Kad autošovinista hvali srpsku tradiciju: Slučaj Radomira Konstantinovića

Došli smo u situaciju da velikanima srpske književnosti i kulture mogu da se bave samo poštovaoci lika i nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih masovnih ubica, piše autor (EPA)
Došli smo u situaciju da velikanima srpske književnosti i kulture mogu da se bave samo poštovaoci lika i nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih masovnih ubica, piše autor (EPA)

Šta je najveći problem u Srbiji danas? Naravno, domaći izdajnici, strani plaćenici, autošovinisti i ostali drugosrbijanci. To je čudna sorta odnarođenih intelektualaca, koja prezire svoj napaćeni narod, mrzi sve što je srpsko, ne vidi ništa dobro u srpskoj istoriji, a ponajviše nipodaštava srpsku tradiciju i kulturu. Samo im je Evropa dobra, nju veličaju i uzdižu na ravan božanstva, a u majčici Srbiji im ne ništa valja. Toliko je ovom čudnom felom ovladao duh samoporicanja da tu ni egzorcizam ne pomaže.

Najveće zlo među ovim otpadnicima je pokojni, ali i dalje vrlo uticajni Radomir Konstantinović, guru i duhovni otac Druge Srbije, te – ako tako može da se kaže – arhiautošovinista. Takva je slika stvorena u našoj dominantno nacionalističkoj javnosti, a navedene difamacije mogu se čuti bukvalno svakog dana. Konstantinovićeva Filosofija palanke oglašena je za “bibliju autošovinizma” i “knjigu srpskog razdora”, a njen autor proglašen za “priglupog autošovinistu”, čoveka koji je izvršio “amputaciju celokupne građanske kulture” (bez anestezije), pisca koji je “premnogo srpskih velikana gurnuo u prašinu”.

Teško je pobrojati sva nepočinstva stavljena Konstantinoviću na teret, od toga da niko u  Srbiji nije pisao s toliko zle volje o sopstvenom narodu i odricao se sebe, pa do toga da je “gotovo celu srpsku inteligenciju, od Svetoga Save do Milana Rakića, proglasio samo različitim stepenima u razvoju srpskog nacizma”. Sve u svemu, Konstantinović i njegovi sledbenici “nacionalnu kulturu, nacionalne mitove i uopšte tradiciju jednog naroda posmatraju kao banalnost”.

Dositej, Srbija koja se uputila u Evropu

Ovakvi napadi i negativne kvalifikacije zbunjuju svakog ko je bar jednom zavirio u neko delo Radomira Konstantinovića. Samozvani rodoljubi i dežurni branitelji srpstva kao da uopšte nisu čitali Filosofiju palanke, a još manje osmotomnu studiju Biće i jezik o 113 srpskih pesnika prve polovine XX veka, knjigu koja predstavlja jedinstven podvig u našoj kulturi. Ako im je to zamorno, mogli su bar malo da prelistaju knjigu Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika pa da vide čime se sve njihov omraženi autor tokom svog radišnog života bavio. Doduše, teško da bi i to pomoglo, jer nacionalisti ne opraštaju Konstantinoviću što ih je tako verno naslikao u Filosofiji palanke, a još manje to što je devedesetih godina ustao protiv razobručenog nacionalističkog zla.

Da je slika koju su zli volšebnici raširili o Konstantinoviću lažna postalo je potpuno očigledno otkad je Fondacija “Stanislav Vinaver” počela sa objavljivanjem njegovih sabranih dela, koja su priredili Gojko Tešić i Iva Tešić. Sada se pred čitaocem nalaze i eseji koji su bili rasejani po novinama i časopisima, ili po knjigama drugih srpskih pisaca kao predgovori i pogovori. Pa da vidimo malo kako taj zli autošovinista, mrzitelj srpske kulture i glavoseča naših velikana piše o klasicima srpske književnosti i kulture. Recimo, o ocu srpskog prosvetiteljstva: Dositej je Dositej-putnik ili nije Dositej.

“On je Srbija koja je, jednom, imala da pođe na put, da se uputi u Evropu i da u Evropi pronađe sebe, svoju pravu dimenziju i sudbinu.” Ili o tome šta je Dositej tražio i nalazio u širokom svetu: “Otkrivajući suštastveno, sveopšte, Dositej je otkrivao ono što je naše; stranstvujući po svetu, dakle, on je samo prividno stranstvovao: bio je, paradoksalno, ali neizbežno, putnik koji to više ostaje kod kuće što više putuje.”

Pohvale srpskim klasicima

Dobro, i Dositej je bio kritičan prema svom narodu i njegovim običajima, nije ni čudo što ga Konstantinović uznosi u zvezde. Da vidimo kako rodonačelnik autošovinizma gleda na srpske romantičare. Za Konstantinovića je Đura Jakšić čovek koji je “do kraja branio i odbranio prometejsku romantiku, čiji trag je, neizbrisiv, ostao u našoj svesti, u našem kolektivnom biću i duhu”, a njegova kuća u Skadarskoj 36 jeste “kuća u kojoj je, kroz Jakšića, živeo svako od nas”. Laza Kostić je “živ i veliki naš pesnik”, i više od toga: “Načitan i uman, svojeglav i svoj, krčilac novih puteva i otkrivač neslućenih saznanja i gorkih zabluda.”

A povodom Kostićeve magistralne pesme Santa Maria della Salute, Konstantinović ovako veli: “Od pesnika nacionalne romantičarske patetike, pretvara se on u pesnika kosmizma, u pesnika vaseljenstva, u pesnika koji ne samo što poriče granice između zemalja, i kultura, granice u čovečanskoj istoriji, već i granice između života i smrti.”

Preko pohvala romantičarima nekako možemo i da pređemo, ali teško je očekivati da pisac koji se formirao u duhu međunarodne avangarde, prozaista blizak Beketovom nihilizmu, ima razumevanja za srpske realiste. Evo šta kaže Konstantinović o Simi Matavulju: “On je slutio, zahvaljujući svom izvanrednom sluhu južnjaka, da je jezik najveća dimenzija čovekova, da se u njemu kriju tajne podneblja i kulture”. Konstantinović ne može dovoljno da se nadivi rableovskom smehu Matavuljevog romana Bakonja fra Brne te daje da se nasluti “prava dimenzija humora iz Bakonje, kao izraza moći da se bude iznad stvari, da se bude jači od sveta”.

Nije tu kraj, ima i gorih opaski povodom realističke srpske proze. Konstantinović je pun razumevanja za patrijarhalnost Laze Lazarevića: “Pokušajte da zamislite Lazarevića bez njegove patrijarhalnosti. Nemoguće je! Da Laza Lazarević nije nosio patrijarhalca u sebi, da se nije zlopatio sa demonom patrijarhalnosti, sa demonom srbijanskih avlija i taraba, ne bi on bio Laza Lazarević, nego samo ugledni dvorski lekar.” Nesrećni naš Laza koji se rvao sa osećanjem duga prema porodici i otadžbini, taj “pesnik snova i dužnosti”, naučio je Konstantinovića jednoj univerzalnoj istini: “Sa apsolutnom ravnotežom, sa čistom istinom, sa izvesnošću, bez rezerve, ne postaje poezija, i ne rađa se pesnik.”

Duhovna evropeizacija

I tako se iz eseja u esej ređaju pohvale srpskim klasicima. Konstantinović piše poletno i nadahnuto i svakog pisca osvetli sa neke neočekivane strane, dajući ogroman, originalan doprinos proučavanju istorije srpske književnosti. Vojislav Ilić je “pesnik koji je čitavog života vodio dijaloge sa ništavilom i sa smrću” i začetnik tehnike koja zahteva “strogost prema sebi, odricanje od brzoplete ispovesti”. Potonje zapažanje trebalo bi oglasiti na sva zvona, i kod nas i širom sveta, jer od brzopletih ispovesti koje se lažno predstavljaju kao velika literatura više ne može da se živi.

Mileta Jakšić je “živa vatra, meso upaljeno”: “Niko nije osetio toliko ljubomoru mrtvih, ni istinu da se mrtvi ne mire sa smrću, kao on; i niko nije osetio valjda, kao on, rušenje stvari, prazninu, kao pesnik pesme Stvari koje su prošle.” Ta zaista velika, antologijska pesma za Konstantinovića je “delo jedne bezazlenosti, zvezdane, appsolutne nevinosti”. Bora Stanković je “veliki pisac, jedan od onih koji su ukazali na naše mogućnosti”, “pisac Nečiste krvi, sa kojom smo još jednom, u ono vreme, prodrli u Evropu”. A onda dođu neki profesionalni patrioti i optuže Konstantinovića i njegove autošoviniste kako preziru srpsku kulturu i smatraju je nedostojnom Evrope.

Kad smo već kod Evrope i Srbije, Konstantinović u eseju Kultura i siromaštvo osvetljava delo Jovana Skerlića, nastojeći da razume njegovu misao, ali mu i zamera što je sve pre i posle Dositeja osećao kao naše udaljavanje od Evrope. Konstantinović uzima u odbranu srpski srednji vek: “Naravno, danas nije teško da se primeti da smo u srednjem veku, epohi koju je Skerlić otpisao kao puku kopiju Vizantije i kao mistiku, stvarali osnove za svaku našu buduću evropeizaciju, tačnije još: da je srednji vek epoha u kojoj se osnovna naša duhovna evropeizacija već odigrala. Nismo li, upravo posredstvom uticaja Vizantije na nas, onoga koji je Skerlić shvatao kao nasilje, usvojili one osnovne duhovne vrednosti koje nas čine legalnim nastavljačima grčko-vizantijske kulture, dakle i jednog antičkog osnova bez kojeg ne može da se zamisli nikakva Evropa, pa ni ova koja govori srpskim jezikom?”

Konstantinović tvrdi da je u srednjem veku formirano “etičko naše biće”, a potom prelazi na odbranu Vuka Karadžića: “Još lakše je dokazati: da bez Vuka Srbija nikada ne bi mogla da uđe ni u kakvu Evropu, da nam je Vuk vratio smisao i hrabrost za naš pravi jezik, mogućnost da duhovno egzistiramo upravo u evropskom smislu, i evropskim razmerama, oslobađajući nas crkve, i naše i ruske”. Moglo bi se ovako citirati do sutra, mada ni to nije od pomoći patriotskim burevesnicima, oni su jednostavno odlučili da je Konstantinović neprijatelj srpskog naroda i kulture, ne obazirući se na činjenice. To je i inače njihova praksa: kad već poriču genocid, opsadu Sarajeva, masakr na Markalama ili bele trake u Prijedoru, što ne bi negirali i Konstantinovićevo čitanje srpske tradicije, za njih je to luk i voda.

Živo o živom

Zato ne čudi što je jedan od falsifikatora nedavne prošlosti, ugledni univerzitetski profesor, optužio Konstantinovića da je Vladislava Petkovića Disa svrstao u palanačke pesnike. Konstantinovića, koji je o pesniku Utopljenih duša pisao mnogo puta, opčinjen njegovom poezijom. Na primer, ovako: “Dis nije bio filozof. On je bio gola pesnička intuicija, uspaljeni, grozničavi sluh i duh, pa stoga nije opisivao kosmički fenomen u svetu i čoveku, nego ga je doživljavao i pokušavao da ga, u njegovim velikim brujanjima, potresima i ritmovima, saobrazi jeziku, da ga izrazi.”

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Konstantinović je bio živ, dinamičan duh, u neprestanom dijalogu i polemici sa tradicijom, koja za njega nikad nije bila nekakav mrtav, jednom zauvek utvrđeni poredak, nešto okamenjeno i dato, već nešto što se neprekidno stvara, upravo kroz nas koji je čitamo i oživotvorujemo. Njegovo pisanje o piscima ranijih epoha moglo bi se najkraće odrediti formulom Marine Cvetajeve – “živo o živom”. Omađijan Konstantinovićevom vrcavom mišlju, njegovom vijugavom, kompleksnom rečenicom, čitalac doživljava književnost kao nešto sudbinski bitno, kao rezultat unutrašnje drame pisca, kao ličnu životnu, intelektualnu, duhovnu pustolovinu, jedinstvenu i neponovljivu, u koju se pisac glavačke bacio, ne znajući šta ga čeka.

Knjiga svakako jeste i predmet, bar na prvi pogled, ali predmet sasvim čudne vrste, onaj koji se uporno opire reifikaciji. Zato se ne zna ko koga zapravo čita i otkriva, mi knjigu ili knjiga nas: “Ta knjiga tu, preda mnom, knjiga pesama, taj roman, ta fantazija ili ta jezička smutnja, na određenom broju stranica; to dakle što mi izgleda tako ‘gotovo’, kao nekakva stvar, i sa tako jasnim svojim granicama, jeste nešto što neprestano nastaje, u tom međudejstvu sa mojom mišlju, nezavršivom i promenljivom zavisno od ugla svetlosti pod kojom ja čitam tu knjigu ili pod kojom, istovremeno, ta knjiga čita mene.”

Jer, delo je “život a ne činjenica, proces, a ne gotova, mrtva stvar”, ono je nezavršeno i nezavršivo, bar dok ima živih ljudi koji će raskriliti njegove stranice. A mi smo jedina nada piscima i misliocima, oni jedino kroz nas mogu da nastave svoj život. Ne zavisimo mi od predaka, naprotiv, oni su u potpunosti zavisni od nas, bez nas ni njih nema: “Jedan Platon je živ jer nije gotov, jer se ‘piše’ kroz nas, jer se kroz nas traži, ostvaruje.” Ukratko, jedini način da se tradicija učini živom jeste da se ne bude tradicionalista.

Pisanje i spaljivanje knjiga

Problem sa ovim Konstantinovićevim opadačima je što nastoje da umetnost i mišljenje svedu u uske nacionalne okvire, čemu se opire svaki čovek od duha, po samoj prirodi stvari. Taj problem razjasnio je i sam Konstantinović: “Filozofija, umetnost su nadnacionalne, one mogu da pođu od nacije, ali kao i naša epika, nikad ne završavaju u njoj. One odvode u svet koji ne zna za razlike naše donje istorije, u svet koji ih poništava, i priprema nas za veliki, sveljudski preporod.”

Još veća nevolja dežurnih rodoljuba je što su sami sebe proglasili za čuvare i vlasnike nacionalne tradicije, pa budno stražare da se u njihov zabran ne ušunja kakav nenacionalni element. Tako smo došli u sumanutu situaciju da velikanima srpske književnosti i kulture mogu da se bave samo poštovaoci lika i nedela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih masovnih ubica, dok su intelektualci koji su stali na crtu mahnitom šovinističkom zlu oglašeni za izdajnike i autošoviniste.

Bojim se da stvari stoje malo drugačije. Onaj ko proglasi Mladića i Karadžića za heroje, taj se dobrovoljno odrekao svega što je u srpskoj tradiciji dobro i živo. Razlika je očigledna: Dositej Obradović, Vojislav Ilić, Laza Lazarević, Bora Stanković, Vladislav Petković Dis su knjige pisali, a Mladić i Karadžić su ih spaljivali. Mogu nacionalisti da se bacaju blatom na Radomira Konstantinovića koliko ih je volja i da se lažno predstavljaju kao tutori srpske tradicije, sve je to uzalud. Njihovo jedino nasleđe je pepeo spaljenih knjiga iz sarajevske Vijećnice.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO