Vučićeva (medijska) komunikacija: Neprijatelja nikad dosta

Poput početka političke karijere, odnosno prvih razreda škole Vojislava Šešelja, glavnog političkog učitelja ratnog profiterstva, Aleksandar Vučić danas, u relativno mirnodopskim uslovima, u kojima obavlja funkciju predsednika Srbije, primenjuje gotovo iste metode kao pre 30 godina. Jedini način na koji ume da se izrazi i vrši uticaj na spoljni svet, društvo i zajednicu u kojoj deluje jeste da ima neprijatelje, vrlo jasne neprijatelje u odnosu na koje će moći da ispolji agresiju. Da ima cilj da ih uništi, ukloni, izbriše i tako uspostavi sopstvenu vladavinu.

Za njega je svet mesto stalne borbe, one primitivne, krvoločne, iz, reklo bi se, preddruštvenog stanja. Nekada je to bilo politička propaganda, koja je imala za cilj da proširi mržnju građana Srbije prema narodima bivše Jugoslavije, da ih ubaci u vrtlog rata, žrtvuje, protera, opljačka, opravdava sva zverstva vojske ljudi, koje je zajedno sa svojim političkim ocima – Vojislavom Šešeljem i Slobodanom Miloševićem – teško izmanipulisao govorima mržnje prema onima drugačije nacionalnosti, vere.

Danas, sa gotovo istom žustrinom, inspiracijom i svešću, koja kao da je usred ratnog bojišta, odnosi se ne samo prema građanima i susednim državama nego prvenstveno prema sopstvenim sugrađanima neistomišljenicima, kao i političkim konkurentima. Srećom pa je mogućnost da povede u rat u odnosu na ljude izvan granica države kojom vlada danas gotovo izvan svake okolnosti ostvarenja. Sa druge strane, ta agresivnost i energija uništenja drugačijeg usmerena je, pre svega, na sopstvene građane. Ispoljavanje takvih namera nemoguće je kroz krajnji cinizam, nipodaštavanje i nepoštovanje sakriti i u odnosu na zvaničnike spolja, recimo, one koji dolaze iz Evropske unije, zajednice u koju ovdašnje građane, navodno, vodi upravo on sam.

U zabludi su milioni građana

Primera radi, nedavno je Vučić, nakon sastanka sa Tanjom Fajon, kopredsedavajućom Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje EU–Srbija, osim neprimerenih komentara na račun te službenice EU-a, odnosno opisa okolnosti njihovog razgovora, poput toga da se njoj nije dopalo ono što je on njoj imao da kaže, odnosno da ona jedno priča na sastanku sa njim, a drugo kada nastupa u javnosti, rekao da u Srbiji zaista postoji visok stepen neslobode medija. Međutim, manipulacija kojom se poslužio da obrne istinu i činjenice i sebe, odnosno medije koji su pod njegovim direktnim uticajem, predstavi kao žrtve gotovo izaziva nevericu.

“Kada smo kod slobode medija, ona ne postoji u dovoljnoj meri čim nosioci javnih funkcija ne žele da odgovore, recimo, Tanjugu, Informeru, Pinku, Studiju B, već ih bahato izbacuju iz svojih prostorija… Naravno da sam nezadovoljan time što mediji ne mogu da slobodno rade”, kazao je Vučić. Na dodatno pitanje na koga misli kada kaže “nosioci javne odgovornosti” rekao je: “Različiti predstavnici opozicije, recimo [predsednik beogradske opštine Stari Grad] Marko Bastać, na primer, jedan od najistaknutijih, a tu je i [predsedavajući Saveza za Srbiju Nebojša] Zelenović i drugi, raniji predsednik Košarkaškog saveza [Srbije] i gradonačelnik [Beograda Dragan Đilas]… I mnogi drugi… Biti u opoziciji znači da ste nosilac javne odgovornosti. Mislim da je Fajon u pravu kada je reč o slobodi medija”, istakao je i ukazao da ona može da prenese koji je odgovor dobila.

Izveštavanje medija koje je predsednik Srbije naveo kao primer onih koje trpe pritisak odavno je i uveliko izvan svakog minimuma profesionalnog odnosa. Laži koje iznose prema svima koji su kritički nastrojeni prema vlastima, dok bez ikakvog prezanja izražavaju hvalospeve prema vlastodršcima, pre svega Vučiću, toliko su očigledne i besprizorne da je gotovo nemoguće zamisliti da bi upravo predsednik Srbije mogao da izjavi da su oni žrtve naspram onih nad kojima sprovode teror u javnoj sferi. Takva vrsta brutalne manipulacije i okretanja činjenica osnovna je poluga Vučićeve vlasti jer pomoću medija i plasiranja laži protiv svojih neprijatelja dovodi u zabludu milione građana, pretpodtavljajući u njima svoje biračko telo. Autokratski i diktatorski režim gotovo je usavršio i doveo do krajnjih granica uspešnosti putem medija sa, ponovimo, istom silinom oružja, rata i zločina kojima je u svom prethodnom političkom životu bio inspirisan.

‘Vulgarni verbalni napad’

Stoga je izvesno da se sledeći zaključak zaštitnika građana Zorana Pašalića, koji se do sada čak nije istakao zalaganjem za prava slobode članova zajednice nego je uglavnom ćutao i sklanjao svoju pažnju sa drastičnih primera kršenja, ne odnosi na novinare iz najjačih i najkontrolisanijih medija u Srbiji: “Profesionalni rad i status novinara urušeni su materijalnim statusom, fizičkim i svakim drugim napadima, ali i govorom mržnje i diskriminatorskom terminologijom.”

Takav zaključak, rekao je Pašalić, sadržan je i u izveštaju koji je o radu zaštitnika građana dostavio Narodnoj skupštini Srbije i predstavio javnosti te je u tom izveštaju konstatovao da su u netolerantnoj atmosferi posebno zabeleženi “vulgarni verbalni napadi na novinarke koje su iznosile kritičke stavove u javnosti i pritom vređane na najprimitivniji način”. “Zapaljive izjave pospešuju okruženje u kome je moguće ne samo verbalno već i fizički napasti novinare, o čemu govore i podaci medijskih udruženja”, rekao je ombudsman i naveo podatke Nezavisnog udruženja novinara Srbije (organizacije koju predsednik Srbije navodi kao svog najvećeg neprijatelja), prema kojima je ove godine bilo 100 napada na novinare, od kojih devet fizičkih.

Predsednik Srbije na vrhuncu je svoje vlasti. A usled svake preteranosti, izvesno dolazi vreme sopstvenog urušavanja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera