Kada će se političari početi baviti politikom?

Šta bi trebalo predstavljati alternativu naprednjačkom bahaćenju i uzurpaciji vlasti?, pita se autor (EPA)
Šta bi trebalo predstavljati alternativu naprednjačkom bahaćenju i uzurpaciji vlasti?, pita se autor (EPA)

Revnosni pratilac informativnih sadržaja u medijima ne može da se otme utisku da je naš politički život pomalo sveden. Oskudan. Siromašan. Monoton. Taj sadržaj uglavnom je sačinjen od izjava, konferencija za štampu, javnih nastupa u kojima predstavnici političkih partija iznose svoja mišljenja na razne teme, poneku tribinu, zaključke, izveštaje sa sastanaka, demantije, razotkrivanje afera vladajuće klike i ostale verbalne akrobacije. Tu ne računam vladajuću Srpsku naprednu stranku, koja i nije partija, već interesno udruženje u koje ljudi masovno ulaze u nadi da će nešto ućariti. Naprednjačko političko delovanje svodi se na hiperbolisano adoriranje voljenog vođe te satanizaciju i razapinjanje na krst svih političkih protivnika i kritički nastrojenih pojedinaca.

Međutim, ono što bi trebalo da predstavlja alternativu naprednjačkom bahaćenju i uzurpaciji vlasti, što bi trebalo da privuče misleće građane da se pridruže borbi protiv autokratije, kao da ne ispunjava svoj zadatak. Nema masovnijeg interesovanja građana za učešće u političkom životu, uglavnom vladaju apatija i osećanje bezizlaznosti. Od građana se mahom očekuje da glasaju na izborima za one koji im nude bolju budućnost, i to je sve. A u međuvremenu, između dva izborna ciklusa, neka prate konferencije za štampu, izjave partijskih čelnika i stranačka saopštenja.

Kad se uporedi ono što se danas naziva politikom i politički život nekih ne tako davno minulih epoha, stiče se utisak da se radi o dva posve različita pojma. Recimo, Avdo Humo u memoarskoj knjizi Moja generacija detaljno opisuje beogradski studentski pokret iz tridesetih godina XX veka, u kojem je i sam učestvovao kao skojevac i jedan od predvodnika. Humo potanko objašnjava kako je Komunistička partija Jugoslavije pridobila studente Beogradskog univerziteta na svoju stranu. Levičarski studenti nisu se borili za svrgavanje kralja, diktature i rušenje monarhije, već za rešavanje konkretnih životnih problema, kao što su studentske menze, smanjenje školarina, fond za pomaganje siromašnim studentima, demokratizacija nastave, reorganizacija zdravstvene zaštite ili očuvanje autonomije univerziteta.

Kako su studenti postali ljevičari

Nezadovoljna stanjem na Univerzitetu, vlada je pokušavala da isključi veliki broj siromašnijih studenata povećanjem upisnih taksi i školarina. Na to su skojevci reagovali tako što su tražili ukidanje taksi i školarina za siromašne studente, a za sve ostale progresivno naplaćivanje u skladu sa imovnim stanjem roditelja. Iako su bili izloženi režimskom teroru, upadima žandarma na fakultete, premlaćivanjama, policijskim palicama i mecima, studenti nisu popuštali, već su se istrajno borili za svoja prava. Čak ni kad je osnovan logor za studente u Višegradu, čak ni kada su ubijeni studenti Mirko Srzentić i Žarko Marinović – ni tada nisu poklekli. Naprotiv, režimsko nasilje je pokazalo da napredni studenti nisu sami – radničke mase i demokratska građanska javnost ustali su u njihovu odbranu.

Na kraju su nacionalistički nastrojeni studenti postali beznačajna manjina, a ogromna većina bila je sačinjena od levičarske omladine. Humo objašnjava suštinu tog procesa: “Napredni studenti su u svakodnevnoj praksi pokazivali da su borci za interese i onih pasivnih i politički neangažovanih studenata.” S druge strane, nacionalisti i nisu bili baš neka konkurencija: “Nacionalističku grupaciju nosili su režimski, policijski i karijeristički elementi, čija je glavna preokupacija bila lagodan život, dok su studenti, i unosna zaposlenja kad završe studije (iako su po pravilu bili slabi đaci).” Zato je režimskim slugama preostajalo samo nasilje kao jedini efikasan argument. Tako su, primera radi, sprečavali izbor studentskog rukovodstva na Pravnom fakultetu izazivanjem tuča, koje bi potom dodatno zapaprili žandari, jer nikako drugačije nisu mogli da spreče levičare da budu izabrani. Šta da radiš kad studentski narod voli komuniste.

Evo i zašto su ih voleli i poštovali: “Kod mase prvo treba steći poštovanje uzornim ličnim životom, a tek onda je možeš pridobijati jasnom ubjedljivošću političkih argumenata i izgrađivanjem ideologije.” I to se nije dogodilo slučajno, već se radi o ozbiljnoj političkoj strategiji: “Postojala je partijska direktiva da aktivisti moraju i dobro da uče i polažu ispite da bi imali autoriteta kod studenata.” I ne samo kod studenata, već se popularnost levice širila i diljem stanovništva, naročito sa rastom opasnosti od fašizma. Skojevci tada organizuju širok antifašistički front sa omladinom drugih stranaka. Posle okupacije Čehoslovačke marta 1939. godine organizuju demonstracije, a komunistička parola “Branićemo zemlju” biva masovno prihvaćena.

Suze, grljenje, drugarsko veselje…

Studentska kulturna udruženja kreću na turneju po desetinama gradova u Srbiji, masa ih je dočekivala na stanicama, na trgovima; držali su govore, a uveče “kulturne priredbe sa patriotskim sadržajem”, na kojima su se recitovale rodoljubive pesme Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Alekse Šantića. Humo opisuje dirljive susrete sa ljudima širom Srbije, suze, grljenje, drugarsko veselje i spremnost na odbranu zemlje. Ništa istraživanja javnog mnjenja, ništa dodvoravanje biračima, ništa političke manipulacije – već borba za elementarne ljudske vrednosti, koju građani lako prepoznaju i prihvate. Pritom, da se podsetimo, Komunistička partija Jugoslavije je bila ilegalna, zabranjena organizacija, svako ko bi joj pristupio rizikovao je hapšenje, batinanje, zlostavljanje, dugogodišnju robiju, pa čak i smrt. Prilično nezgodni uslovi za političko delovanje, skoro kao u Vučićevoj Srbiji.

U drugim evropskim zemljama politička klima bila je znatno povoljnija, što su politički aktivisti umeli da iskoriste. Kod nas se već godinama vodi borba za oslobađanje Radio-televizije Srbije, za mogućnost da neko od opozicionih političara uopšte bude gost na javnom servisu i da nešto kaže, za ukidanje naprednjačkog jednoumlja. Prisutnost opozicije na javnom servisu svakako bi bilo od pomoći, a bilo bi i po zakonu koji ne dozvoljava favorizovanje partija na vlasti. Takođe, bilo bi značajno za demokratiju da se i druge televizije sa nacionalnom frekvencijom oslobode stege, pa da više ne služe kao propagandni servis Srpske napredne stranke. Međutim, bilo je vremena kad javni servisi nisu postojali. Šta su tad radile političke partije?

Imale su svoje medije, šta bi drugo. Profesor uporedne istorije Džef Ili u studiji Kovanje demokratije, koja se bavi povešću evropske levice u razdoblju od 1850. do 2000. godine, navodi silne zanimljive podatke. Recimo, Socijaldemokratska partija Nemačke izdavala je 1913. godine 94 partijska lista. Svi osim jednog izlazili su šest puta nedeljno i imali su ukupan tiraž od milion i po primeraka. Partijsko članstvo masovno je čitalo te listove, a čitali su ih i vanpartijci, često i kolektivno, jer su se mogli naći po kafanama, klubovima i barovima. Nisu se socijaldemokrati zaustavljali samo na vlastitim medijima, već su organizovali čitav društveni život, skoro da nije bilo aktivnosti koja nije obuhvaćena nekim partijskim udruženjem. Tako su, recimo, austrijski socijaldemokrati imali silne klubove i udruženja, “od Radničkog hora i Radničkog sportskog društva do Radnika filatelista i Radnika uzgajivača zečeva”.

Politika kao osnova života

Slično je bilo i u vajmarskoj Nemačkoj, udruženja pod okriljem socijaldemokrata bila su brojna i masovna. Tako su, na primer, radnička sportska društva 1928. godine brojala oko 770.000 članova. U isto vreme klub Radnika pevača okupljao je 440.000 ljubitelja muzike, Radnici biciklisti imali su 220.000 velosipedista, članstvo radničkih atletskih društava (boksera, rvača, dizača tegova) naraslo je na 56.000, a klub ljubitelja prirode (izletnika, planinara, skijaša, kanuista) brojao je 79.000 članova. Učešće građana u političkom životu nije se svodilo na izlazak na izbore jednom u četiri godine, već je obuhvatalo široke sfere svakodnevnog života.  

Svašta je političko delovanje sadržavalo tih godina, od centara za seksualno obrazovanje do proleterskih nudističkih klubova; od predavanja o kontracepciji i zdravlju i zaštiti majki, do propagiranja zdravog života, telesnih vežbi i boravka na svežem vazduhu. Sve je to bila politika. Bili su aktivni i Narodna zdravstvena liga, koja je upražnjavala holističku medicinu i homeopatsku terapiju, kao i pokret Proleterski slobodni mislioci, koji se zalagao za ukidanje veronauke u školama, kremaciju, sekularne obrede inicijacije i napuštanje crkve. Potonji pokret bio je vrlo popularan, 1929. godine brojao je oko 590.000 članova.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Postojale su i “nacionalne organizacije radnika za očuvanje narodnog zdravlja, radnika atleta, pevača, gimnastičara, biciklista, plivača, samarićana, trezvenjaka, ljubitelja prirode i pozorišta”. Formirane su radničke biblioteke i radnički obrazovni instituti, jer je “svako političko delovanje besmisleno ako se istovremeno ne radi na sticanju obrazovanja, znanja i kulture”. Socijaldemokratska partija Austrije čak je osnovala sopstvenu filmsku kompaniju i otvorila 13 bioskopa, a svoju produkciju je prikazivala u još 25 bioskopskih sala. Džef Ili zaključuje: “Učestvovanje u životu pokreta koji su karakterisali politizovana društvenost, kulturne mogućnosti i direktna interakcija, pretvaralo je ljude u socijaldemokrate.”

Vrtoglave cifre koje govore o masovnosti radničkog političkog pokreta mogle bi se tumačiti i veličinom države sa znatno brojnijim stanovništvom. Međutim, brojevi i masovnost nisu uvek presudni za politički uspeh. Vratimo se knjizi Avda Hume, u kojoj se može pronaći kratak izveštaj o delovanju partijske organizacije u Sarajevu tokom 1939. i 1940. godine. Tada su u Fabrici ćilima organizovane akcije za poboljšanje ekonomskih uslova radnica, organizovan je štrajk u Fabrici duhana, štrajkovali su ciglarski radnici i izborili se za svoje zahteve, uspešno su štrajkovali i sindikati limara i elektroinstalatera.

Šta sve može trista komunista

Organizovane su demonstracije radnica u Fabrici čarapa Ključ, pa štrajk konfekcionara. koji je trajao 20 dana i okončan je potpisivanjem kolektivnog ugovora. Humo navodi samo ovih nekoliko uspešno obavljenih akcija, kao ilustraciju rada partije, iako je štrajkova i demonstracija bilo mnogo više. Naravno, uspeha ne bi bilo bez radničke solidarnosti: sakupljan je novac za izdržavanje radnika i njihovih porodica dok traje štrajk. I sve to je postigla partijska organizacija koja je brojala celih 300 članova.

Dobro, to su bila druga vremena, tad je svet još bio mlad, štošta se u međuvremenu radikalno promenilo, ne mislim da se recepti za sadašnjost mogu jednostavno prepisivati iz prošlosti. Ali. ne mislim ni da ne treba učiti od minulih epoha. Neke pouke se nameću same po sebi. Na primer, kad se baviš konkretnim ljudima, prepoznaš njihove životne interese i nastojiš da im pomogneš, naravno da će masovno preći na tvoju stranu. Jasno je i da politika obuhvata mnogo širi društveni prostor od ovog usko stranačkog. koji se svodi na davanje izjava i saopštenja. Moglo bi se zaključiti i da nikakve stvarne promene neće biti bez podruštvljenja demokratije i bez masovnog učešća građana u političkim pokretima i procesima.

Iz navedenih primera je očigledno i kako ljude zainteresovati za politiku – tako što će politika da se zainteresuje za njih, za njihove potrebe, želje, čežnje, interese i interesovanja. A očigledno je i da politika ne mora biti nešto gadno i odvratno, kao što se danas opravdano misli, već da može biti instrument ličnog razvoja i obrazovanja, prostor slobode i borbe za ideale, alatka za stvaranje solidarne ljudske zajednice, sredstvo za postizanje pravednosti i prirodan deo svakodnevnog života. Ili pomagalo za osmišljavanje egzistencije i dostizanje životne punoće. Kad se pogleda iz ovakve perspektive, dolazimo do paradoksalnog zaključka da se većina naših današnjih političara uopšte i ne bavi politikom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO