Dijalog vlasti i opozicije u Srbiji: Japan na prvom mjestu

Sastanak je bio toliko iznenađujući ( i „tajan“) da novinari saznavši za njega, namah nisu ni znali kako da ga nazovu – početkom dijaloga srpske vlasti i dela opozicije, okruglim stolom ili stručnom prezentacijom (pred)izbornih nepravilnosti.

„Dijalog je počeo“ s pravom je ocenio na jednoj tv već koji sat po saznanju o tome Cvijetin Milivojević, analitičar i mediolog (u Srbiji bolje – „medijatar“ po analogiji sa mentalnim zdravljem).

 Još je – diskutabilno – procenio da posle toga niko ne može da kaže da Vučić nije na njega pristao i već time ispunio jedan od glavnih zahteva žustrijeg dela srpske opozicije. Uglavnom iz redova Saveza za Srbiju, čiji su predstavnici većinom i učestvovali na, otkriven je naziv – okruglom stolu na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koncem jula.

U rasponu između pomenutih činjenica mogu da se ocenjuju i dometi i nedoumice ovog panela koji su organizovali Fond za otvoreno društvo i pomenuti Fakultet  uz prisustvo, osim političara, i predstavnika još nekih nevladinih organizacija. Poput, pomenimo možda najinteresantniju, ako ne i najznačajniju, „majke“ ovog Fonda Sonje Liht, koja je sada predstavljala „svoj“ Fond za političku izuzetnost.

I tabloidi su zanijemili

Organizatori su po održavanju skup ocenili kao „žustar, ali konstruktivan“ i gajeći nadu u još tri nastavka, u centar procesa su stavili struku iznad politike. Razgovaralo se o nalazima Cesida i Crte, dve nevladine istraživačko-posmatračke agencije specijalizovane za „merenje“ izbora.

Time se nastojalo da se smanji politička ostrašćenost ljutih protivnika i da se na neki način depolitizuje pristup temi i njoj priđe ekspertski.

Izazovno pritom bilo je što tu vrstu stručnosti nove srpske vlasti na svaki način žele da bagatelišu. A ponekad tome podlegnu i opozicionari. Sada nisu, možda delom i stoga što su upravo ove dve NVO proteklih meseci na veoma solidan način popisale primedbe protesta na izborne neregularosti i mere da se one otklone.

Važan uslov za sastanak je bio (famozni princip „čatam haus“) – da niko od učesnika ne „prepričava šta je ko kome rekao“, što se prvih dana uz sitnija prepucavanja uglavnom poštovalo.

A  od primedbi da je bio tajan, u stvari samo nenajavljen, kad se sve sabere, može se diskutovati o dve stvari. Da li bi stvarno, da je bio otvoren za medije, zaličio na glupiranja i nadgornjavanja „kao u Skupštini“ (vrlo verovatno!!!).

I drugo, da je opozicija propustila šansu da bar najavi da će učestvovati na tako nečem kako bi pripremila svoje (iznenađene, a inače visoko kritične pristalice) i izbegla sindrom kompromitacije što je „otišla mečki na rupu“. I to „tajno“ što može baciti, i baca, latentnu sumnju dela kolebljive opozicione javnosti na opozicionare kao (kad tad) „Vučićeve ljude“.

Doduše, valja imati u vidu i zatečenost druge strane koja se može ilustrovati čudom da ni „provučićevski“ tabloidi sutradan nisu baš znali na čemu su.

Iz ugla ovakve vrste sumnjičavosti koja sve više potapa Srbiju, potiče i pitanje da li je uopšte bilo ko (i ko u ovom slučaju) trebalo da ide na sastanak. Posebno s obzirom na sastav delegacije SNS, a drugih koalicionih partnera iz vlasti tamo nije bilo?

Uz sve nijanse mogućih odgovora – dominantan je jedan, opozicija mesecima raznim putevima i sredstvima traži poštovanje izbornih pravila i drugih sloboda i razgovor o tome. Pristankom druge strane, paradoksalno, naterana je i na ovaj.

U širem kontekstu jasno je da je popustio Vučić, pa je morala i opozicija. Vlast je pristala, kako se može zapaziti i na razgovor „van parlamenta“ iako je najpre njen šef odbijao svaki, a potom zvala „samo“ u parlament i kroz sistem.

Kad su „jastrebovi“ – lešinari

Iz prvih komentara i jednih i drugih bez otkrivanja sadržine razgovora može se zaključiti da je dijalog dobar put, kojim se kreće iznad ličnih želja, već u „interesu građana i Srbije“. Međutim, iz ukrštanja međusobnih cinizama mogu se videti i sve rezerve i poteškoće u nastavku.

Kad, primerice, ministar Nebojša Stefanović, inače potpredsednik SNS i član njene delegacije oceni da je sastanak bio „dokaz demokratije“, javnost će, ali i Dragan Đilas kao predsednik, a na sastanku predstavnik Stranke slobode i pravde s pravom „podići lestvicu“. Jer pitanje je kakva je to demokratija i ima li je uopšte, kad se mora posebnim pregovorima tražiti da vlast poštuje sopstvene zakone.

Kad jedni zapaze da je Vučićev ustupak i „visok nivo delegirane reprezentacije“, a drugi opozicionari istaknu važnost dijaloga sintagmom makar „sesti s kriminalcima, ali sesti“, a treći to zamere, poznavoci situacije moraju da se slože da na sastav „protivničke“ delegacije ne može da se utiče. Kao i sa sa Đilasovim retoričkim pitanjem „a koji su pa to drugi fini ljudi iz SNS“ da bi s njima razgovarao.

Nedvosmisleno, uprkos prihvatanju dijaloga, rezervu prema njemu Vučić je izrazio i sastavom delegacije. U njoj je Stefanović „najumiveniji“ dok se uobičajeni izraz za „jastrebove“ u politici u slučaju poslanika Vladimiira Đukanovića i zamenika šefa poslaničke grupe Vladimira Orlića, bez uvrede može reći da su „lešinari“ nad protivnicima.

Četvrta, Vladanka Malović, partijska šefica pres službe i „osoba od najvišeg Vučićevog poverenja može se s ovom dvojicom porediti po satanizujućim antiopozicionim saopštenjima posebno protiv SzS. Iako upućeni tvrde da se sastav delegacija kroz četiri nameravana sastanka može menjati, teško je da SNS ikako može da ponudi „pomirljivije“ kadrove, jer ih i nema.

To će određivati dalji dijalog, kao i ekspresno utvrđen princip vlasti – učešće uz omalovažavanje i minorizovanje važnosti tema. Prve reakcije to dokazuju.

Premijerka je sastanak bagatelisala rekavši da joj je od toga mnogo važnija japanska fabrika guma u Inđiji koja tek (ako bude) treba da počne da se gradi iduće godine. A da je najspornije što opozicija insistira na pravilima koja su „oni sami, kao bivši“ doneli.

Karakter mantre ovo je dobilo i u istovetnoj izjavi „duple“ potpredsednice Zorane Mihajlović, i konačno u promptnoj Vučićevoj oceni koji je, uz to, obimni dosije izbornih neregularnosti sveo na – birački spisak, rekavši – eno im birački spisak, neka naprave bilo kakav, njega to ne zanima.

Dileme o „bojkotu bojkota“

I „dežurni kritičari“ sada manje ili više otvoreno, odnosno stidljivo tvrde da je dobro što je počelo. Međutim, teškoće za nastavak potencijalno mogu doneti i neki od sada nepozvanih („gde sam tu ja“?) iz šireg opozicionog kruga oličenog u tzv. potpisnicima Sporazuma sa narodom.

Desniji među njima podvlače, recimo, „izdajničku“ činjenicu da je skup sazvan na poziv prozapadnih NVO. Pritom ne vode računa o tome da je i pritisak na Vučića došao sa te strane, budući da, pokazalo se tačnim, Zapad insistira na izborima bez bojkota jer ne želi da Vučić bude delegitimisan u važnim ustupcima glede Kosova. Više nije samo špekulacija da je i sama ideja o okruglom stolu potekla iz junskih razgovora Metju Palmera, pomoćnika zamenika državnog sekretara SAD sa srpskim političarima.

Iako se Vučić brzo izjasnio da njemu ne naređuje Palmer, ovaj je istovremeno ponovio da je za srpske izbore bez bojkota.

No, ovaj sastanak je stavio opoziciju pred nova iskušenja. Dileme bojkot izbora ili ne sada su veće, rok – septembar – koji je dat vlastima za pozitivan odgovori na zahteve opozicije i protesta „1 od pet miliona“ dobija novi smisao.

A ako se „čatam haus“ proces nastavi i u septembru, to vodi riziku da se bilo koji zahtevi razvodne, vlast dobije na vremenu, tobož učestvuje u dijalogu, a zahteve prolongira. Sve je komplikovanije i pitanje daljeg ponašanja onog dela opozicije koju SzS ne smatra pravom ili  koja nije čvrsto uz njga.

Konačno u pogađanju i nagađanju o „najnotornijem“ korpusu vrednosti i postavki svake demokratije koji su Srbiji sada uskraćeni, a da ih nikad nije u potpunosti ni usvojila, preti opasnost da se pogube mnoga važnija pitanja, pa i ona koja su popisana u programskin odgovorima opozicije na građanske proteste.

Rizik  po društvo je i sindrom da je okosnica sadašnje opozicije zapravo „bivša vlast“ koja je administriranje državom, pa i kad je to činila sa najboljim namerama, obnašala u nedovoljno demokratizovanom postsocijalističkom, posebno postmiloševićevskom sistemu. Ukratko u čudu zvanom tranziciona Srbija koju još krasi sraslost države sa – kriminalom, privatnim i privatničkim interesima, divljom privatizacijom, upliv intersno povezanih grupa nominalno i iz različitih (svih) partija na zakonodavstvo i posledično usvajanje pravnih akata sa unapred „ugrađenim“ rupama zgodnim za zloupotrebe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera