasanja na izborima u četiri savezne države – Džordžiji, Mičigenu, Pensilvaniji i Viskonsinu – i zabrani da daju elektorske glasove Džou Bajdenu nema ko da čuje.

Ni zvaničnu odluku elektora, po kojoj je Bajden i zvanično proglašen za novog predsednika SAD-a, ne prihvataju. Utisak je da pojedini ljudi bliski predsedniku Srbije više i od samog Trupma veruju u izbornu krađu i da će odlazeći predsednik SAD-a nastaviti da obavlja tu dužnost i od 20. januara.

Trenutak istine sve bliži

Da se zvanični Beograd dobrano ogrešio o novog američkog predsednika pokazaće vreme. Neki davno zaboravljeni glasovi iz prošlosti su sve glasniji kada se govori o poziciji Bajdenove administracije po pitanju Balkana. To da dobar deo  građana Srbije ne voli Madlen Olbrajt nije nikakva novost, ali histerija po medijima koji su pod direktnom kontrolom vlasti je nezabeležena kada je reč o poslednjem medijskom oglašavanju nekadašnje državne sekretarke.

Bajden, očigledno, neće da iskoristi Vučića za neku sopstvenu promociju kao što je to radio Trump, ali je potpuno jasno da će se, kada je reč o Kosovu, Vašington zalagati za rešavanje ovog problema na način koji nije po volji Beogradu. Kada na sve to dodamo i očiglednu nameru da SAD i EU srede svoje odnose, manevarski prostor Srbije, koja glasa protiv “privremene okupacije Krima”, biće više nego ograničen. Gotovo je izvesno da će Vučić pokušati na razne načine da dokupi sebi još malo vremena, ali utisak je da je peska u satu sve manje.

Srbija je samu sebe dovela u takvu situaciju. Niko joj nije kriv. Trenutak istine je sve bliži. Evropa je manje više rekla sve što je imala, a Amerika je doslovce najavila šta će joj biti politika. Iako se do skora činilo da se Vučić polako, ali sigurno distancira od Moskve i Pekinga, neće biti da će tako i da ostane. Za to vreme, građani Srbije ostaju taoci one iste politike koja je ukopala sve nade u bolje sutra još početkom devedesetih.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO