Rađa li se nova opozicija u Srbiji: David protiv Golijata

Osim najave saradnje oni planiraju uključivanje novih stranaka i pokreta, neukaljanih ljudi (Ustupljeno Al Jazeeri)
Osim najave saradnje oni planiraju uključivanje novih stranaka i pokreta, neukaljanih ljudi (Ustupljeno Al Jazeeri)

Srbija je u političkom i svakom drugom bezizlazu. To njeno beznadno stanje nije od juče i dosta je onih što veruju u neku nadnaravnu srpsku moć, sposobnost i izdržljivost (“ne može nam niko ništa, jači smo od sodbine”), i u lako prevladavanje svih nedaća. U zemlji u kojoj praktično ne postoji unutrašnja politika sve je, dakako nepotrebno, okrenuto ka spolja, i Srbi masovno podsećaju na onog brkatog Crnogorca sa Žabljaka koji je, iako nisu imali ni put, ni vodu ni elektriku, nekako sedamdesetih predsednika Savezne vlade upitao: “Bogati, Vidoje (Žarković – p.a.), kako Finska!” Srpska je boljka još turobnija, jer ne samo da su u svoj planetarni značaj umislili ovi što se zovu vlast nego i rim, kako za plebs/rulju kažu u Rožaju i okolini. Najbolji dokaz za to su nedavni američki predsednički izbori.

Spoljna politika? Osim u jednom periodu u Titovo vreme, dok su se tim poslom u onoj velikoj zemlji bavili Koča Popović i Mirko Tepavac, sve ostalo je puka improvizacija, svedena na poltronstvo velikim silama i njihovim liderima i podilaženje domaćoj glasačkoj mašini.

Rusija, Kina, Njemačka, SAD…

U knjizi Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda, koju ne sklanjam sa astala a za koju pisac Filip David kaže da bi je trebalo uvrstiti u obaveznu školsku lektiru, kolega Đorgović u odeljku o Milanu Piroćancu navodi “naglo licitiranje u beogradskoj štampi” o spoljnopolitičkoj orijentaciji državnih prvaka. Dačić mu je, veli, važio za proameričkog, ali “kad god bi posetio Moskvu “u to se posumnjalo”. Za sadašnjeg srbijanskog predsednika govori se da je pronemački, istovremeno i proamerički, a Tomislavu NIkoliću, kojeg je Vojislav Šešelj ustoličio za šefa radikala dok on bude (24. 03. 2003 – 12. 11. 2014) u haškoj apsani, karikaturisti su davno stavili “pod sibirske šubare”, iako su mu (divanilo se) Amerkanci prethodno pojasnili prednost napuštanja Šešelja.

U novije vreme tim srpskim glavarima priključila se i jedna dama, Ana Brnabić. Ona se ne meša u svoj posao i za sve čeka ceduljicu od Njega i srpska me premijerka veoma podseća na Nikolu Koljevića u vreme kada se se Muslimani/Bošnjaci, Hrvati i Srbi razdeli u Sarajevu. Tokom jednog neprijatnog skupa kada je Koljević i sportskoj sali u Bileći (prisutan i kolega Ljubomir Ljubojević, TV SA) pokušao da umiri bilećke Muslimane/Bošnjake, tvrdnjom da im se ne sprema ono što im je već bilo spremljeno. Koga zanima bilo je to veče kada su Zvezda i Olimpik Marselj igrali finale u Bariju, a ja sam u Dubrovnik stigao tek pred kraj drugog poluvremena. Svi su navijali za crveno-bele. Neka se zna. Htedoh reći: osim neme jer uvek navijam za Junajted, ali sam ćutao. Elem, Nikola se veoma uplašio, a onda se poverio da je mislio da će njegov angažman kod SDS i Radovana Karadžića dosegnuti samo do kakvih književnih nastupa i sedeljki, uz harmoniku i jagnjetinu. Ne, veli, vremenom me je gurao u vatru i odjednom sam osetio da rigam mržnju… Tako je i ova beogradska Hrvatica, najpre klimala glavom, potom se učlanila u Vučićevu SNS…

Piroćanac zaboravljen i zapostavljen   

Đorgović je u pravu kada kaže da čitanje Piroćančevih stranica, pisnih pre mnogo godina u udobnoj kući ovog političara i advokata na početku Francuske ulice, “oduzima dah”. Na broju sedam u toj kući je i dalje Klub književnika, koji je pred raspad Jugoslavije bio leglo srpskog nacionalšovinizma i mržnje prema okolnim narodima.

Pre Đorgovića na Piroćanca su pažnju skrenule samo još dve dame. Najpre je (2003) istoričarka Latinka Perović (Milan Piroćanac – zapadnjak u Srbiji 19 veka) skrenula pažnju na njegovu izuzetnu intelektualnu i političku pojavu. potom je i Suzana Rajić objavila Piroćančev dnevnik pod naslovom Beleške.

“Ako bude našoj Srbiji suđeno da udari nazad, istorija ne treba da tuži nikoga do neobuzdanu narav srpsku koja je ponizna kad joj se zapoveda, a uskomešana i neobuzdana kada joj se slobode dadu”, pisao je Milan Piroćanac.

I vlast i opozicija za status quo

Podsećajući na srpski bezizlaz s početka teksta, valja reći da je Srbija zemlja bez vlade, parlamenta, bez sudstva, diplomatije… Sve je u rukama jednog čoveka koji (i) za takvo ponašanje ima natpolovičnu podršku u narodu. Godinama se već ne zna šta je “na stolu” u Birselu po pitanju Kosova. Vlast, bogami i opozicija, to uporno zove PREGOVORI, iako bi mnogo prikladniji izraz bio RAZGOVORI. Velike sile, pomenimo samo najveću, SAD, neće promeniti svoju odluku o priznanju kosovske nezavisnosti, a sve da to i učine Srbija bi se našla pred problemom; ona hoće zemlju ali ne i Albance, što je opet neizvodljivo.

Aleksandar Vučić neprestano ponavlja da srpska strana neće pristati da izgubi sve a da ne dobije ništa. To stvara (naravno bez osnova) utisak/privid da mu je neko nešto obećao. S druge strane opozicija se nadmeće sa vlastodršcima u ljubavi prema Rusiji, Kini, meržnji prema Evropskoj uniji i svemu što je dolazi sa zapada. A i o Kosovu imaju isti stav; To je sveta srpska zemlja, tamo su naše svetinje…

Šta mogu “mali”?

Ne bih da unizim one koji se s pravom mogu nazvati opozicionarima, ali sve je to tek u začetku. Građanski demokratski forum Zorana Vuletića, Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd su se nedavno ukrupnili. Nakon potpisivanja sporazuma o saradnji i zajedničkom političkom delovanju GDF i ZzS (21. oktobra) Zelenović je na okruglom stolu u Medija centru otvorio vrata i inicijativi Ne da(vi)mo Beograd. Osim najave saradnje oni planiraju uključivanje novih stranaka i pokreta, neukaljanih ljudi.

Zelenović je saradnju zažeo u tri tačke: Novi ljudi u politici, Srbija na zapadu i uključivanje u reševanja kosovskog pitanja. “Mi Srbiju vidimo u Evropskoj uniji i na zapadu, Unija je naš partner, tamo se najbolje živi, a bez obzira na poslednje i sve druge američke izbore i sa tom zemljom treba da gradimo partnerske odnose. Za sve to treba da tražimo podršku građana, a kada je u pitanju Kosovo, Zelenović kaže da “vreme ne radi za Srbiju” i da oni traže rešenje koje će da obezbedi da se razvijamo kao država.

Dobrica Veselinović i Radomir Lazović (Ne da/vi/mo Beograd) navode četiri uslova za fer i slobodne izbore: „Mediji moraju biti slobodni, građani ne smeju biti ucenjivani, javna sredstva ne mogu biti trošena za potrebe partije na vlasti, a na dan izbora mora se sprečiti krađa“, kaže Lazović. (Vučić jedva čeka da im ove ispuni zahteve!)

Opozicija u začetku ističe da ne prihvata da o “ovi” pregovaraju o bilo čemu, pogotovo ne o Kosovu i da se građani namerno isključuju iz politike koja im je zgađena, sve sa ciljem da se odlučuje u njihovo ime.

„Srbiji je mesto među uspešnim i demokratskim društvima. Razvijaćemo saradnju sa svim progresivnim partijama i pokretima širom Evrope i sveta u borbi za pravednije i bogatije društvo. Najveći deo težnji čovečanstva za ostvarivanjem legitimnih potreba ljudi ostvaren je u okviru sistema vrednosti zemalja Zapadne Evrope i SAD“, istakao je Zelenović.

Dakle – bezizlaz. Jedan ovdašnji pisac ima zanimljiv predlog koji bi pomogao da se Srbija demokratizuje: zabrana učestvovanja na izborima svih bivših, kako iz vlasti tako i opozicije. Tako se, veli, ne bi ponovio “čomićizam” i drugi izmi.

Zelenović, Vuletić i družina kao David koji, kako kaže biblijsko predanje, iz praćke kamenom ubije Golijata.  Zasad su to kamičci…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO