Istine i zablude o njemačkom izvinjenju

Svako ko je ikada posetio Auschwitz, razumeće da tamo knedla u grlu stane svakome. Zastala je nedavno i nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, ali to je nije sprečilo da nađe i prave reči.

Rekavši da ima “dubok osećaj srama” zbog “varvarskih zločina”, da “moramo da se sećamo ovih zločina” i da je u pitanju “nemački logor smrti, koji su vodili Nemci” te da ni danas “ne možemo da tolerišemo antisemitizam”, Merkel je našla prave reči i za Jevreje i za Poljake i za Nemce. Štaviše, pokazala je da teške lekcije iz prošlosti mogu biti putokaz za sadašnjost.

Kao treći nemački kancelar, posle Helmuta Schmidta i Helmuta Kohla, koji je posetio ovaj logor smrti, Merkel je verovatno ne slučajno to učinila dan uoči 49. godišnjice otkad je bivši kancelar Willy Brandt kleknuo kod spomenika žrtvama nacizma u starom varšavskom getu, izgovorivši: “Ljudi ne mogu pobeći od svoje istorije”.

Brandt time nije uspeo da olakša savest svog naroda niti okaje grehe počinjene u ime Nemaca, ali se do danas taj potez smatra za najviši domet iskrenog izvinjenja u istoriji.

Štaviše, nemački put ka suočavanju sa sopstvenom mračnom prošlošću, kao i put ka pomirenju sa susedima i najbrojnijim žrtvama – Jevrejima – postao je najčešće spominjani pozitivni primer u odnosu na brojne druge primere (ne)pomirenja među narodima. Između ostalog i na Balkanu.

Kadgod se suočimo sa bolnim neuspesima na Balkanu da priznamo zločine, prihvatimo mračne strane istorije i gonimo počinioce zločina iz sopstvenog naroda iskrsnu komentatori, koji ukazuju kako su, eto, Nemci sve to uspeli, kako je uspešno nemačko-francusko pomirenje ili danas odnos Nemačke prema Jevrejima i Izraelu. Iskrsnu pitanja zašto Srbi i Hrvati ne mogu kao Nemci i Francuzi ili Srbi i Bošnjaci kao Nemci i Jevreji.

Međutim, ne samo što konteksti nisu isti, već ni u Nemačkoj prihvatanje sopstvenih zločina, izvinjenja, a kamoli suočavanje sa sopstvenom istorijom, nisu išla baš tako jednostavno niti u potpunosti uspešno kako se često smatra. Niti onako kako mnogi to žele da predstave naročito sa ove višedecenijske distance. Naprotiv.

Mnogi istorijski i geopolitički faktori su imali presudnog uticaja na to da Nemačka postepeno prihvati zločine učinjene u njeno ime, da se izvini i da radi na pomirenju. Činjenica da je na kraju Drugog svetskog rata bila teško razorena, podeljena na dve države a njen zapadni deo rascepkan na američku, britansku i francusku zonu kontrole, dobrim delom je uticalo na Nemce da nemaju kud.

I nemački politikolozi i istoričari danas priznaju da je zapravo Nemačka shvatila da ako želi da bude član međunarodne zajednice, onda ne može da beži od svojih zločina već da se suoči s njima. Ali, pomirenje i pokajanje nisu oberučke i odmah prihvaćeni. Naprotiv, otpori su bili bezmalo isti kao i na Balkanu.

‘Kolektivna trauma’

Kraj Drugog svetskog rata značio je početak “kolektivne traume” za Nemce, početak osećaja katastrofe – fizičke i materijalne. Nemačka je uništena i rasparčana, a društvo je moralo da prizna šta se zapravo dogodilo. Ali, čim su ljudi morali da se usmere na svakodnevne živote, ova trauma i osećaj krivice su potisnuti.

I tako je bilo sve do početka šezdesetih godina, prevashodno se do takozvanih frankfurtskih suđenja za zločine Auschwitzu. Ova suđenja, koja su počela krajem 1963. i trajala do avgusta 1965, i u kojim je za učešće u holokaustu suđeno dvadesetdvojici pripadnika SS trupa.

Doduše, čak i ova osuda u tom trenutku nije naterala mnoge Nemce da krivicu za zločine baca na Treći rajh, kao da je on nekako odvojen od Nemačke i Hitlerove političke elite koju su Nemci na izborima birali.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Da je bilo otpora suočavanju sa zločinima svedoči i podatak da je od oko 6.500 preživelih pripadnika Hitlerovih SS trupa, koji su radili u Auschwitzu, samo njih 789 osuđeno za zločine.

Na to je možda najbolje podsetio slučaj od pre nekoliko godina kada je postupak pokrenut protiv bivšeg “esesovac” Oscara Groeninga, koji je tada imao 93 godina pri čemu je prethodno sedam decenija mirno živeo u jednom selu na severu Nemačke.

Iako je bio “knjigovođa” Auschwitza, nemačko tužilaštvo je tek nedavno shvatilo da ima dokaze protiv njega. Na kraju je posle dve godine osuđen, ali je umro u bolnici pre nego što je poslat na služenje kazne.

Ovaj primer je podsetio na to da su pojedini nemački istoričari i ranije isticali da su najteži zločini slabo kažnjavani zbog “prisustva bivših nacista u administraciji i pravosuđu”, kao i zbog političkih odluka donetih 1949. prilikom osnivanja SR Nemačke.

Posle rata, u anketama trećina ispitanih Nemaca nije odustajala od svojih antisemitskih i antidemokratskih stavova, dok dve trećine ispitanih su odbijali čak i delimičnu odgovornost za rast antisemitizma. Ali, s druge strane, većina je priznavala da nemački narod treba da snosi neki deo krivice za zločine nacista.

Nemačka je bila duboko podeljena po pitanju shvatanja te odgovornosti pa je tako 83 odsto Nemaca verovalo da su nemački zločini bili na istom nivou kao i ostalih naroda. To se odrazilo i na đačke udžbenike iz tog posleratnog perioda u kojima nije bilo ni traga od pokajanja ili današnjeg realnog prikazivanja nacističke prošlosti. Zvuči poznato?!

SAD nametnuo suočavanje sa prošlošću

Taj period velikog ćutanja prekinuo je delom kancelar Кonrad Adenauer dok će izvinjenje izreći tek Willy Brandt dve decenije kasnije. Ali, nemačka politika pomirenja, isplata odšteta i podizanja spomenika i muzeja nacističkim žrtvama dobrim delom je i posledica specifičnih istorijskih i geopolitičkih okolnosti.

Dok se Istočna Nemačka predstavljala kao “drugačija Nemačka” odbijajući da preuzme bilo kakvu odgovornost za zločine nacista, Zapadna Nemačka se pravno i politički preuzela uloge naslednice prethodnih nemačkih država i samim tim i suočavanja sa prošlošću.

Faktor koji je značajno uticao jeste Hladni rat u kojem je Nemačka postala, ne samo deo NATO, već i za SAD jedna od ključnih zemalja ka sovjetskom bloku. Ova situacija donela joj je ogromnu američku podršku, ali i kontrolu.

Zahvaljujući Vašingtonu, 1953. ostale evropske zemlje joj otpisuju ogromne dugove, a iz američkog Maršalovog plana dobija znatna sredstva što dobrim delom utiče na obnovu ali i privredni bum zemlje.

Istovremeno sa novčanom injekcijom, suočavanje sa prošlošću je nametnuto od Amerikanaca, kako u nemačkom političkom životu, tako i obrazovnom sistemu. I danas je moguće susresti đake iz Berlina i Pottsdama, kako neke od časova istorije, posvećenih nacizmu, imaju u sada muzeju a nekad vili na obližnjem jezeru u kojoj je Hitler sa svojim generalima i ministrima doneo plan o sprovođenju “konačnog rešenja jevrejskog pitanja”.

Ali, do toga se došlo uz ogromnu američku finansijsku podršku i političko-bezbednosni pritisak u uslovima Hladnog rata. To se često zaboravlja, pa čak i u Nemačkoj.

Doduše, pojedini nemački komentatori, poput Nadije Pantel iz minhenskog dnevnog lista Sueddeutsche zeitung, ističu da budući da Balkan posle ratova ne beleži privredni bum, ne bi trebalo biti nestrpljiv i očekivati brz proces pomirenja.

“Ima nešto arogantno sa tom nestrpljivošću, naročito one koja dolazi iz Nemačke, kojoj su bile neophodne decenije da prekine ćutanje o zločinima u Drugom svetskom ratu. U Srbiji i Bosni i Hercegovini nema ekonomskog čuda da ublaži ratna sećanja”, ukazala je pre nekoliko godina ova novinarka.

Prisilni metod pokajanja

Sada će mnogi skočiti i reči da su zapadne zemlje, a naročito Evropska unija, finansijski mnogo finansijski pomogle nekad zaraćene balkanske države. Istina, ali je i istina da je samo u proteklih 10 godina iz Zapadni Balkana u trgovinskoj saradnji sa EU izvučeno čak 100 milijardi evra, koliko je iznosio deficit u trgovinskoj razmeni. A u tu cifru ne ulazi i odliv mozgova.

Osim ekonomskog faktora, nemačkoj politici pomirenja je znatno doprinela i susedna Francuska, koja je želela da povrati status “velike nacije” pa je u saradnji sa Nemačkom i stvaranju evropske zajednice naroda videla šansu da napravi kontrateg u odnosu na preveliku zavisnost od američke vojne zaštite. Balkanske zemlje, pak, više mori narcizam malih razlika i to ih često onemogućava da snažnije sarađuju.

Brandtovo izvinjenje u Poljskoj mora se sagledati i kao deo njegove “Ostpolitik”, kojom je on pružio ruku pomirenja i zemljama iza Gvozdene zavese. Doduše, ovakva njegova politika saradnje sa komunističkim susedima bila je moguća tek kada je Nemačka zacementirala svoju vojnu zaštitu u okviru NATO, pristupila evropskog tržištu i uspostavila pomirenje sa Francuskom.

Mnogi koji slepo veruju u nemački model pokajanja, nerviraće se zbog ovih redova. Ali, što je najgore, čak i nemački prisilni metod pokajanja ne garantuje dugoročno rešenje problema.

To najbolje dokazuje činjenica da su antisemitski incidenti i napadi sve učestaliji danas u Nemačkoj. Štaviše, nedavna studija Svetskog jevrejskog kongresa je utvrdila da 27 odsto Nemaca zastupa antisemitske stavove ili stereotipe o Jevrejima, dok čak 41 odsto ispitanih je saglasno sa izjavom da “Jevreji previše govore o Holokaustu”.

Svaki peti Nemac saglasan je sa ocenom da jevrejski narod ima “previše moći” nad ekonomijom, međunarodnim finansijskim tržištima i medijima, a bezmalo svaki četvrti Nemac smatra da “ljudi mrze Jevreje zbog načina na koji se ponašaju”.

I dok će pojedini komentatori ustvrditi da ovaj postotak antisemitističkih stanova u Nemačkoj povećavaju ispitanici iz i dalje siromašnijeg istoka Nemačke, koji nije prošao proces denacifikacije, studija zapravo pobija te tvrdnje.

Antisemitizam u Nemačkoj ne raste samo među siromašnijima i gubitnicima tranzicija u nekadašnjoj DDR, već i te kao i među bogatima i visokoobrazovanima na zapadu. Pa tako antisemitske stavove zastupa 18 odsto nemačke elite, to jest onih koji imaju bar jednu fakultetsku diplomu i primaju godišnje najmanje 100.000 evra bruto.

Zločini u nekadašnjim kolonijama

I dok desničarsko populistička Alternativa za Nemačku nastoji da politički profitira od ovakvih pomeranja u nemačkom javnom mnenju, postoji nešto i pozitivno. Uporedo sa širenjem antisemitizma u Nemačkoj, raste i spremnost ljudi da mu se suprotstave.

Dakle, kada se Balkanu, kojem je bez svake sumnje neophodno i pomirenje i suočavanje sa prošlošću, preporučuje nemački recept, ne bi trebalo zanemariti poprilično drugačije okolnosti.

Nažalost, nemačka politika pomirenja zaista je izuzetak u međunarodnim odnosima. Tome u prilog možda najbolje svedoči to kako evropske zemlje priznaju svoje zločine u nekadašnjim kolonijama.

Tako je Francuska tek posle 50 godina od nezavisnosti Alžira priznala “očigledno nepravedno i brutalno” upravljanje ali se nikad nije za zločine izvinila. Ni Nemačka po tom pitanju nije ništa bolja.

Nemačka vlada već godinama neuspešno pregovara sa Vladom Namibije da u zajedničkoj izjavi na neki način izvini za genocid u ovoj zemlju, koji su nemačke kolonijalne snage počinile pre više od veka.

Iako pojedini nemački političari izgovaraju da je bio u pitanju genocid nad pripadnicima plemena Nama i Herero, u zvaničnim dokumentima se to nigde ne pominje, pre svega u strahu da bi zvanični Berlin morao da isplati odštetu porodicama žrtava.

Za genocid u kojem je ubijeno oko 100.000 pripadnika plemena Nama i Herero, Nemci planiraju da upute izvinjenje i verovatno neku razvojnu pomoć za Namibiju. Uprkos tome što “ljudi ne mogu pobeći od svoje istorije”, ispostavlja se da i Nemci nisu imuni od toga.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera