Može li rezultat izbora u Hrvatskoj ugroziti vlast u Beogradu

Rezultatima predsedničkih izbora u Hrvatskoj gotovo da su svi zadovoljni u Srbiji. Pobeda Zorana Milanovića je, svakako, otvorila neke nove perspektive i u Beogradu.

Naravno da je najviše onih koji su odavno znali da će prvi na cilju da završi Milanović, da je dosadašnja predsednica Kolinda Grabar Kitarović bila potpuni autsajder, da nije imala podršku svoje partije, da je koketirala sa ustaštvom, i da je sve to bilo jasno svima u Srbiji.

Ima onih kojima je drago zbog činjenice da je Hrvatska demokratska zajednica izgubila mesto predsednika, ali i onih koji podsećaju da sa Milanovićem nije uvek bilo lako u srpsko-hrvatskom odnosu.

Nekako se posebno izdvajaju oni koji se nadaju da će se pobeda opozicionog kandidata u Hrvatskoj uspeti da se reflektuje i na Srbiju. Tako je bilo i kada je u Severnoj Makedoniji pobedio Zoran Zajev, a nekako stidljivije kada je najviše glasova na izborima na Kosovu osvojio Aljbin Kurti.

Hrvatska je ispred Srbije

“Sledeća je Srbija”, provejavala je ta misao Srbijom poput prvog zimskog snega koji ne bi uspeo dugo da se zadrži na zemlji.

I stvarno, koliko je moguće da se taj talas na bilo koji način odrazi na izbore u Srbiji? Deluje lepo, ali teško da je moguće. Hrvatska je u mnogome, na nečiju sreću i na nečiju žalost, ispred Srbije kada su izbori i ceo taj proces u pitanju.

U trenutku kada se u Hrvatskoj saopštavaju prve prognoze rezultata, u Srbiji još po ulicama špartaju džipovi bez registracija koji su sastavi deo izborne slagalice. Bugarski voz teško da prolazi pored biračkih mesta u Hrvatskoj, dok u Srbiji i dokumentovani dokazi nisu dovoljni da se takva kompozicija uputi na slepi kolosek.

Šta tek reći za medije? Teško je primetiti da bilo koji mediji u Hrvatskoj u tolikoj meri presudno utiče na raspoloženje birača. Nije nepoznato, ali zašto ne ponoviti, da srpskim medijskim prostorom apsolutno gospodari jedan čovek i da je kompletan informativni sadržaj svih televizija sa nacionalnom pokrivenošću posvećen samo tom čoveku, njegovoj partiji i njihovom opstanku na vlasti.

Zamislite samo kampanju u kojoj građani Hrvatske ne bi imali mogućnost da vide bilo kojeg drugog kandidata sem Kolinde, pa pocepala bi u paramparčad i Milanovića i sve druge.

‘Cijena’ ulaska u EU

I to je “cena” koju je Hrvatska platila ulaskom u Evropsku uniju. Moguće je i pobediti na izborima kada se kandidati dovedu u neku normalnu ravan.

I nije veliki problem u protežiranju jednog kandidata naspram drugih. Mnogo je veći problem kada taj jedan kandidat koristi monopol da najgnusnije vređa i optužuje svoje političke protivnike, a oni ne mogu da mu odgovore.

U stvari mogu, ali nema mogućnosti da taj odgovor neko čuje i vidi. U Srbiji je i dalje jeres ovako pisati i staviti Hrvatsku ispred sebe, ali tako je. Teško je veličati svoj zaostatak i srozavati nečiji napredak.

Srpski opozicionari bi mogli naučiti nešto iz Milanovićeve kampanje. Saopšten je podatak da Milanović nije dao nijedan intervju dok se borio za predsednički tron. I pored te činjenice, uspeo je da dođe do birača i da pobedi. Nekada nije sve do medija, ume da bude i do ljudi.

A, onda na red dolazi jedna veoma zanimljiva činjenica. Režim u Srbiji uspeo je da ogadi svojim građanima svakog opozicionara koji se iole malo približio čoveku koji neprikosnoveno vlada.

Saša Janković, kandidat na predsedničkim izborima 2017. godine, bio je najgore zlo koje je Srbiju moglo da pogodi. Proglašen je za ubicu, za nekoga ko je izdao Kosovo i Metohiju, iako sa tom pričom nije imao mnogo veze.

Taj Janković

Svaka kritika opozicije je započinjala sa rečima – taj Janković. A, onda se Janković samo povukao. Niko ga se više ne seća, Sada je to sve puta deset Dragan Đilas i biće još gore dok i njemu jednom ne bude pukao film da digne ruke od svega.

Milanović nije novo lice na hrvatskoj političkoj sceni. Bio je premijer, ali ta činjenica mu nije smetala da postane predsednik Hrvatske posle pet godina. Nama u Srbiji smetaju bivši predstavnici režima od 2000.-te, pa naovamo.

Oni su nam krivi za sve, doduše nikada to nije dokazano, ali ako Aleksandar Vučić to kaže, kako mu ne verovati. Birači u Srbiji su razmaženi. Smeta im Đilas što je bio gradonačelnik Beograda. To, međutim, ne smeta aktuelnoj vlasti da ga optuži da je izdao Kosovo.

Isti je slučaj i sa nacionalistom Boškom Obradovićem. I on je izdao Kosovo, iako je u godinama kada je Kosovo sticalo nezavisnost radio kao bibliotekar u gradskoj biblioteci u Čačku. O Vuku Jeremiću da i ne govorimo.

Opoziciju je vlast toliko ogadila običnom svetu da narod u Srbiji stvarno misli da su pomenuta trojica pokrala sve što je moglo da se pokrade i izdala sve što je moglo da se izda.

U Srbiji – nemoguće

Predsednik Srbije je, pazite sad, optužio Đilasa da je kriv što se Crna Gora odvojila od Srbije i dodao da je on bio tada na vlasti Podgorica bi sigurno ostala u sastavu zajedničke države. U Srbiji je, pod ovakvim uslovima, jednostavno, nemoguće da pobedi neko ko je već bio na vlasti, pod uslovom da nije radikal ili socijalista.

Može se, dakle, zaključiti da je teško zamisliti da pobeda opozicionog kandidata u Hrvatskoj može da se prelije i na Srbiju. Da bude vetar u leđa, svakako, ali da u značajnoj meri utiče na izborni proces u zemlji – teško.

Različite su pozicije, različiti su uslovi, različita je percepcija. Daleko bilo da je u Hrvatskoj idealno, ali uporediti jedan od najtragičnijih trenutaka u minuloj kampanji – gaf predsednice Hrvatske sa pesmom Cesarica i afere Krušik i Jovanjica u Srbiji, u najmanju ruku je naučna fantastika.

A, to je slika i prilika udaljenosti Zagreba i Beograda. Zbog toga opozicija izlaz vidi u bojkotu i u borbi za fer i poštene izborne uslove.

Bez toga, može i Đukanović da izgubi u Crnoj Gori, a Vučić će i dalje biti na vlasti u Srbiji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera