Ključni izazovi za Srbiju i Vučića – Kosovo prije svih

U zemlji Srbiji sve je odavno na leru, što bi rekli vozači i majstori. Korona se pojavila dva dana pred Dan žena, a onda je neko tri i po meseca kasnije, kada su evropski stadioni odavno bili pusti, dozvolio da se na utakmici Partizana i Zvezde okupi 20.000 navijača. To nije sve. Deset dana kasnije vladajućoj partiji se žurilo da proveri volju naroda i organizovani su izbori za novi parlament. Tog 21. juna Srpska napredna stranka, ne računajući neku siću, izašla je sama na izbore, čiji je rezultat unapred bio poznat. Opozicija – ili, budimo korektni, njena glavnina – odlučila se za bojkot i skor je pokazao buduće skupštinsko jednoumlje; naprednjaci su (od 250) osvojili 188 poslaničkih mesta. Dokonjaci najveće srpske varoši pričali su da su potonji izbori bili veoma manjkavi i neregularni, ali da su doneli i nešto dobro: Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja nije prešla inače nizak cenzus.

U značajnom delu javnosti govorkalo se da su dva navedena događaja uveliko doprinela širenju epidemije korona virusa, ali je sve je brzo objasnio srpski predsednik Aleksandar Vučić, demantujući takve glasine i krivicu svalio na kafiće, splavove, one koji su se vraćali sa posla iz drugih zemalja i, valjda, javni gradski prevoz. Realno je bilo očekivati da će u predviđenom roku da se, iako maskirani (sa maskama za lice), poslanici okupe, formira novi kabinet Ane Brnabić, jer se unapred znalo da će ona najbolje odigrati ulogu evet-efendije, ili tobož mandatara. Stvarni, mandatar iz senke, Aleksandar Vučić nije prešio.

Šta i koga čeka novi kabinet?

Četiri meseca kasnije gazda Aleksandar je konačno najavio i delomično predstavio novu vladu, a nova-stara mandatarka, kao i za vremena dok je bila prva ministarka, nije se mešala u svoj posao. Kada sve zavisi od jednog čoveka, premijer i ministri i nisu neophodni, jer Vučić sve radi i neverovatno je koliko poslova obavi u jednom danu. Srpski predsednik podseća i na jednu u javnosti dosta pominjanu građevinsku mašinu, koja je dugo na jednom površinskom kopu radila i više od 30 sati dnevno.

U najavi predsednik kaže: “Formiranje vlade u ovako teškim, složenim, kompleksnim uslovima u svetu je veoma važno, da bismo mogli na najbolji mogući način, sa novom energijom i velikom snagom, ali i odanošću koju moramo da pokažemo prema sopstvenoj zemlji, da bi smo mogli da takvim izazovima odgovorimo na najbolji mogući način”. Pa, ko razume…

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ono što je razumljivije većini stanovnika njegove džumhurije jeste Vučićeva najava “ključnih izazova” koji stoje pred Srbijom, time i pred novom vladom – pritisci po pitanju Kosova, jačanje ekonomske i zdravstvene moći zemlje te vojne i odbrambene sposobnosti. Realno gledano, malo ko veruje u “pritiske” po pitanju jačanja ekonomske i zdravstvene moću, još manje u vojne i odbrambene sposobnosti”. Ostaje jedini stvarni pritisak i ono što Srbija može i treba da uradi a to je konačno rešenje pitanja Kosova.

Od ratnog do huškača protiv naroda

Vučić često pominje da svet Srbiju (zapravo – njega) “pokušava da primorava” da prizna nezavisnost Kosova, uz obavezan i naglašen dodatak da “za to ne dobije gotovo ništa”. Pominje “kompromisno rešenje”, bogami i izum Dobrice Ćosića (humano preseljenje), ali i neprihvatanje “ponižavanja građana Srbije i naših građana na Kosovu…” Iako to busanje u prsa godi njegovim pristalicama, ima i onih koji to smatraju jevtinom bufonerijom, odnosno šegačenjem nedostojnog poziciji sa koje se takve poruke šalju. Zašto je Vučić nezadovoljan i pored toga što je na izborima u šestom mesecu uzeo skoro ceo izborni kolač? Pre toga, početkom februara, snizio je izborni cenzus sa pet na tri odsto, nudeći kakvu-takvu šansu opoziciji, ali ne zbog toga što poštuje drukčiji stav i mišljenje, nego da u ono što sledi (izmena Ustava i nekakva odluka o Kosovu) u parlament uvuče što više “ostalih”.

Opozicija je bojkotovala izbore početkom leta. Tako su odlučili Zoran Lutovac (Demokratska stranka), Boško Obradović (Dveri), Vuk Jeremić (Narodna stranka) i Dragan Đilas (Stranka slobode i pravde), ili je, u ime ostalih, o tome odlučivao poslednje navedeni. Izgovor je bio da ne postoje uslovi za demokratske izbore, a zapravo oni ne žele da se uključe i čekaju da Vučić ode, a oni zasednu na tron. Srbija, zapravo, nema opoziciju, jer su se bojkotaške partije skoro izjednačile sa liderom SNS-a; takmiče se s njim u nacionalizmu, ljubavi prema “bratskoj Rusiji” i Vladimiru Putinu, Kini, ignorisanju Evropske unije, a sličan pristup imaju i u vezi Kosova.

Slobodnomisleći građani megakasabe, kako kaže Svetislav Basara, ne veruju da Vučić razmišlja o priključenju Srbije Evropskoj uniji, još manje da želi da prizna Kosovo. On bi da se sve zaustavi na godinu i po, a onda će doneti neke odluke. Ukoliko preko svojih poslanika ne izmeni neke članove Ustava proglašenog 8. novembra 2006. godine, Kosovo i dalje “ostaje” sastavni deo zemlje. I sve se odlaže do unedogled.

Usamljeni Nebojša Zelenović i Zoran Vuletić

Poslednji parlamentarni izbori nisu bili legitimni i zbog toga je Vučić primoran od Evropske unije da ‘kuca na vrata opozicije”, kaže analitičar Cvijetin MIlivojević, nekad ugledni mladi novinar dnevnog lista Borba. On ne govori o Vučićevim razlozima da novoj vladi skrati mandat otprilike na rok trajanja praška za pecivo, već o tome zašto će se na izborima 2022. godine spojiti i parlamentarni, i lokalni, i predsednički izbori. “Da bi pobedio jednim udarcem”, kaže Milivojević. “Ukoliko ne bude bio pritisnut, neće organizovati novi dijalog sa opozicijom”, koja ne bi trebalo da traži mnogo: kontrolu biračkih spiskova i oslobađanje medija, pre svih Radio-televizije Srbije i Pinka. Ovih dana se navršilo 12 godina SNS-a, koji je dve trećine staža proveo na vlasti. Sada joj se, tvrdi Milivojević, politika svela na Vučićevo moljakanje “oprostite mi moju ružnu prošlost” i da je predsednik Srbije “od ratnog huškača postao huškač protiv sopstvenog naroda”.

Sadašnji glavni baja srpski nije se promenio. On je i dalje, tvrdi, nacional-šovinista, što je vremenom prihvatila i najmanje dvotrećinska Srbija. Dugo već profil Srbina (ne i građanina) izgleda otprilike ovako: nacionalista koji (podrazumeva se) mrzi Albance, Hrvate, bogami i Bošnjake, voli svog pravoslavnog brata Vladimira Putina i njegovu Rusiju, prezire Evropsku uniju i sve vrednosti starog kontinenta, voli ćirilicu, iako većina (veliko И redovno postaje latinično N) ne zna da je piše, sanja da pripoji bh. entitet Republika Srpska “matici” i vrati odbeglu Crnu Goru. Ko ne misli ovako taj je izdajnik. Sve će potrajati. Posle ove vlade – sklepaće novu. Nikome se u Srbiji ne žuri, Njemu pogotovo.

Iako je zvučalo i neverovatno, i osvežavajuće, pre nekoliko dana, prilikom potpisivanja sporazuma o saradnji i zajedničkom političkom delovanju Zajedno za Srbiju i Građanskog demokratskog foruma, lideri ovih organizacija, Nebojša Zelenović i Zoran Vuletić, čvrsto su opredeljeni za – Srbiju na Zapadu, za nova lica u politici, hitno rešavanje pitanja Kosova i eliminaciju bezobzirnosti sa političke scene. Zelenović kaže da oni žele jaku i slobodnu Srbiju, “zemlju u kojoj se dobro oseća neko ko je Srbin i neko ko je Bošnjak, neko ko je Albanac i neko ko je Mađar”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera