Kompromis – najskuplja srpska riječ

Tresao se Berlin – rodio se miš! A nije trebalo ni pesimizma ni optimizma, već samo mrvica logike da bi se zaključilo kako se na sastanku u Berlinu, najavljivanom na razna zvona, neće desiti ništa spektakularno.

Niti se prištinskim političkim šefovima ispunila želja da, već u ovoj fazi, Vučića prinesu na diplomatsku giljotinu, niti je beogradska delegacija doživela kanonadu kakvu je najavljivala i očekivala.

Činjenicama za volju, nemaju ni Angela Merkel ni Emanuel Makron – čak da im sekundira pola Evropske komisije i Evropskog saveta, a ne samo Federika Mogerini i Johanes Han – čarobni štapić da razbiju i razveju iluzije predsednika Srbije i Kosova. Njih dvojica, umišljeni da čvrsto drže kormila svojih pregovaračkih brodova, zapravo, samo mlataraju obema rukama, danima šaljući manje ili više konfuzne i nedorečene dnevnopolitičke poruke svojim posadama i sunarodnicima s biračkim pravom. Danas o razgraničenju, sutra o razmeni teritorija, prekosutra o korigovanju granica, pa onda ko će šta dati, a ko šta dobiti i(li) izgubiti… Ringišpil konfuzije!

U međuvremenu, uzajamno razumnih i prihvatljivih predloga – nema. Od Vučića i Tačija – ovakvih kakvi su, obuzetih ponaosob voljom za vlašću i vlastitim frustracijama, teško je i očekivati štagod suvislije od pukih fraza i floskula o državnosti, suverenitetu, nacionalnim interesima, narodu…

Jednako tako – iluzorno je bilo verovati da Merkel i Makron srčanije zaigraju na svoju kartu, uterujući volju za dijalogom osobama sa izraženim smetnjama u političkom i diplomatskom razvoju.

Ruku na srce, ni Evropi, uoči majskih izbora za Evroparlament, sada baš nije stalo da se ofanzivnije i svrsishodnije zamajava sa proevropski zakamufliranim Balkancima i balkanoidima. Ionako Uniji, unutar svojih uzjogunjenih biračkih entiteta, valja sabi(ja)ti rogove sve agresivnijim populistima i desnici, koja ozbiljno preti da iznutra dodatno potkopa i destabilizuje već načetu i poremećenu evropsku porodicu.

Kad kompromisa nema

Sve u svemu, ključna reč za Beograd i Prištinu ostaje – kompromis.

A kompromisa na unutrašnjepolitičkom planu nema ni među vođama kosovskih Albanaca, ni pod čadorima beogradskog sultanata.

Istina, albanska strana ima donekle čistiju situaciju jer je postavila maksimalističke zahteve, pa se kroz prištinske naočari vidi i podrazumeva samo da Srbija Kosovu prizna državnost i nezavisnost u avnojevskim granicama. Pristali bi i da se Republici Kosovo pridruži tzv. Preševska dolina, tojest jug Srbije, gde su Albanci u tri opštine u većini. E, posle može da se razgovara o ukidanju taksi, evrointegracijama i svemu ostalom.

A šta je kompromis za Vučića i Srbiju? I koliko kompromisa prethodno treba prihvatiti, pronaći i postići da bi se obezbedila čvrsta pregovaračka pozicija u potrazi za trajnim kompromisom o Kosovu i opšteprihvatljivim rasplitanjem kosovskog čvora?

Pre svega, ovaj i ovakav Vučić mora prvo sam sa sobom da usaglasi i postigne neke kompromise ne bi li, nesputan vlastitim egom, mogao da nastavi tamo kud misli da je naumio.

Ako je definicija kompromisa da nešto daš, a usput uvek dobiješ malo ili malo više nečeg što nisi hteo – Vučić bi prvo morao da postigne kompromis sam sa sobom.

Treba dakle, uskladiti u dubini vlastite duše neugaslog radikala i nacionalistu sa sobom samim kao neostvarenim evrooptimistom. A to je onaj Vučić od Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice koji bi “100 za jednoga” i onaj Vučić evropejac, kojem svaki čas iskače osigurač kad, u trasiranju i prihvatanju evropskih standarda, treba ispoljiti, primeniti i prihvatiti neke manire građanskog društva i tolerancije.

Može se do besvesti mahati frazom o “pristojnoj Srbiji”, ali – vuk, dlaka i ćud nisu stvar prihvatanja i kompromisa, nego suština prirode. Tim pre, nije lako podići unutrašnji kompromis na nivo opšteprihvaćene političke korektnosti – od vlastitog dvorišta i bližeg komšiluka do evropskih i svetskih predsedničkih palata.

U eventualnu potragu za tim unutrašnjim saglasjem upliće se činjenica da je autoritarnost, kao crta ličnog karaktera, otežavajuća okolnost koja se ogleda u svakodnevnoj potrebi da uvek, svugde i u svemu bude neprikosnoveni arbitar.

To stanje, pak, uvodi u zamku da se – od vlastitog lika u ogledalu, na televizijskim ekranima i od aplauza beskičmenih podanika – ne vidi šire okruženje, u kome mesto šefa države podrazumeva mnogo više od ogoljenog manira JApaJAjca.

Od Ustava do slobode i prava

Sledeći nivo kompromisa bi morao biti usklađivanje vlastitih aršina šefovanja državom sa obavezama na koje predsednika upućuje Ustav. Utoliko pre što je predsednik – ko god da je – istovremeno predsednik i neistomišljenicima i političkim protivnicima, pa bi morao pokazati bar minimum političke prostojnosti, kućnog vaspitanja i poštovanja, a manjak političke i partijske ostrašćenosti u podsvesnom strahu za očuvanje vlasti.

Gledano u široj, proevropskoj, ravni i kroz prizmu statusa kandidata za članicu EU, Srbija će morati da postigne unutrašnji kompromis – za ili protiv Unije. Dosad su najteži kamenčići srpskoj cipeli na balkanskom putu pregovaračka poglavlja 23 i 24. Ne zna se da li je manje vladavine prava i sloboda, pa je komesar za proširenje i susedsku politiku Johanes Han već ko zna koliko puta ponovio da se sloboda izražavanja i medija, nezavisnost, nepristranost i efikasnost sudstva i borba protiv korupcije moraju staviti u ravan evropskih standarada.

Deklarativno – da. Ali, kako se odreći intravenskih veza s ekranima televizija Pink, Happy, Studio B, izobličene naklonosti javnog servisa? I kako prestati da satireš neistomišljenike, nekontrolisanu opoziciju i oponente u kaljuzi tabloida, u kojoj se Kurir i Srpski telegraf takmiče ko će biti veći Alo od Informera?

Pristanak na taj kompromis bi ujedno značio slabljenje jedne od najčvršćih poluga vlasti – kontrole medija. Kako mu objasniti da je televizija samo privremena iluzija i da se željena istina ne može u nedogled nametati jer će je, kad –tad, činjenice demantovati.

Kosovo – između patetike i rješenja

Rešenje za Kosovo i sa Kosovom, kako god ga doživljavao, Vučić mora tražiti i nekom budućem kompromisu između aktuelnog Ustava Republike Srbije i takozvanog “opšteprihvaćenog” i “pravno obavezujućeg” sporazuma sa, de facto, vlastima u Prištini.

Jer, kako god da bude izgledao taj sporazum, prethodno će pod kupolom i(li) šatrom Skupštine Srbije morati da se prekomponuje Ustav. Vrhovni državni pravni akt danas određuje da je “Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije” i da iz toga “slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima”.

Pravnik na čelu države sa prosekom 9,44 bi, valjda, morao znati da sa Ustavom nema šibicarenja kao sa prebrojavanjem učesnika protestnih mitinga. A na tu kartu nedostajućeg državnog i unutarpolitičkog kompromisa igraju brojni Vučićevi protivnici – od dobrog dela desno nabaždarene opozicije, do zbunjene partijske glasačke mašinerije koja sve teže prepoznaje gde prestaje da važi floskula “Kosovo je nasjkuplja srpska reč”, a odakle počinje da važi činjenica da će najskuplja srpska reč postati – kompromis.

I uz sve to ne treba zaboraviti ključnu stvar – izvesna doza kompromisa Beograda i Prištine već postoji – Srbi učestvuju na kosovskim izborima, Srbi sa Vučićeve Srpske liste podržali su vladu Ramuša Haradinaja i u njoj dobili ministarska mesta, funkcionišu carine, granični prelazi su de facto uspostavljeni (makar ih i eufemistički zvali administrativnim prelazima)…

Uostalom, nije li i taj carinski rat sa taksama na srpsku robu proizišao iz doze državnosti koju vlast u Beogradu priznaje vlastima u Prištini?

Predsednik Srbije poslao je, dan posle berlinskog samita, jednu zanimljivu poruku – da Kosovo ne može postati konsolidovana država bez Srbije, te da pozicija Beograda ne zavisi u potpunosti od Prištine jer je Srbija međunarodno priznata država i članica Ujedinjenih nacija, pa joj nije potrebno da je Kosovo prizna.

Na kakvom god kompromisu Beograd dalje bude insistirao, muka i nevolja je samo kako ga upakovati u svima prihvatljiv sporazum, a da ne izgleda kao povlačenje, poraz, predaja, izdaja.

Upravo zato kompromis – kroz vizuru nacional-romantičarskih prodavaca kosovskog mita, bili oni u mantijama, sa titulama akademika ili nosili članske karte, odela i kravate – postaje najskuplja srpska reč. Bilo kako bilo – neko će tu cenu morati da plati, sa kamatama na sve dosadašnje greške i zablude.

A gde su tu ljudi, narodi, građani…? Ili su njihove sudbine i životi samo žetoni kojima se vlašću opijeni kockari bahate u balkanskom kazinu?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera