Kad kažeš mir u Libiji, a misliš na gas, naftu i migrante

Da general Khalifa Haftar nije naprasno odbio da potpiše sporazum o prekidu vatre, Libija bi proteklog vikenda bezmalo pred očima Evrope i Amerike pala u ruke Rusije i Turske. Ne samo što bi bile upitne evropske koncesije na libijsku naftu i gas već bi Vladimir Putin mogao ponosno da kaže liberalnom Zapadu: “Eto, vi ste uništili Libiju NATO bombardovanjem, a mi je obnavljamo”.

Zahvaljujući nepredvidivom generalu, koji je nekad ratovao uz Muammara al-Gaddafija a potom učestvovao u njegovom svrgavanju, to se nije dogodilo. Zbog toga danas svi iščekuju šta će se dogoditi u Berlinu, gde nemačka kancelarka Angela Merkel u nedelju naprasno organizuje međunarodnu konferenciju o Libiji.

Ovom naprasno sazvanom konferencijom, na kojoj bi trebalo da se ponovo susretnu predstavnici dve glavne političko-vojne struje u građanskom ratu u Libiji, ali i predsednici pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a, Turske i većine zemalja u susedstvu Libije, Berlin i uopšte Evropska unija bi trebalo da spase svoju čast i da se možda u poslednji čas izbore za svoje interese u svom neposrednom susedstvu.

A interesi Evropljana su jasni – da osiguraju snabdevanje naftom i gasom, ali i još više da obezbede stabilnost na Bliskom istoku i Magrebu kako bi izbegli neki novi izbeglički talas. To, naravno, niko tako ne kaže, već se priča o miru u Libiji, Siriji, Iranu…

Budući da im je tradicionalni partner i vojni zaštitnik – Sjedinjene Američke Države – okrenuo leđa i svoj spoljnopolitičko delovanje preusmerio mnogo više na trgovinsko nadgornjavanje sa Kinom, Evropa je prinuđena da progura knedlu i traži partnere i na drugim stranama.

U stari sukob ušle nove sile

Svrgavanje Gaddafija 2011. dovelo je do građanskog rata između različitih grupa i plemena, pri čemu su proteklih godina oformile dve zaraćene strane.

Jednu predvodi general Haftar, koji je na čelu Libijske nacionalne armije i kontroliše naftom bogat istok i jug Libije. Sedište ove grupe je u Bengaziju, a ona već duže vreme ima podršku Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta, Jordana, Francuske i donekle Saudijske Arabije.

Drugu stranu predstavlja od Ujedinjenih nacija priznata libijska vlada sa sedištem u Tripoliju, koju predvodi premijer Fayez al-Sarraj. Da bi iole uspostavio kontrolu nad delu Libije oko Tripolija, on je morao da uspostavi saradnju sa različitim milicijama od kojih su mnoge bliske Muslimanskoj braći. Al Sarraj ima podršku Katara, Turske i uglavnom Italije.

UN već duže vreme ne uspevaju da dve zaraćene strane dovede bar do prekida vatre. Štaviše, general Haftar je u više navrata odustajao od mirovnih pregovora kako bi svoju pregovaračku poziciju poboljšao uspesima na bojnom polju, kao što je bio slučaj proletos.

Međutim, u odsustvu uspeha i dovoljnog angažovanja UN-a, EU i SAD-a, proteklih šest meseci Rusija i Turska su pojačale svoje aktivnosti u Libiji.

U trenutku kada su SAD prestale previše da mare na Libiju i nekada “svog” čoveka u libijskom građanskom ratu – generala Haftara – Rusija je utrčala u ovu geostratešku igru sa očiglednim ciljem da u slučaju Haftarove povede konsoliduje svoju poziciju u Libiji. A to znači i udeo u kontroli libijske nafte i gasa, ali i kontroli tokova afričkih izbeglica koji žele da se dokopaju evropskog tla.

Milijarde dolara turskim firmama

Kako bi ostvarili ovaj geopolitički i geoekonomski adut u odnosu na EU, Moskva nije samo podržala Haftara, već mu je pre dve godine i poslala svoju paravojnu organizaciju poznatiju kao Wagner grupa, koja bi mogla da se uporedi sa privatnom plaćeničkom vojskom, kao što je američka bezbednosna firma Academi, ranije poznata kao Blackwater.

S druge strane, Recep Tayyip Erdogan je podržao vladu u Tripoliju, a interesi su mu slični – gas, nafta, regionalna moć i geostrateška prednost. Iako se čini logičnim da će Erdogan podržati grupe bliske Muslimanskoj braći, njegovi potezi proteklih sedmica očigledno u svojoj pozadini imaju duboke ekonomske interese. Slanjem turskih trupa da pomognu vladi u Tripoliju i potpisivanjem sporazuma sa njom o pomorskim granicama dve zemlje i stvaranju ekskluzivne ekonomske zone u Sredozemlju, Erdogan zapravo igra ekonomsku igru.

Prvo, Erdogan smatra da turske trupe zaista mogu da pobede Haftara što bi turskom predsedniku omogućilo da ima uticaj na određivanje budućnosti Libije, dakle raspodeli koncesija za crpljenje nafte i gasa, ali i osiguravanju da turskim firmama budu vraćene milijarde dolara izgubljene izbijanjem rata.

Drugo, njegov sporazum sa premijerom Al-Sarrajem o pomorskim granicama je direktno usmeren protiv projekta izgradnje Istočnosredozemnog gasovoda o kojem su sporazum nedavno potpisale Grčka, Kipar i Izrael. Tursko-libijska pomorska granica i ekonomska zona preseca rutu ovog eventualnog cevovoda, kojim bi trebalo da bude dopreman gas u Evropu iz bogatih nalazišta u istočnom Sredozemlju. Ovaj gasovod bi zapravo Tursku ostavio bez prihoda, jer gas ka EU ne bi išao preko njene teritorije što je logičnije i čak jeftinije rešenje. Vojnom podrškom Tripoliju Erdogan nastoji da Tursku u Evropi počnu da shvataju ozbiljnije.

Njemačko otopljavanje odnosa sa Rusijom

U situaciji u kojoj Francuzi podržavaju Haftara a Italijani Sarraja, Nemačka nastoji da se, pod okriljem UN-a, aktivnije uključi u rešavanje problema, pre svega, u nastojanju da ima kontrolu nad migrantskim tokovima. Sudeći prema diplomatskim aktivnostima kancelarke Angele Merkel i nemačkog šefa diplomatije Heika Maasa, čini se da je zvanični Berlin prvi shvatio da zbog svega ovoga mora da prisnije sarađuje sa Rusijom.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Tako je prošlog vikenda susret Merkel – Putin bio možda i najprijateljskiji sastanak dvoje lidera od ruske aneksije Krima 2014. posle koje je EU uvela Rusiji sankcije koje su i dalje na snazi. Na ovom sastanku, prema svemu sudeći, nije bilo mnogo reči o ovoj spornoj temi, kao i o nedavnom ubistvu Gruzinca u centru Berlina posle kojeg su dvojica ruskih diplomata proterana iz Nemačke.

Merkel i Maasu je očigledno bilo važnije to što Putin ima uticaja na situaciju u Iranu, Siriji i Libiji, ali i to što Nemačka ne želi da odustane od projekta izgradnje gasovoda Severni tok 2. Iako je zbog američkih sankcija iz posla izašla jedna švajcarska kompanija koja je trebalo da učestvuje u postavljanje cevovoda od Rusije do Nemačke, Putin je posle troipočasovnih razgovora istakao da će gas ovim gasovodom poteći sledeće godine.

Za Merkelovu je bilo važno to što je u međuvremenu Moskva sa Kijevom sklopila petogodišnji ugovor o tranzitu gasa preko Ukrajine, čime ona ispunjava svoje obećanje Ukrajincima da ih u ovoj gasno-finansijskoj kombinatorici neće ostaviti kratkih rukava.

Osim toga, pokazalo se da kritike kako je nemačka diplomatija slaba, naročito kada pred sobom ima Rusiju, pokazale su se ne u potpunosti utemeljene, budući da je došlo do napretka u okviru primene Minskog sporazuma pa su ukrajinske snage i proruske snage na istoku Ukrajine izvršile razmenu zarobljenika.

Osim želje da osigura stabilnost na Bliskom istoku i u Magrebu i time izbegne nove migrantske talase, Nemačku ka Rusiji gura i aktuelni zemljotresi u svetskoj ekonomiji izazvani pre svega sukobima SAD i Kine.

Kritike na račun Angele Merkel

Ovo otopljavanje odnosa za konzervativnije krugove u Nemačkoj predstavlja slabost Merkelove pred kraj mandata. Komentator najtiražnijeg nemačkog tabloida Bild, Julian Roepcke kritikuje kancelarku da “samo klima glavom ljubazno i prihvata Putinove cinične provokacije”, bilo da je reč o Ukrajini, Siriji, Libiji ili Iranu. Prema njegovim rečima, nekada su Merkel i Putin bili ravni jedno drugome, ali sada nisu jer “Merkel više ne pruža nikakav otpor”.

“Evropi je hitno potreban vođa koji može da izazove Putina na svom terenu. Angela Merkel to ne može već duže vreme”, smatra komentator Bilda.

Kritikama se pridružuje i Friedrich Merz, njen oponent u okviru nemačkih demohrišćana. On smatra da ne bi trebalo biti previše popustljiv prema Moskvi, rekavši da se protivi tome da se Rusija prepoznaje kao sila koja će uvesti red na Bliskom istoku. Za Merza, Rusija “nije sila za uvođenje reda, već jedna od strana u ratu”.

Ali, Merkelova se drži svog dobro poznatog političkog pragmatizma da će sarađivati bezmalo sa svakim, ukoliko time može da osigura nemačke interese. Naročito, u situaciji kada Nemačka više ne može da se oslanja na američku spoljnu politiku. Uspostavljanje prekida vatre u Libiji je u očiglednom interesu Nemačke, jer Libija važi za ključnu zemlju Magreba, koja može da bude brana za prelazak afričkih migranata u Evropu.

Mirovna konferencija u Berlinu biće okršaj svih različitih interesa u kojima većina zainteresovanih strana želi prekid vatre. Ali, sve može da padne u vodu ukoliko general Haftar bude insistirao na povlačenju turskih trupa iz Tripolija, što će Erdogan teško prihvatiti.

I svi će pričati o miru u Libiji, a misliće gas, naftu i migrante.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Agencije