Argentina Maradoniana

Sa balkona Casa Rosade, posle susreta sa novim predsednikom Argentine, Maradona je pre godinu dana, držeći repliku pehara Mundijala iz 1986., pokušao da pozdravi prolaznike na prostranom Majskom trgu. Tužno ga je je bilo gledati: Zadriglo lice, podbuli pogled, nepovezane rečenice… Nešto kao sirotinja ne očekuje dolare nego dostojanstvo.

Kasnije je iz predsedničke palate stiglo razjašnjenje. Maradona je tražio da se u siromašnim predgrađa vrate poljane i postave kapije kako bi od malih nogu deca iz sirotinjskih naselja (Argentinci ih zovu villas miserias) mogla da šutiraju loptu.

Maradona je rano postao živi argentinski mit. Još kada je njegovom zaslugom sa Mundijala u Meksiku doneo Argentini šampionski pehar. Bilo je to pre 34 godine.

Od tada su se nizali Dijegovi autogolovi. Decenijama je živeo na ivici ambisa: kokain, nepriznata deca, nadgornjavanje sa majkama te dece, skandali, raskalašni život, lečenje na Kubi, alkohol, droga, bolnice, veza sa mafijom u Napulju, sudski procesi… I ništa od toga nije ubedilo Argentince da sa svoje legende skinu svetački oreol. Dijego je se sve teže kretao, govor mu je bio nepovezan. Svaki put bi sve neubedljivije vaskrsnuo.

Već 1991. kažnjen je sa godinu dana neigranja zbog kokaina koji mu je pronađen u krvi. Tri godine kasnije zabrana je sledila zbog efedrina. Dvehiljadite imao je težak srčani udar usled predoziranosti kokainom. Posle četiri godine još jedan srčani udar… Svetski mediji objavili su na naslovnim stranama da je prodisao sopstvenim plućima kada su isključeni aparati.

Glasine o Maradoninoj smrti u međuvremenu su postale deo buenosajreske tradicije. Svake nedelje, piše jedan ogorčeni obožavalac, novinari spakuju po sendvič, i na brzinu se instaliraju pred nekom klinikom. Mnogo puta, kažu spašavala ga je iznova Božija ruka. Kao ona kojom je na stadionu Asteka u Meksiku dao gol protiv Engleza, tri godine pošto su Argentinci izgubili rat za Malvine jer je Margaret Tačer poslala moćnu britansku armadu preko okeana želeći da učvrsti poljuljano rodoljublje na Ostrvu.

Niko ne spori da je Maradona imao božiji dar, lopta je za njega bila slepljena, Dijego je na terenu izvodio svoje fantazije i one su mu uspevale. “Kao da ima oči po celom telu” piše pre petnaestak godina veliki urugvajski pisac Eduardo Galeano. I kada je “okružen hiljadama neprijateljskih nogu, nema ko da ga zaustavi”.

Galeano je inače autor “Otvorenih vena Latinske Amerike” (1971) knjige koju i dan danas smatraju za levičarski manifest donjeg dela američkog kontinenta.

„Podela rada među nacijama je u tome da se jedni specijalizovani za pobeđivanje a drugi su se usavršili za gubljenje” konstatuje Galeano već u prvoj rečenici ove knjige koja je u Americi postala naglo popularna kada je na jednom međunarodnom skupu tadašnji lider Venecuele Ugo Čaves poklonio novom predsedniku SAD Baraku Obami.

Dijego je imao jedanaest godina kada je Galeano (1940 -2015) objavio svoje “Otvorene vene…” , bio je siromašni kudravi mangup iz Vilja Mizerije. Uprkos utvrdjenih pravila o večitim gubitnicima, usavršio se u pobednika. Kotrljanjem lopte zavrteo je planetu i postavio Argentinu u šampionske visine.

Tako argentinski fatalizam

Čitava plejada pisaca, filozofa, intelektualaca, pokušava danas da objasni kako je Argentina postala maradoniana, zemlja čiji se državljani više nego sa Evom Peron, Gardelom ili Če Gevarom, identifikuje sa likom i delom jednog fantastičnog fudbalera i čovekom koji je decenijama uništavao samog sebe.

Maradona je “tvorac neizbrisivih predstava, dionizijskih radosti…stvorio je sve vrste iluzija, fikcija koje su bile, jesu i biće osnovnih preduslov našeg života, piše profesor psihologije u tekstu Filozofija i Maradona u levičarskom buenosajreskom listu Pahina 12.

Argentinski pisac Dijego Fonseka, fatalistički konstatuje da su se na istoj ravni ukrstili Maradona i korona: „Nije mogao da umre ni u jednom drugom trenutku. Morao je da ode baš ove godine, kada svi gubimo sve: dane, mesece, živote, prijatelje, posao, nadu i ljubavi”.

Korona je bacila u očaj Argentince. Proleće je u punom jeku, novembar i decembar su meseci kad se Buenos Ajresom preslikava kao u ogledalu argentinska zastava sunce i beskrajno nebesko plavetnilo. I baš kada je vreme za uzlet duha i mašte, virus ih gazi i ne dozvoljava im da maknu. Sudbina je htela da u tom opštem fatalizmu ode i Maradona.

Ako su tačni novinarski anali, prvi je Argentinu nazvao maradonianom španski novinar Santiago Segurola pre nekoliko godina. Otada se ovo ime raširilo zemljom pampe, gaučosa, mesa, tanga… „Nije lako spoznati da li je Argentina metafora Maradone ili je Maradona metafora Argentine”, napisao je dotični Španac.

I sami Argentinci odavno pričaju kako je Bog darivao svet, i najizdašniji u prirodnim lepotama i bogatstvu tla je bio prema teritoriji gde je danas ova zemlja. A kada su ga pitali zašto, on je lakonski odgovorio: Pa tu će živeti Argentinci, oni će sve to upropastiti.

Za ovu zemlju kažu da je kontradiktorna u svom biću kao Maradona: velika, veličanstvena, velikodušna, uverena da može da postigne sve, i da istovremeno potone u ponor.

Sve to u sebi imao je i Maradona: Talenat, spretnost, domišljatost, hrabrost, energiju …I istovremeno se uništavao, bio nepromišljen, posrtao, flekao svoj mit neizbrisivim mrljama. Raspadao se i rasplitao pred globalnom publikom.

Među mnogim ženama priliku da objasni svoju zemlju kroz Maradonu dobila je i argentinska književnica Liliana Viola.

„Kad sretneš Francuza, nećeš mu kao znak raspoznavanja reći Edit Pijaf, kad vidiš Engleza neće ti prvo na um pasti Bitlsi, kad se upoznaš sa Italijanom nećeš ga identifikovati sa Sofijom Loren”…ali kad bi se tokom svojih dužih boravaka u inostranstvu, susretala sa strancima Liliana Viole je po pravilu, i na prvu loptu, izjednačavana sa Maradonom.

“Odakle ste? Iz Argentine. Znači Maradona”

Šta je hteo da nam kaže taj stranac, dajući svima nama Argentincima prezime Maradona, pita se Viola.

U tuđinčevim očima ona vidi nešto između divljenja, sažaljenja, sumnje, nešto što je toliko složeno da “izluđuje algoritam nacionalnog raspoloženja”. “Maradona je ujedno i bog i satana najbolji na svetu, zavisnik od droge, zvezda Napulja, luksuzno ludiranje Dubaija… Argentinci su oni koji su utajili porez, koji nisu prepoznali svoju decu, koji su tukli ali i varali Engleze….”

Dva gola koja definišu naciju

Argentinci su po svom učinku isto ono što i Maradona na toj mitskoj utakmici u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. Dao je dva gola, jedan rukom, drugi je zabeležen kao najlepši pogodak dvadesetog veka. Kada je “preigrao hiljade neprijateljskih nogu” kako kaže Galeano. I oba puta, daleke 1986. Buenos Ajres je eksplodirao od oduševljenja. Prevara, kršenje pravila, i nebeski talenat, od svega toga istovremeno sastavljeno je argentinsko maradoniansko biće.

I argentinski pasoš dobio je ime Maradona. Serhio Kernan, autor “Argentinskih delirijuma” seća se ovih dana kako je daleke 1993. zabasao sovjetskim helikopterom u zabačeno mozambičko selo. Okupljeni meštani govorili su bantu jezikom. Neprobojne granice, uspeo je da otvori samo jednom rečju… Tek kada je rekao Maradona, meštani su ga primili u svoje okruženje.

Maradona je ključ koji otvara blindirana vrata, pa je tako bilo i na jugu bivše Jugoslavije, kada se Marta Platia (1998) sa ekipom probijala iz Soluna do Makedonije i Srbije kako bi došla do Kukeša na albanskoj strani gde su se nalazili izbeglički logori kosovskih Albanaca. U to vreme ovo je bio, po njenim rečima, najopasniji region na svetu. Kad je ekipa stigla do graničnog prelaza preko kojeg se ulazi u “ćirilični svet” i kad je uniformisani službenik primio njihove argentinske pasoše, neko je iz dubine te kancelarije uzviknuo “Maradona”. I tog trenutka prestale su da postoje granice na Balkanu.

Gotovo da nema značajnijeg pisca sa roga južnoameričkog kontinenta a da svoj književni dar nije začinio Maradoninim mitom. Osvaldo Soriano mnogo je puta pisao o Maradoni. On je, pisao je Soriano, velika priča koja se još nije završila. Ne može se ocenjivati predmet naše ljubavi dok se od njega još nismo udaljili . “Ne očekujte od mene da Dijega razapnem na krst.”

Argentinski satiričar i karikaturista Roberto Fontanarosa svojevremeno je još eksplicitnije objasnio zašto se Diegu praštaju svi grehovi: “Ne tiče me se šta je Dijego uradio od svog života, važno mi je šta je učinio od mog.“

Srce na obdukciji

Gotovo svi argentinski umetnici, Maradonu su postavili na mitološko mesto, sa one strane objektivnosti, vrednosti i norme.

Kada je Horhe Luis Borhes šetao centralnim ulicama Buenos Ajresa, dešavalo mu se da mu portenjosi (stanovnici Buenos Ajresa) upućuju “kompliment”: ”Veći si od Maradone”, umeli su da uzviknu. Borhes se nije priklanjao populističkim mitologijama. Na svoj ironičan način, tihim glasom, veliki argentinski pisac bi im odgovorio: “Bilo bi dobro kad bi to rekli švedskim akademicima u Stokholmu. Možda bi to uticalo na njih da mi dodele Nobelovu nagradu”.

Pisac je umirao u Švajcarskoj iste godine kada je u junu na Mundijalu u Meksiku, Maradona dostigao zvezdane trenutke. Kao dečak nije mogao ni da pomisli da šutira loptu, a još manje da postigne gol. Bio je od detinjstva poluslep. A ipak je umeo da vidi svoju zemlju maradonianu.

Iako je njegov život kao u Markesovoj “Hronici najavljene smrti” decenijama najavljivao da je kraj blizu, argentinski mediji nisu pojurili da objave da je preminuo Dijego Maradona. Oklevali su znajući da su se takve glasine pokazivale kao neproverene. Ovoga puta je provereno. Njegovo telo sahranjeno na jednom groblju na obodu Buenos Ajresa. Ali pišu novine da je Maradonino srce ostalo na obdukciji. Kako bi se utvrdilo da li je ovaj argentinski mit zaista otišao u neki drugi svet.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera